Stadio della Vittoria i Stadio San Nicola u Bariju u proleće i leto 1991. postali su deo istorije dva balkanska naroda – Albanaca i Srba
Brod “Vlora” vratio se sa Kube u luku Drač u Albaniji natovaren šećerom. U međuvremenu na dokove su pristigle hiljade ljudi željnih da iz Albanije pobegnu u “obećanu zemlju” – Italiju. Raspad komunističkog režima, najrigidnijeg u Evropi i prizori blagostanja sa druge strane Jadrana koje su mogli da vide na satelitskim kanalima – učinili su da se na “Vloru” tog 7. avgusta ukrca oko 20.000 ljudi. Većina njih popela se na brod uzveravši se iz mora uz brodske konopce. Bukvalno svaki kvadratni metar na brodu bio je ispunjen ljudima a mnogi od njih visili su na konopcima tokom celog prelaska Jadrana.
Kapetan Halim Milaki pristao je da krene prema Italiji u strahu šta bi moglo da se dogodi ako izbeglice preuzmu komandu nad brodom. Brod “Vlora” je preko noći prešao Jadran i stigao blizu italijanske luke Brindizi oko 4 ujutro 8. avgusta ali su lokalne vlasti odbile da mu dozvole pristajanje pod izgovorom da je u martu te godine u ovaj italijanski grad već došao veliki broj albanskih migranata.
Milaki je odlučio da promeni plan i krene ka luci Bari, samo 55 milja udaljenoj. Kako je bilo vreme “feragoste” većina nadležnih u policiji i graničnoj kontroli nalazila se na godišnjem odmoru i kabinet gradonačelnika Barija samo je tog jutra obavešten da se brod već nalazi u luci. Pokušaj da mu blokiraju prilazak malim brodovima i patrolnim čamcima nije uspeo jer je kapetan Milaki, svestan stanja 20.000 putnika koji su 36 sati proveli na brodu bez hrane i vode, bio rešen da ovo putovanje privede kraju. Čim se brod približio doku, hiljade izbeglica iz Albanije poskakale su u more i konopcima se popele na kopno.
Iz Rima je stigla naredba da se brod sa izbeglicama odmah vrati nazad u Albaniju. Ipak, povređeni (pre svega sa opekotinama od sunca) primljeni su u lokalnu bolnicu a među putnicima je bilo i nekoliko žena u poodmakloj trudnoći. Oko podneva vlasti su odlučile da prevezu migrante na Stadio della Vittoria, station koji nije bio u upotrebi nakon što je za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990. izgrađen novi Stadio San Nicola.
Kada se na stadionu pročulo da će migranti biti deportovani u Albaniju – zavladao je potpuni haos. Policija je napustila stadion i prepustila ga migrantima od kojih su neki bili i naoružani pištoljima i noževima a hrana i voda su bukvalno, kao u neki kavez sa divljim zverima, ubacivani spolja putem kranova vatrogasnih vozila o čemu postoje dokumentarni snimci koje možete da pronađete na internetu.
Oko ponoći grupa Albanaca je uspela da provali kapije stadiona i sukobi se sa policijom što je rezultovalo sa 200 povređenih od toga 20 policajaca. Više stotinja njih uspelo je da pobegne, neki su se sakrili u izložbenim paviljonima Fiera del Levante dok je oko 2.000 njih bilo opkoljeno policijom izvan stadiona.
Italijanska vlada konačno je uspela da organizuje nekakav odgovor na ovu izbegličku krizu. Poslati su brodovi praćeni vojnim plovilima koji su oko 3.000 izbeglica vratili u Albaniju. Kako bi olakšali evakuaciju, izbeglicama je govoreno da će ih poslati u druge italijanske gradove.
Do 11. avgusta još oko 3.000 izbeglica ostalo je na stadionu u Bariju. Neke od njih lokalni šef policije Vićenco Parizi uspeo je da ubedi da napuste station uz obećanje da će dobiti novu odeću i svako po 50.000 lira što je za Albance tada bila velika suma novca.
Obećano im je da će ostati u Italiji ali su i oni slagani – potrpani u autobuse, prebačeni na aerodrom i transportovani u Tiranu.
Tokom posete luci i stadionu u Bariju 10. avgusta biskup Antonio Belo bio je skandalizovan uslovima u kojima su držana ova ljudska bića. U tekstu koji je napisao posle toga oštro je osudio ministra unutrašnjih poslova što su “izbeglice tretirane kao životinje”.
Dolasci izbeglica iz Albanije su se nastavili i u narednim mesecima i godinama, uglavnom organizovani od strane mafijaških gangova. Oni su koristili brze motorne čamce kojima bi migrante dovezli blizu obala Italije i onda ih tu izbacivali da plivaju do kopna.
Brod “Vlora” ostao je 45 dana u luci Bari na popravkama. Kapetan Milaki je nastavio da upravlja brodom i narednih godina sve do 1995. “Vlora” je konačno “izbačena iz saoobraćaja” 1996. i isečena u staro gvožđe u turskoj luci Aliaga.
Danas Stadio della Vittoria izgleda kao da se na njemu nije odvijala ova drama biblijskih razmera. Njegova istorija pre tog leta 1991. međutim nije ništa manje dramatična.
Otvoren je u septembru 1934. ovodom Nacionalnog šampionata mladih fašista i to u prisustvu Benita Musolinija.
Na početku Drugog svetskog rata 1940. ovde je pre invazije na Grčku bila smeštena regimenta italijanske konjice sa velikim brojem mula. Jedne noći, slama koja je korištena za ishranu mula se zapalila i oštetila dobar deo unutrašnjosti stadiona. Ali to je bio samo početak. Tokom savezničkog bombardovanja Barija 2. decembra 1943. dve granate pale su na stadion i dodatno ga oštetile.
Ubrzo stižu i savezničke trupe koje koriste stadion kao parking za svoja vojna vozila i tenkove. Tada je na njegovoj travi odigrana i prva utakmica Američkog fudbala na teritoriji Italije.
Nakon rata Stadio della Vittoria je vraćen u redovnu upotrebu kao domaći teren Fudbalskog kluba Bari. Krajem osamdesetih nakon nekoliko renoviranja mogao je da primi 35.000 navijača.
Nakon dramatičnih događaja iz avgusta 1991. Stadio della Vittoria bio je van upotrebe do XIII Mediteranskih igara u Bariju 1997. kada je nakon renoviranja vrednog 11 milijardi lira ponovo zablistao starim sjajem. Ispred stadiona tada je otkrivena skulptura “Mare Nostrum”, rad lokalnog umetnika Kosima Đulijana.
Ona utakmica Američkog fudbala iz 1944. bila je izgleda proročanska jer je od 2006. stadion postao domaći teren za lokalni klub američkog fudbala (“Navy Seals Bari”) kao i ragbija (“Tigers Rugby Bari”).
Pored toga na Stadio della Vittoria redovno se održavaju koncerti. Nedavno je tu nastupao čuveni italijanski kantautor Klaudio Baljoni (72).
Drugi stadion u Bariju, onaj noviji i veći – Stadio San Nicola te iste 1991. postao je deo romantične istorije Srba i poprište “poslednje srpske pobede” tokom devedesetih.
Posle desetominutne vožnje taksijem iz centa Barija stižemo pred kapije Stadiona Svetog Nikole. Ime je naravno dobio po svecu čiji se zemni ostaci od 12. veka čuvaju u baziliki u gradu.
Ljubazna žena na biletarnici saopštava nam da je stadio zatvoren za turiste ali da možemo da odemo do suvenirnice levo od ulaza. Novinarska radoznalost odvela me je par koraka dalje, popeo sam niz stepenice do drugog nivoa i pred mojim očima pukao je pogled na teren koji je 29. maja 1991. ušao u istoriju jugoslovenskog i srpskog fudbala. U toku je bio trening fudbalera “Barija”.
Stadion Sveti Nikola sagrađen je 1990. na Svetsko prventvo u fudbalu čiji je Italija bila domaćin. Na njemu su tog leta igrali Sovjetski savez i Rumunija, Kamerun i Rumunija, Kamerun i Sovjetski savez, Čehoslovačka i Kostarika i na kraju u meču za trećće mesto Italija i Engleska.
Godinu dana kasnije, 29. maja 1991. ovde je održano Finale kupa šampiona između beogradske “Crvene zvezde” i “Olimpika” iz Marseja. Nakon regularnih 90 minuta i produžetaka – nije bilo golova pa je pobednik odlučen jedanaestercima. Valja napomenuti da je rukovodstvo “Olimpika” obećalo svojim igračima po 300.000 američkih dolara ako pobede što je u ono vreme bila zaista vrtoglava suma.
Svih pet igrača “Crvene zvezde” bili su precizni dok je Manuel Amoros bio tragičar utakmice i promašio penal za “Olimpik”.
Igrač “Olimpika” Dragan Stojković Piksi koji je ušao u 112. minutu produžetka, odbija da šutira penal za Marselj protiv Zvezde.
Tako je “Crvena zvezda” osvojila svoju prvu i za sada jedinu titulu u Kupu evropskih šampiona.
Inače, ekipa “Crvene zvezde” stigla je u Italiju neuobičajeno rano, šest dana pred finale. Smestili su se u gradu Monopoli blizu Barija gde su igrači odseli u hotelu Il Melograno i trenirali na terenu lokalnog kluba “Monopoli”.
Zbog velikog interesovanja bogatih evropskih klubova za “Zvezdine” igrače – menadžment ih je stavio u polu-karantin, bili su dovojeni od devojaka i supurga, u to vreme pre mobilnih telefona, nisu mogli da primaju pozive u hotelu ali su mogli da obavljaju odlazeće pozive.
Tokom narednih dana je klub organizovao prevoz velike navijačke podrške u vidu legendi i bivših igrača kluba, kao i poznatih ličnosti. Bile su tu legende kluba Dragoslav Šekularac, Rajko Mitić, Srđan Mrkušić, Stanislav Karasi, Živorad Jeftić i bivši trener Miša Pavić. Ekipu poznatih ličnosti predvodili su glumci Ljuba Tadić i Ivan Bekjarev kao i pevač Bora Đorđević. Procenjuje se da je “Zvezda” na ovoj utakmici imala više od 20.000 najvijača.
U čast 20 godišnjice slavne pobede 2011. je odlučeno da igrači “Zvezde” nastupaju u dresovima koji su replika onih iz 1991. godine. Dresovi su dizajnirani po uzoru na dres Slobodana Marovića, jedinog igrača koji ga je sačuvao za sebe. Ostali igrači su svoje dresove bacili publici ili nekom poklonili.
Internet portali i forumi prepuni su navijačkih priča i legendi o tom događaju. Jedna od njih je o kupovini navijačkih baklji u fabrici u Pizi nedelju dana pre utakmice i njihovom ostavljanju u garderobi na stanici u Trstu gde će ih sačekati kada budu kretali za Bari.
U “stvarnom životu” u Jugoslaviji ratničke baklje su već bile zapaljene a prve žrtve su se već brojale u desetinama. 16. maja, dve nedelje pred utakmicu u Bariju – Skupština SAO Krajine nakon referenduma od 12. maja na područjima pod svojom kontrolom, donela Odluku o prisajedinjenju SAO Krajine Republici Srbiji. Nepunih mesec dana nakon utakmice, 26. juna – Hrvatska i Slovenija će proglasiti nezavisnost.
Ni “Zvezda”, ni bilo koji drugi fudbalski klub iz Srbije, nikada više nije postigao takav uspeh.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
