Rušen je u ratovima, zemljotresima i cunamiju, ležao pod peskom više od jednog milenijuma, njegove delove Englezi odneli u British Museum, otkopali ga Musolinijevi arheolozi a njemu su se tokom Libijske revolucije 2011. krile Gadafijeve snage sigurne da NATO neće bombardovati Uneskovu svetsku baštinu. Leptis Magna.
“Da je ovo u Evropi tu bi se dnevno obrtali milioni eura!”, rekao sam svojim saputnicima kada smo došli na prazan parking ispred Leptis Magne, jednog od najvećih antičkih arheoloških nalazišta na Mediteranu ukupne površine od 387.485 hektara.
Sat i po ranije, napuštili smo Tripoli i uz obalu krenuli na istok do Leptis Magne. Obišao sam mnoga ovakva mesta – od Čičen-ice u Meksiku do portugalskih crkava obraslih u džunglu u indijskoj Goi ali ništa tako veliko i grandiozno nisam video. Pored praznog parkinga nalazi se mala suvenirnica i prodavnica u kojoj možete da poručite i dobru arapsku kafu.
Leptis Magna (Veliki Leptis) bio je značajan grad u Kartagini i kasnije Rimskom carstvu. Osnovana još u 500 godini pre nove ere kao Punsko naselje, Leptis Magna je svoju najveću ekspanziju doživela u vreme rimskog cara Septimija Severa (193-211) koji je rođen u ovom gradu. Treća augustijanska legija bila je stacionirana tu i branila Rimsko carstvo od napada Berbera. U 3. veku Dioklecijan ga je proglasio sedištem provincije i on nastavlja da raste i prosperira sve do 439. kada je pao pred invazijom Vandala. Pre toga grad je dva puta rušen – prvo u zemljotresu 310. a onda i pod udarima cunamija izazvanog zemljotresom na Kritu 365. godine.
Leptis Magna je postala deo Istočnog rimskog carstva 533. ali zbog čestih napada Berbera nikada nije povratio stari značaj. Konačno, pada pred Muslimanskom invazijom 647. posle čega ga gotovo svo stanovništvo napušta a stotine građevina završava pod debelim slojem peska.
Navikli na guranje sa stotinama drugih posetilaca na ovakvim mestima u Evropi, delovalo nam je nestvarno da gotovo potpuno sami šetamo kroz ovako veliki kompleks poput likova iz nekog romana Agate Kristi. Naš vodič na solidnom engleskom priča nam kako je deo drevnog hrama iz Leptis Magne prenet u British Museum 1816. a deo 1826. postavljen u kraljevskoj rezidenciji Fort Belvedere.
Kada su 1911. Italijani zauzeli Libiju uložili su velike napore da ponovo javnosti prikažu Leptis Magnu koja je više od jednog milenijuma ležala ispod peska.
Kada je došao na vlasti, Musoliniju je to bio još jedan dokaz da ovde nisu okupatori nego su “još pre dve hiljade godina bili tu”, kako je i rekao 1926. prilikom prve posete lokalitetu. Tridesetih godina prošlog veka za vreme Musolinija arheološki radovi su se dodatno ubrzali i na svetlu dana se pojavila nekropola iz 4. i 3. veka pre nove ere kao i Rimski teatar. 1982. Leptis Magna dospela je na UNESCO-vu Listu svetske baštine.
U junu 2005. za vreme vladavine Gadafija, arhelozi sa Univerziteta u Hamburgu pronašli su 30 stopa (9.14 metara) dug mozaik nastao u 1. i 2. veku. Mozaik prikazuje borca u okršaju sa jelenom, četiri mladića koji se rvaju sa divljim bikom i gladijatora koji se odmara nakon borbe. Mozaik se nalazi u Rimskoj vili i stručnjaci ga smatraju jednim od najfinijih primera umetnosti iz tog perioda koji mogu da se porede sa Aleksandrovim mozaicima u Pompeji. Mozaici su prvo otkriveni 2000. ali se to nije puštalo u javnost u strahu od pljačke. Mozaik se trenutno nalazi u Leptis Magna muzeju u obližnjem gradu Homsu.
Tu su hramovi, vile, amfiteatri, pijace i javna kupatila sa sačuvanim antičkim toaletima u kojima su posetioci sedeli jedan do drugog vršeći nuždu, bez pregrade koja bi omogućavala diskreciju, što je doduše bila praksa i na francuskim dvorovima do kraja 18. veka.
Tokom Libijske revolucije 2011. prema nekim izveštajima, ovde su bili sakriveni tenkovi i borna vozila snaga lojalnih Gafafiju. NATO je odbio da ih bombarduje u stahu da ne ošteti arheološku lokaciju pod zaštitom UNESCO-a. Odmah nakon rata, libijski arhiteka Hafed Valda izvestio je kako Letpis Magna nije pretrpela znatna oštećenja tokom okršaja.
Na kraju naše šetnje stigli smo do Amfiteatra u kojem smo zatekli nadrealnu scenu: tridesetak dečaka su sa trenerom vežbali tekvando i uzvikivali pokliče na korejskom jeziku.
Pred kraj obilaska naš vodič nam kaže kako je ovo samo 25% antičke Leptis Magne, da 75% grada još leži pod peskom i čeka da bude otkriveno. Trenutno se ovo nalazište zajedno sa još 60 mesta širom sveta nalazi i na UNESCO-ovoj Listi ugrožene svetske baštine.
Par sati kasnije u obližnoj Misrati, regionalnom centru i trećem po veličini gradu u Libiji (posle Tripolija i Bengazija) u Gradskoj kući razgovaramo sa dvojicom članova Gradskog veća. Pričamo o tome kako bi kompanije koje organizuju krstarenja Mediteranom poput Royal Caribbeana ili MSC-a su uvek u potrazi za novim destinacijama kojima će privući putnike.
Obzirom na trenutno još uvek lošu reputaciju Libije kada je reč o bezbednosti za strance, ovakva vrsta turizma bila bi idealna za zemlju. Jer, ljudi će se teško odlučiti da dođu sa porodicom u neki libijski hotel na sedam dana – ali ako imaju mogućnost da kruzer pristane u luci Misrata i iz nje se organizuje poludnevna tura do Leptis Magne sa ručkom u nekom od lokalnih restorana, to je nešto što bi u svakom slučaju moglo da privuče na hiljade turista. Kada se oni jednom uvere da je u Libiji “redovno stanje” i da je sve bezbedno – tada će verovatno biti spremni i da dođu u zemlju na više dana.
U ovom gradu sam razgovarao i sa Mohamedom Aldanfurom, predsednikom Univerziteta u Misrati koji je baš u vreme tragedine na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra ove godine bio u poseti Novosadskom univerzitetu. Kaže da dogovaraju saradnju i razmenu studenata. On se, kao i gotovo svi zvaničnici koje smo sretali sa nostalijom priseća vremena kada su Gadafi i Tito udarili temelje saradnji ove dve države koja je rezultovala hiljadama libijskih studenata u Jugoslaviji, hiljadama medicinara i desetinama naših građevinskih i drugih kompanija koji su našli posao u Libiji.
Pre ručka obilazimo više vekova staru džamiju bez minareta koju je podigao predak sadašnjeg ambasadora Libije u Beogradu Mohameda Galbuna.
Ručak koji obiluje lokalnim specijalitetima i začinima (libijska kuhinja je prilično ljuta) zalivali smo coca-colom i sokom od grožđa pošto je alkohol u Libiji potpuno zabranjen još iz vremena kada je Gadafi 1979. proglasio Džamanhiriju. Nema ga čak ni u stranim hotelima, gde se može naći u većini drugih arapskih zemlaja. Eventulano možete da popijete neko pivo ili vino prošvercovano iz susednog Tunisa ako vas neko od ovdašnih Srba (kojih je, naravno, višestruko manje nego pre 15 godina) pozove na slavu.
Dan završavamo rizortu na obali Sredozemnog mora. Narednog jutra, na Aranđelovdan kupali smo se u moru, voda je prijatna, nije gužve na plaži jer u ovo doba godine – drugih gostiju i nema.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
