Bazilika Gospe od Afrike

Bazilika Gospe od Afrike

Spread the love

Iznad oltara Bazilike Gospe od Afrike stoji natpis na francuskom “Majko Božja Afrička, moli za nas i za muslimane” što dovoljno govori o specifičnoj istoriji Alžira koji ove godine proslavlja 70. godišnjicu od početka revolucije koja je posle krvavog rata 1962. dovela do nezavisnosti ove severnoafričke države 

Dvoriste Bardo muzeja
Dvoriste Bardo muzeja

Prtljag sa leta iz Istanbula čekali smo rekordnih sat vremena, izlazio po jedan kofer na svakih minut-dva, kao u nekakvoj uvrnutoj “skrivenoj kameri”. Sve posle toga, teklo je kao po loju – mi novinari koji smo pozvani na 7. GECF samit koji je u glavnom gradu Alžira okupio najveće izvoznike gasa – bili mo tretirani “kao malo vode na dlanu”. Stavljeno nam je do znanja da su mediji za njih zaista “sedma sila” što u Evropi, posebno kod nas – nije više slučaj. Imali smo tretman “preko reda” svuda na aerodromu, sutradan, ispred našeg kombija išao je policajac na motociklu i “čistio” automobilu na putu ispred nas pa smo od konferencijskog centra do hotela umesto sat vremena koliko je pokazivala navigacija – išli jedva dvadeset minuta.

Jutro pred početak samita odlučio sam da provedem u istraživanju Alžira, prestonice istoimene afričke države u kojoj se prepliću Evropa i Orijent, ostaci antičkih civilizacija i otomanske vladavine sa jedne i zgrade iz 21. veka sa druge strane.

Odlično sam se sporazumevao sa mojim vozačem Hamzom: on ne govori engleski, ja ne govorim arapski i francuski. Ipak, Google je bio tu da prevede za par sekundi svaku rečenicu sa arapskog i ispriše je na ekranu njegovog telefona na engleskom uz audio prevod. Pored atrakcija na koja sam tražio da vozi, pokazao mi je i mesta sa kojih su pružaju najbolji pogledi na grad, u kom pravcu idu brodovi za Marselj, u kom za Španiju a gde za Italiju… Spomenik mučenicima (Memorial du Martyr) 92 metra visok, otkriven je 1982. na 20. godišnjicu nezavisnosti Alžira a posvećen je žrtavama rada za dekolonizaciju od Francuske.

Zgrada Centralne pošte Alžira (La Grande Poste d’Alger) koja se nalazi u centru grada podignuta je 1910. a 2015. pretvorena u muzej. Ovaj deo Alžira svojom arhitekturom sa kraja 19. i početka 20. veka podseća na francuske mediteranske gradove.
Hamza me je ostavio na Trgu mučenika ispred Kazbe uz dogovor da ga pozovem na mobilni kada budem želeo da krenemo dalje, “pošto ne sme da se zadržava tu”. Dok me je vozio ka konferencijskom centru rekao je kako “Vlada Alžira ne radi mnogo na promociji i razvoju turizma, što je šteta. Jer Alžir ima sve – na 60 kilometara od obale su planine gde još u martu možete da skijate…”

Na dan dolaska dopisivao sam se sa muftijom Muhamedom Jusufspahićem sa kojim sam se u Alžiru mimoišao za dan. On je par dana ranije bio gost na otvaranju džamije Djamaa el Djazaï koja je treća po veličini na svetu, iza onih u Meki i Medini sa minaretom od 267 metara koji je najviši na svetu. Molitvena dvorana velika je 20.000 kvadratnih metara i u nju može da stane 37.000 vernika dok je ceo kompleks napravljen za kapacitet od čak 120.000 ljudi. Dakle, tu može da stane ceo grad Novi Pazar. Kada smo Hamza i ja došli do nje, džamija je bila zaključana a na ulazu sam zatekao veoma jasna i stroga pravila o tome kako se treba oblačiti i ponašati unutar bogomilje. Djamaâ El Djazaïr je finansirana sredstvima Vlade Ažira a njena izgradnja koštala je oko milijardu eura i trajala sedam godina.

Za arhitektonsko rešenje bile su zadužene nemačke kompanije  “KSP Jürgen Engel Architekten” i “Krebs und Kiefer” a potpisivanju ugovora sa njima u julu 2008. prisustvovala je lično kancelarka Angela Merkel. Za izgradnju je bila zadužena kineska državna kompanija China State Construction Engineering koja je za taj posao angažovala 17.000 radnika, po oprobanom receptu – 10.000 kineskih i 7.000 domaćih. Razmišljam kako bi, da je džamija građena pre 50 godina, u Titovo vreme, sve ovo verovatno radile jugoslovenske firme.

Kada uđete u dvorište Muzeja Bardo bude vam jasno zašto su Ežen Delakroa i ostali evropski slikari 19. veka bili toliko zaljubljeni u Magreb. I po oblačnom danu – svetlo u kombinaciji sa prirodom i arhitekturom čini ova mesta jedinstvenim na celom svetu. Smešten od 1927. u mavarskoj vili iz 18. veka koja je pripadala pricu Omaru, Bardo muzej svojom kolekcijom ne impresionira posetioce. Ono zbog čega većina ljudi dolazi je očaravajuča arhitektura, posebno ambijent dvorišta i vrta.

Abdelkadir (Abdelkader ibn Muhieddine) je bio arapski emir rodom iz Maskare u Alžiru. Uspešno je vodio džihad severnoafričkog plemena Kabila protiv Francuza od 1832 — 1847. (tzv. “Abdelkadirov ustanak”), ali je bio prinuđen da se preda posle osvajanja njegovog dela emirata od strane vojvode Omala (1843) i poraza njegovih marokanskih pristalica na Isli (1844). Predao se 1847. generalu Lamorisijeru. Kasnije je u Siriji postao prijatelj Francuske. Njegovo dosledno poštovanje onoga što bi se sada nazvalo ljudskim pravima, posebno kada je reč o njegovim hrišćanskim protivnicima, izazvalo je široko divljenje, a ključna intervencija da se hrišćanska zajednica u Damasku spase od masakra 1860. i to mu je donelo počasti i nagrade iz celog sveta. Unutar Alžira, njegovi napori da ujedini zemlju protiv francuskih osvajača doveli su do toga da je slavljen širom zemlje kao a njegova sposobnost da kombinuje verski i politički autoritet dovela je do toga da je proglašen za „Sveca među prinčevima, princa među svecima“. Njegov spomenik nalazi se u centru Alžira na malom trgu koji nosi njegovo ime. Stotinak metara dalje nalazi se spomenik Mostefe Ben Boulaïda, alžirskog revolucionara ubijenog u ratu sa Francuskom 1957.

Kazba Alžira je tradicionalni kvart oko citadele koja je nastala kao medina (utvrđeni stari grad) sa pogledom na ostrva na kojima je još u 4. veku p.n.e. Kartagina osnovala svoje kolonije. Kao jedinstveni islamski stari grad s ostacima citadele, osmanskih palata i tradicionalnih kuća, koji je utecao na oblik mnogih drugih gradova Magreba, 1992. upisana je na UNESCO-v popis mesta svetske baštine u Africi. Pored brojnih sačuvanih hamama (javna kupatila), džamija i sokaka (natkrivene tržnice), u tradicionalnim kućama tu danas živi oko 50,000 stanovnika.
Tu ima svega – od haljina, preko urmi i papaka do lutaka.

Pored originalnog arapsko-mediteranskog plana grada koji se pruža od citadele na brdu, sve do morske obale i luke, grad je prepun raskošno uređenih privatnih kuća koje svedoče o bogatstvu Alžira u 16. veku. Tu je i palata reisa Dar Aziza, ali i džamije: Almoravidska Džamija El Kebir koja je najstarija u gradu, ali joj je današnji izgled iz 1794, džamija Reisa Alije Betčnina iz 1623, osmanska Džamija el Džedid iz 1660. s velikom kupolom iznad četiri manje, džamija Ketčua s dva minareta koju je 1794. izgradio Beg Baba Hasa koju sam i obišao. Kroz njena bočna vrata vide se ruševine susedne zgrade. Tipično za Orijent – čistoća i sjaj “privatnih prostora” i “mrtav konj” na trotoaru, problem koji smo i mi na Balkanu nasledili o čemu je Slobodan Selenić često pisao i govorio. Sa obale preko puta Kazbe pogled na Ribarsku luku jedan je od najlepših prizora u gradu. Levo je Phare de l’Amirauté, impresivni svetionik iz 16. veka

Gospa od Afrike, Notre-Dame-d’Afrique, katolička katedrala iz 1878. sagrađena je na 124 metra visokoj steni sa koje dominira gravnim gradom. Odmah pored kapije kojom ulazite u portu bazilike nalazi se – Ambasada Vatikana. Iznad oltara stoji natpis koji mnogo govori o specifičnoj istoriji ovog podneblja: “Notre Dame d’Afrique priez pour nous et pour les Musulmans” (“Majko Božja Afrička, moli za nas i za muslimane”).

Sa zidina ispred bazilike pruža se pogled na nepregledno more ispred kojeg se smesilo hrišćansko groblje St. Eugene. Na njemu je sahranjeno 630 francuskih vojnika iz oba svetska rata, žrtve nereda u glavnom gradu 1962, njih 80, kada je Francuska armija pucala u demonstrante koji su se protivili nezavisnosti Alžira; kao i veliki broj poznatih ličnosti i krunisanih glava Afrike, među njima su svakako najpoznatiji Ranavalona III, poslednja kraljica Madagaskara i kralj Behanzin od Dahomeja (današnjeg Benina)…

Pred let za Pariz u lobiju hotela pijem kafu sa Anom Petković, našom ambasadorkom u Alžiru, iskusnom diplomatkinjom koja je u ovu zemlju stigla pre mesec dana. Bliski odnosi između Srbije, ranije Jugoslavije – i Alžira, vuku koren naravno iz vremena Titove nesebične podrške njihovoj antikolonijalnoj borbi protiv Francuske. O tome smo prošle imali prilike da saznamo puno više na impresivnoj izložbi u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu: “Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji – arhivski omnibus”. Izložba je u najvećoj meri bila zasnovana na predmetima iz fonda osnivača ovog muzeja – Zdravka Pečara, tada u ulozi ratnog dopisnika iz Alžira, i Vede Zagorac koja je bila na mestu atašea za štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Tunisu. Njima su bila pridružena usmena svedočanstva snimatelja Filmskih novosti, legendarnog Stevana Labudovića, službenice Crvenog krsta Maje Plavšić i jugoslovenskog ambasadora u Tunisu, Miloša Lalovića, o kojem je svedočila njegova supruga Borislava. U režiji Mile Turajlić, ova sećanja – predstavljena u vidu tri intervjua – dala su ljudsku notu istorijskim događajima koje često percipiramo samo kroz stroge hronologije i taksativno nabrajanje imena i događaja.

Posle globalne preraspodele karata naročito u energetskom sektoru, koja se desila nakon početka rata u Ukrajini i sankcija protiv Rusije, Alžir postaje sve bitnija karika u snabdevanju gasom cele Evrope, o čemu je bilo posebno reči na Samitu GECF, pa je prilika da se možda izvuku i neki novi benefiti “stare slave” iz “nesvrsatnih vremena”.