Alžir nije zemlja koja se razume na prvi pogled. Potrebno je vreme da se uhvati ritam, da se prihvati haos kao deo svakodnevice i da se shvati da upravo u toj nesavršenosti leži autentičnost. Već pri prvim koracima kroz grad jasno je da ovde ništa nije sređeno po turističkim pravilima. Ulice su prepune ljudi, saobraćaj funkcioniše po nepisanom dogovoru, a zvuk sirena i razgovora nikada ne prestaje.
Na gotovo svakoj zgradi vide se stare, zarđale satelitske antene, često postavljene bez reda, kao slojevi različitih epoha koji su se jednostavno zadržali. Između automobila i tezgi na pijacama provlače se mačke, naviknute na ljude i buku, kao sastavni deo svakodnevice. Kažu da u nekim delovima grada postoji verovanje da mačke donose sreću domaćinstvu, pa ih ljudi retko teraju, već ih često hrane i ostavljaju im vodu ispred kuća.
Slojevi istorije: Berberi, Rimljani, Osmanlije i Francuzi
Narod Alžira nosi snažan identitet oblikovan kroz vekove. Berberi, kao najstariji stanovnici, i danas čuvaju svoj jezik i običaje. Rimljani su ostavili gradove poput Timgada i Džemile, Osmanlije su oblikovala stara gradska jezgra, dok su Francuzi doneli široke bulevare i administrativne zgrade. Danas se sve to vidi istovremeno, bez pokušaja da se uklopi u jednu celinu.
Ljudi žive brzo, ali ne užurbano, sa izraženim osećajem zajednice. Pijace su prepune, pregovaranje je svakodnevica, a urme su gotovo simbol zemlje, posebno sorte iz Sahare koje važe za jedne od najboljih na svetu. Postoji i zanimljivo verovanje da određene vrste urmi imaju lekovita svojstva i da se koriste kao prirodni izvor energije tokom dugih dana posta.
Ljudi na putu – spontanost kao deo svakodnevice
Poseban utisak ostavili su ljudi koje smo sretali između gradova i lokaliteta. Tokom vožnje nailazili smo na prolaznike koji su bez ikakvog ustručavanja prilazili i rado pozirali za fotografije. Nije bilo neprijatnosti, naprotiv, kao da im je to bila prilika za kratko druženje.
Sa druge strane, na putevima se mogu videti automobili u stanju koje je teško opisati. Neki izgledaju kao da jedva opstaju na točkovima, sa limom koji je izgubio oblik i bojom koju je vreme odavno odnelo. Ipak, svi su u pokretu i deo su svakodnevnog života, što dodatno govori o snalažljivosti ljudi.
FOTO: Vladimir Cvetković Cvele
Pijace kao ogledalo života
Na pijacama sam doživeo možda i najautentičnije prizore. Jedan prodavac ribe, sav prekriven krljuštima, sa rukama koje su stalno u vodi i prstima na nožu, bez razmišljanja je stao i pozirao za fotografiju. Nije mario za izgled, kao da je to sasvim normalno.
Na istoj toj pijaci video sam nešto što nikada ranije nisam – masline jarko pink boje. Neprirodne na prvi pogled, ali izuzetnog ukusa. Čak je i koštica bila obojena, što govori da su potapane u neku tečnost koja menja njihovu strukturu.
Pijace su pravi raj za one koji traže autentične prizore. Mačke jedu iznutrice pored tezgi sa svežom salatom, mesari nose krvave komade mesa prebačene preko ramena, dok oko štandova sa baklavama i kolačima lete rojevi pčela privučeni slatkoćom. Sve deluje haotično, ali ima svoj red. U takvom ambijentu lako je pomisliti da bi neko poput Emira Kusturice ovde pronašao inspiraciju za film bez potrebe za scenografijom.
Ramadan – ritam dana koji menja grad
Tokom Ramadana svakodnevica se potpuno menja. Hrana se ne konzumira tokom dana, od ranog jutra pa sve do večeri. Post se prekida jednostavno, sa nekoliko urmi i čašom jogurta, nakon čega sledi molitva i tek onda pravi obrok.
Ovaj ritam poštuje se ozbiljno, naročito u manjim mestima. Čak i kao stranac, ako jedete u pogrešno vreme, možete naići na opomenu jer se to doživljava kao nepoštovanje. U tim trenucima jasno se vidi koliko su tradicija i vera duboko ukorenjene u svakodnevni život.
Kasba i osmansko nasleđe starog Alžira
Stari deo Alžira deluje kao lavirint. Uske ulice, prolazi koji se granaju u svim pravcima i kuće koje su naslonjene jedna na drugu stvaraju osećaj kao da se nalazite u katakombama. Svetlost jedva dopire do nekih delova, a svaki korak otkriva novi detalj.
Obilazimo lokalitet Alžirske tvrđave i nailazimo na Mosquée du Dey Alger, koja potiče iz 1794. godine i predstavlja jedan od poslednjih velikih objekata iz osmanskog perioda u gradu. Postoji legenda da su delovi ove džamije građeni od materijala preuzetih sa starijih rimskih građevina.
Upravo se u Dejevoj palati u aprilu 1827. dogodio čuveni incident koji je poslužio kao izgovor za francusku invaziju i kolonizaciju Alžira. Tokom audijencije sa francuskim konzulom Pjerom Devalom, alžirski vladar Husein-dej zatražio je objašnjenje u vezi sa dugom koji je Francuska još iz vremena Napoleonovih ratova dugovala alžirskim trgovcima žitom. Nakon što nije dobio zadovoljavajući odgovor, u trenutku napetosti udario je konzula lepezom za rasterivanje muva. Ovaj događaj Francuska je iskoristila kao diplomatski povod za prekid odnosa, uvođenje pomorske blokade, a potom i vojnu intervenciju koja je kulminirala osvajanjem Alžira 1830. godine i početkom dugotrajne kolonijalne uprave. Francuska kolonijalna uprava trajala je ukupno 132 godine. Vlasti Alžira su 2025. godine istakle da francuski kolonijalizam predstavljа istorijski zločin nad alžirskim narodom i još jednom pozvale Francusku da prizna odgovornost za posledice svoje kolonijalne politike.
I za kraj, dolazimo do onoga gde se jasno vidi sudar starog i novog. Velika džamija Alžira završena je 2019. godine i treća je po veličini na svetu. Sa svojim minaretom visokim 265 metara predstavlja džamiju sa najvišim minaretom na svetu i deluje kao simbol budućnosti. Može da primi 120.000 vernika, a kupola je prečnika 50 metara…
(U narednih nedelju dana objavljujemo i drugi deo putopisa, koji čitaoce vodi u Konstantin – spektakularni grad mostova iznad dubokih klisura, zatim u rimske gradove Timgad i Džemilu, preko Setifa i doline M’zab, sve do Gardaje i tišine Sahare, gde pejzaž potpuno menja ritam putovanja i pogled na sever Afrike.
Vladimir Cvetković Cvele, preduzetnik, fotograf i putopisac…
