KULTURNA BAŠTINA VOJVODINE: Šlajz, Muzej revolucije, “Bački vulkan”, bečejska sinagoga i Dvorac Fantast
Na ušću Velikog bačkog kanala u Tisu kod Bečeja dočekuje nas stara brodska prevodnica, u narodu poznata kao Šlajz i klasifikovana kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Podignuta je u periodu od 1895. do 1899. projektu Hajnca Alberta iz Ajfelovog studija. To je bila jedna od prvih prevodnica u Evropi koja je pokretana snagom električne energije.
Nadzemna čelična rešetkasta konstrukcija nad glavama prevodnice po kojoj su se kretala kolica sa mehanizmom za ručno zatvaranje i otvaranje kapija je unikatna i predstavlja inovativno, maštovito i estetski skladno i harmonično rešenje koje se izvanredno uklapa u prirodno okruženje. Nekoliko godina kasnije izgrađeno je i turbinsko postrojenje za pokretanje kapija na električni pogon, korišćenjem jednosmerne struje proizvedene u sopstvenoj centrali, što je bila novina verovatno prvi put primenjena u Evropi krajem 19. veka. Većina prevodnica i crpnih stanica toga doba pokretana je snagom vodene pare.
Prevodnica je bila u funkciji sve do 1975. kada je izgrađena nova u neposrednoj blizini. Tih godina je srušen i veći deo prizemnog objekta sa turbinskim postrojenjem a izgrađeno je spomen obeležje kojim se čuva sećanje na 215 žrtava fašističkog zločina tokom racije 1942. Po ulasku partizana u Bečej u oktobru 1944. došlo je do odmazde nad lokalnim Mađarima, učesnicima u Raciji (kako to biva u ovakvim slučajevima, stradale su i neke nevine žrtve) pa je, kažu Bečejci “krv tekla iz zgrade današnjeg pozorišta”.
Prevodnica je bila u funkciji sve dok 1975. nije bila sagrađena nova u blizini, ali Bečejci tvrde da je takozvani “Ajfelov šlajz” jedno od najvećih turističkih blaga koje imaju.
Tanja Banjanin nam je skrenula pažnju a profesor Opinćal našao fotografiju koja svedoči o tome da su počeci slavne bečejske škole vaterpola počeli upravo ovde u “jezercetu” između dve prevodnice gde su bečejski momci igrali omiljenu igru sa loptom.
Velika, nekad lepa kuća “na lakat” nedaleko od Železničke stanice u Bečeju izgrađena je 1925. kao hotel “Milo”. Tokom Drugog svetskog rata mađarski okupator je tu zatvarao i mučio partizane i komuniste iz Bečeja, Srbobrana, Nadalje i Turije o čemu svedoči izbledela tabla na ulazu.
Gradskom muzeju je dodeljena tek osamdesetih godina prošlog veka, nakon burne istorije i različitih namena. Ovde je smeštena postavka Muzeja revolucije. Zbog neadekvatnog održavanja dotrajale zgrade krov se urušio, mnogi eksponati trajno su nestali, a prozori zgrade u prizemnom delu više nisu zastakljeni, već su okna popunjena tablama iverice. U samu zgradu niko ne sme da uđe iz bezbednosnih razloga i, mada je puna eksponata iz vremena Drugog svetskog rata, niko ništa ne preduzima, iako je neophodna temeljna rekonstrukcija.
Nadam se da istorijski revizionizam pomešan sa nemarom i besparicom neće dovesti do uništenja ove vredne kolekcijje.
Tu sudbinu na žalost doživela je bečejska Sinagoga sagrađena 1883. a srušena 1962. Naselje koje je niklo na mestu nekadašnjeg jevrejskog hrama i danas nosi naziv “Sinagoga”.
Stari Bečej kao centar Distrikta bio je interesantan jevrejskim trgovcima, jer se na tom mestu odvijao znatan promet robe u sve krajeve mnogoljudne habzburške države. Godine 1857. u gradu živi 197 Jevreja (1,8 odsto stanovništva), dok ih je 1880. godine već 570 (3,8 odsto).
Ovako brz porast broja Jevreja u Bečeju objašnjava se time što je regulacijom toka Tise stvoren preduslov za ubrzanje transporta robe iz Erdelja, Pomorišja i Potisja na tržišta Zapadne Evrope. U Bečeju se obavljao glavni istovar robe namenjene zapadnom tržištu. U doba kada je u gradu podignuta velelepna sinagoga (1883), u Bečeju je živelo već 676 Jevreja. Prema podacima Nemanje Karapandžića, kustosa Narodnog muzeja u Bečeju, 1928. od 73 trgovca u varoši – čak 49 su bili Jevreji.
Teško vreme okupacije (april 1941 – oktobar 1944.), preživelo je tek osam Jevreja, od 280 koliko ih je pre rata živelo u Bečeju. Pošto se većina preživelih Jevreja iz Vojvodine krajem 1948. iselila u Izrael, njihova opština se ugasila, a zgrada sinagoge je prodata. Srušena je 1962. godine, a danas je jedini nemi svedok života Jevreja na ovoj teritoriji njihovo zapušteno groblje koje još odoleva zubu vremena.
Na putu do dvorca Fantast, našeg finalnog odredišta za danas, obilazimo mesto gde je pre više od pola veka bila erupcija “Bačkog vulkana”.
10. novembra 1968. godine, kad je u 14.45 sati proradio „Bački vulkan“, kako je nazvana erupcija gasa u ataru zvanom „Medenjača“ neposredno uz Bečej. Sedam meseci tresla je „gasna groznica“ i to ne bez razloga. Četvorica Bečejaca su se ugušila od ugljenmonoksida koji se širio Medenjačom i ko zna koliko bi još da „naftaši“ nisu vodili sedmomesečnu borbu i konačno je 10. juna 1969. oko 9,30 ujutro erupcija zaustavljena. Koliko je „Bački vulkan“ u to vreme uznemirio javnost, potvrđuje podatak da je i prvi čovek ondašnje Jugoslavije Josip Broz Tito tim povodom boravio u Bečeju.
“Tokom erupcije vodio sam svakodnevno dnevnik, pa sam na osnovu toga i, naravno, sećanja sve autentično preneo na papir tokom lečenja 1970. godine u kameničkom Institutu od posledica zadobijenih prilikom erupcije gasa u Bečeju. Video sam u dolini Mrtve Tise beživota tela i muškarca kome je udarila krv na usta. Pošao sam da mu pomognem, osetio da ostajem bez daha… Na svu sreću, kolega je uspeo da me izvuče i spasi sigurne smrti”, ispričao je za života za portal mojbecej.rs (umro je 12. januara 2017. u 81. godini) Vidosav Janković, pisac knjige „Šta to huči u Bečeju“.
Stižemo na kraju svoj današnjeg puta, do dvorca Fantast i prvo ulazimo u kapelu Sv. Đorđa u kojoj je 1943. sahranjen Bogdan Dunđerski. Podignuta je u periodu od 1930. do 1935. i predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Kapela je podignuta po projektu češkog arhitekte Josipa Krausa, kao građevina osnove u obliku slobodnog krsta sa kupolom i portikom ispred ulaza na zapadnoj strani. Slikar Uroš Predić, kao bliski prijatelj Dunđerskog angažovan je za izradu ikona za kapelu, nije bio zadovoljan Krausovim skicama, te je ikonostas izveden po ideji samog Predića. Na njemu se nalaze ikone slikane u skladu sa načelima akademskog realizma, uz dosledno poštovanje kanona pravoslavnog slikarstva.
Kapela je prvi put opljačkana drugoj polovini decembra 1993, kada je zbog toga odgovarao Jugoslav Katić (1963) iz Sente. U ovaj slučaj bio je umešan i svojevremeno popularni golman FK Partizan Petar Borota, koji je četiri ikone uspeo da ,,utopi“ jednom beogradskom uramljivaču slika za simboličnih 3.950 nemačkih maraka, ali se on kasnije branio da nije znao da su ikone ukradene. Međutim, peta ikona koja je tada ukradena, ,,Molitva u Getsimanskom vrtu“, nije pronađena ni do danas.
Crkvica je ponovo je poharana 2008, a odnesene su četiri ikone neprocenjivog značaja, koje su jednom već bile ukradene, pa pronađene i vraćene na staro mesto. Ukradene su ikone (ulje na platnu) ,,Bogorodica sa Hristom“, ,,Isus Hristos“, zatim ,,Apostoli Petar, Andrea, Jakov, Filip, Jovan i Vartolomej“ i ,,Apostoli Toma, Matej, Jakov, Tadej, Simon i Pavle“.
Iz kapele odlazimo prema samom dvorcu koji je za razliku od većine ostalih u Vojvodini u solidnom stanju i koristi se kao hotel i restoran.
Prisajedinjenjem Vojvodine Srbiji 1918. godine i agrarnom reformom kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i mnogim vojvođanskim veleposednicima, i Bogdanu Dunđerskom je oduzet veliki deo zemlje. Dunđerski je, da bi pokazao drugima da je i dalje bogat, iz inata, u svojoj 57. godini započeo gradnju dvorca nedaleko od Bečeja. Oduvek se on divio velelepnim građevinama. Školovan u Beču, posećivao je mnoge dvorce Evrope, posebno u Francuskoj i svoje dugogodišnje divljenje velelepnim građevinama iskoristio u svom planu.
Mada se nikada nije ženio, Bogdanov život označile su dve žene. Prva je bila Mara Dinjaški, išpanuša (mađ. upravnica imanja), žena Bogdanovog kovača Cvete, koju je “otkupio” za 21 jutro zemlje. Pošto je Bogdan živeo u svojoj kući u Bečeju, Mara je vodila računa o imanju. Druga žena je bila Marica, domaćica Bogdanove kuće u Bečeju, koja je sve do svoje smrti i živela u njoj. U dvorištu je napravio bazen, popločan belim veštačkim mermerom, sa fontanom u sredini.
U samom dvorcu nalaze se tri svečane sale i Bogdanov salon. Stilski nameštaj krasi unutrašnjost, ali je igrom sudbine, očuvano svega nekoliko originalnih stvari kao što je Bogdanov radni sto, iznad kojeg danas stoji njegov portret. Na stolu se, kao i uvek kod Bogdana, nalaze tanjir sa dunjama i flaša za vino. Očuvan je i klavir, kao i dva prelepa ormara. Bogdanov salon je u stvari bio Urošev, a u njemu je stvarao Uroš Predić, naš poznati slikar. Njih dvojicu vezivalo je veliko drugarstvo, tako da je Uroš učestvovao u planiranju dvorca, kao i kapele koja se paralelno gradila.
Originalni plan dvorca postojao je samo u Bogdanovoj glavi. Svi planovi zabeleženi na papiru nastali su godinama kasnije, kada je gradnja već bila završena. Kako bi sačuvao mističnost, Bogdan je za gradnju svog dvorca angažovao neimare iz Češke, koji su neke od tajni poneli sa sobom na povratku svojim kućama.
Legenda iz vremena gradnje dvorca kaže da se stotinama zaprežnih kola odvozila zemlja iskopana sa gradilišta, pa se pretpostavlja da postoje tajni hodnici koji dvorac spajaju sa ergelom. A ergela se prostire celom desnom stranom kompleksa. Lako je moguće, jer su konji bili Bogdanova opsesija, a njegov miljenik, ždrebac – Fantast.
Bogdan Dunđerski je pred kraj života pokazao još jednom svoju velikodušnost. Pošto nije imao potomstvo, 1940. godine je svoje celokupno imanje poklonio Matici srpskoj. Posle njegove smrti 1943. svetina je nagrnula u dvorac i sve opljačkala, čak je mermer iz bazena je počupan. Meštani kažu da su u se u salonima dvorca decenijama napasale ovce.
Formiranjem PIK Bečeja sedamdesetih godina, kombinat dobija na upravljanje kompletno imanje. Dvorac je renoviran 1983. godine i preuređen u hotel sa 5 soba i 2 apartmana. U podrumu je oživeo restoran, a konji su ponovo zagalopirali ergelom. Kasnije je u tranziciji MK Grupa Miodraga Kostića privatizovala PIK Bečej i sa njim Dvorac Fantast i nastavila da ga održava.
Kako saznajemo, MK Grupa planira da napusti dvorac i vrati ga Opštini Bečej koja pak ne zna šta bi sa njim jer nije njen – naime, u toku je postupak restitucije koji je pokrenula Matica srpska kojoj je Dunđerski 1940. oporukom ostavio imanje.
Dok smo jeli “pohovano meso na Marin način” u restoranu u podrumu dvorca, stari konobar nam se poverio da za dva meseca odlazi u penziju. Ostaje pitanje šta će biti sa Fantastom jer ga MK Grupa vraća a nema ko da preuzme pa postoji opasnost da dvorac još jednom u svojoj burnoj istoriji doživi da bude napušten i devastiran.
(Objavljeno u listu “Dnevnik” 07.02.2021.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
