KULTURNA BAŠTINA VOJVODINE: Senta (3)
Veliki je odmor i ispred Senćanske gimnazije smrzava se desetak učenika sa cigaretama u rukama. Istorijat ove ustanove seže do druge polovine 19. veka.
Odlukom Mađarskog kraljevskog ministarstva vera i prosvete 12. aprila 1876. data je saglasnost za otvaranje Gimnazije u Senti. 1883. gradske vlasti donose odluku o podizanju nove, jednospratne zgrade koja je izgrađena 1885. na mestu gde se i danas nalazi Senćanska gimnazija.
1908. Gimnazija je događena pa je iste godine sa planom svoje nove zgrade učestvovala na Londonskoj izložbi, dobivši visoko priznanje i diplomu sa zlatnom medaljom.
Izbijanjem Prvog svetskog rata prekinut je ne samo uspon već i normalan rad gimnazije tokom više godina. Njena zgrada je preuređena u vojnu bolnicu, sredstva iz gimnazijskih fondova su otišla za ratne zajmove, godine rata uzrokovale su velike i nikad u potpunosti nadoknađene štete na inventaru, biblioteci i zbirkama.
Završetkom rata i prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji i potom novostvorenoj južnoslovenskoj državi počinje i nova epoha u životu Senćanske gimnazije. 9. novembra 1920. škola je podređena Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pod imenom „Državna gimnazija u Senti“, i od školske 1920/1. otvaraju se odelenja sa nastavom i na srpskom jeziku.
Sa izbijanjem Drugog svetskog rata i okupacijom situacija se dramatično menja. Gimnazija u Senti obnavlja rad već maja 1941. ali nastava na srpskom jeziku je ukinuta, a srpska odelenja raspuštena. Dovoljno je setiti se sudbine 10 jevrejskih učenika gimnazije koji su tragično završili u Aušvicu 1944.
Već 9. oktobra 1944, dan nakon oslobađanja Sente, Narodnooslobodilački odbor donosi odluku o obnavljanju rada gimnazije u Senti, i to na oba jezika. U to vreme nastavu je držalo 10 profesora srpske i 11 mađarske nacionalnosti.
Od 1963. godine gimnazija „Moša Pijade“ ušla je u Zajednicu srednjih škola, a 1990. se ponovo javlja kao samostalna da bi naredne godine bila registrovana kao Gimnazija opšteg smera.
Odlazimo ponovo do obale Tise gde se nalazi spomenik Senćanskoj bici. Skroman prvobitni monument u čast ovog događaja izrađen je povodom posete Senti Franje Josipa 1895. koji je bio u gradu na vojnoj smotri koja se održavala na obali Tise, odnosno na mestu događanja senćanske bitke koja se odvijala 1697. Ne temu te carske posete Turistička organizacija Sente izdala je zanimljiv strip: “Carska i kraljevska poseta – Franc Jozef Prvi u Senti” autora Lasla Beneša.
Spomenik je izrađen u čuvenoj vajarskoj radionici Janoš Fišer i sinovi. Njegov vrh je bio okićen do struka oformljenom figurom viteza sa oklopom, mačem i ostalim oružjem, a postolje je bio top koji je ostao tu iz bitke, postavljen je na mesto događanja bitke. Ovi elementi su nakon nekoliko godina nestali sa spomenika, a 1942. za vreme mađarske okupacije Bačke promenjena je izvorna spomen ploča i postavljena sadašnja. 1992. postavljen je na mesto na kome se sada nalazi, na keju.
Povodom 200. godišnjice bitke (1897) statuu Eugena Savojskog ma konju, izradio je vajar Jožef Ron. Zbog prodajne cene koja je smatrana preskupom nije preuzeta, tako da je ova raskošnna kompozicija statue ostala u Budimpešti, a postavljena je ispred tvrđave u Budimu, gde i danas stoji. Za 300. godišnjicu bitke 1997, na osnovu planova arhitekte Zoltana Valkaija, spomeniku je dodat zvonik i element nalik čamcu.
Vezu sa Senćanskom bitkom ima i “najmlađa” crkva u gradu.
Kamen temeljac Spomen crkve Mala Sveta Tereza je postavljen 11. septembra 1996. godine, na Dan grada a povodom 300. godišnjice jubileja Senćanske bitke i 100. godišnjice smrti Male Svete Tereze iz Lisijea.
Projektant je bio arhitekta Vilmoš Tot. Toranj crkve simbolizuje pomen stub senćanske bitke, a kupola koja se sastoji od 12 delova što simbolizuje cveće koje niče iz zemlje.
Crkva se gradila 20 godina i svečano je osveštana 2017. u prisustvu Janoša Adera, predsednika Republike Mađarske.
Na ulazu u kompleks bogomolje nalaze se stubovi koji su bili deo nove Crkve Svetog Stefana koja je trebalo da nikne na mestu starog hrama izgorelog u katastrofalnom požaru, na placu na kojem se danas nalazi Gradski park. Od gradnje monumentalne Crkve Svetog Stefana odustalo se nakon Prvog svetskog rata a masivni kameni stubovi iskorišteni su na ulazu u portu ove bogomolje.
Pored crkve prolazi jedan meštanin na biciklu i krsti se što nije tako čest običaj u vojvođanskim mestima sa katoličkom većinom.
Obilazimo i Crkvu Svetog Antuna u Senti izgrađena je u neogotskom stilu između 1909. i 1910. prema projektu Domonkoša Berzenceia. Crkva je zaključana pa njenu unutrašnjost fotografišem bukvalno kroz ključaonicu. Na oglasnoj tabli ispred nalazi se raspored različitih adventskih događanja u senćanskim crkvama, školama i kulturnim institucijama – od 3. do 26. decembra. Uglavnom su to koncerti i pozorišne predstave sa božićnom tematikom.
“Senta je varoš u Bačkoj”, zapisao je kao jednu od odrednica u svom “Riječniku” iz 1852. godine Vuk Stefanović Karadžić, da bi uz to dodao narodnu izreku “Prokopsao (procvetao) kao Turski car na Senti”. Vukova poslovica kao da je na neki način odredila kako prođu svi koji se namerače da odmere sportske snage sa Senćanima. A kako to izgleda najbolje znaju oni koji su ukrstili reket sa Đere Laslom, našli u klinču sa braćom Nemeš – Viktorom i Matom i Kristijanom Frisom, ili su se nadmetali u bazenu sa Sebastianom Sabom. Naime, godinama unazad sportisti iz varošice na obali Tise neprikosnoveni su na sportskim terenima. Iako su najaktuelnije olimpijska norma Sebastiana Saboa, trofej u Rio de Ženeiru Đerea i srebro na Evropskom prvenstvu Viktora Nemeša, decenijama unazad Senćani nižu uspehe uglavnom u individualnim sportovima.
Tu su i rvači Jožef Tertei, osvajač srebrne olimpijske medalje u Los Anđelesu 1984. godine i Sabo Paloc Nandor vicešampion sveta, kajakaška reprezentativka Eva Barta, kao i braća rukometaši Milorad i Marko Krivokapić, a iz ovog mesta rodom je i fudbaler Nemanja Nikolić. U dresu Sente debitovao je i sadašnji selektor Mladen Krstajić, a sa pobedničkog postolja sa obeležjima Atletskog kluba Senta ne silazi petnaestogodišnja Adriana Vilagoš.
Odlazimo do Gradskog groblja gde se nalazi Spomenik posvećen nevinim žrtvama Revolucije 1848/49. Ovyaj monument podignut je 1889. na četrdesetu godišnjicu Revolucije.
Neposredno pored njega nalazi se i stub sa bakrenom spomen-pločom na kojoj stoje imena žrtava pogubljenih jeseni 1944. prilkom osvete partizanskih jedinica nad mađarskim civilnim stanovništvom u Senti. Ovaj spomenik je podignut 1994. na pedesetu godišnjicu tih događaja.
Na groblju nalazimo i na nadgrobni spomenik senćanskom pesniku Turzo Lajošu, identičan onom koji sa video u ranije pomenutoj kancelariji u Gradskom muzeju u čemu sam pisao u prvom nastavku reportaže iz Sente.
Dok od Križnog puta idemo ka izlazu iz groblja Kornel mi pokazuje grob svoje majke koja je poginula u tragičnoj saobraćajnoj nesreći 2007. koju još uvek pamte svi žitelji ovog potiskog grada.
Čitava Senta tog 13. septembra bila je bila u bolnoj tišini zbog pogibije šestoro sugrađana u saobraćajnoj nesreći tog dana u rano ujutro na putu od Kikinde prema Novom Miloševu. U udesu su poginule četiri medicinske sestre, vozač Hitne službe i njihov slučajni saputnik.
Nadležni su na putu Kikinda – Novo Miloševo zatekli skoro uništeni kombi i traktor, sa dve prikolice, koji se kretao sa sporednog puta u nameri da se uključi na desnu traku saobraćajnice Novo Miloševo – Kikinda. Međutim, traktor se zaustavio kada se zajedno s prvom prikolicom našao u tom smeru, ali je druga prikolica ostala preprečena na suprotnoj traci.
Putujući službenim kombijem na stručni seminar u Lepenski vir, da podsetimo, poginule su medicinske sestre Iboja Sigeti, Ida Fodor, Judit Lašković i Ilona Černak, vozač Hitne službe Tibor Boroš i Robert Nađ, kome je Boroš hteo da pomogne i da ga preveze do Novog Sada.
Kornel mi priča kako je majka to jutro prespavala alarm za buđenje i njene kolege su već krenule na put, ali se ona na brzinu obukla, sustigla ih i ušla u kombi.
Vatrogasna kasarna u Senti sagrađena je 1904. Kao spomenik kulture, svrstana je u kategoriju spomenika od velikog značaja. Širom Vojvodine video sam mnoge vatrogasne domove ali ovaj je bez svake sumnje najlepši. Predložio sam prijateljima iz Muzeja Vojvodine da urade izložbu o dobrovoljnim vatrogasnim društvima u Vojvodini koja su uspela da se sačuvaju u gotovo svim mestima u kojima su postala i predstavljaju redak, vitalan oblik društvenog organizovanja od velkih gradova do malih sela poput Pločice. Očekujemo da ova značajna izložba bude organizovana 2023.
Zgradu vatrogasne kasarne u Senti projektovao je mađarski arhitekta, Bela Lajta jedan od najboljih sledbenika čuvenog mađarskog arhitekte Eden Lehnera.
Izgrađena je u secesijskom stilu, sa elementima mađarske narodne umetnosti i smatra se remek delom kombinovanja mađarske secesije i narodnog građevinarstva. Celinu čine tri paviljona – dva su na uličnoj regulacionoj liniji, a treći u dvorištu. Na uličnom frontu, između dva identična osovinski postavljena paviljona, nalazi se kapija. Ova dva paviljona namenjena su za kancelariju predsednika, salu za sednice, salu za zabavu, biblioteku i čitaonicu. U dvorištu je strože koncipirana zgrada. U njoj se nalaze kabineti, spavaone, spremište mašina, osmatračnica i trpezarija. Magacin je sasvim pozadi, iza ovih zgrada.
Sve aplikacije na zgradi, poput oluka, izrađene su po projektu i unikatno zanatski izvedene. Zgrada je dekorisana u malteru i skladno okrečena ali je fasada zrela za temeljnu obnovu.
Već je pao mrak i mi odlazimo u čuveni restoran “Papuli” gde ćemo uz riblji paprikaš uz testo sa sirom i slaninicom – slušati priče Lasla Tarija lokalnog istoričara i hroničara Sente. Čuveni konobar Isa ga smo trebali da pozdravimo u ime Ištvana Pastora, radio je prvu smenu i više nije bio tu.
Laslo Tari nam priča kako je pre dve godine povodom Dana grada ispred Gradske kuće postavio uličnu izložbu koja je prikazivala elektrifikaciju grada pre 125 godina, što je bio veoma značajan korak u razvoju Sente, dok je drugi deo posvećen obeležavanju 50 godina od poplave, koju je izazvala reka Tisa, i koju su Senćani uspeli da savladaju udruženim snagama. „Kada je u junu 1970. Tisa dostigla maksimalan vodostaj u Mađarskoj su brane na mnogim mestima popustile i voda se razlila, tako da smo mi imali sreće u toj nesreći, da nije bilo još veće poplave, pa se Tisa povukla, a „Mađar So” je 30. juna objavio zanimljiv naslov, pomalo već karakterističan za socijalizam: Pobedili smo Tisu!”, priča Tari. Priča nam brojne anegdote vezane za Sentu i njene građane. Pre dve godine u ovom gradu je u 90. godini života umro Janoš Kubat, penzionisani novinar, bivši glavni urednik lista “Mažar so” čovek veoma koloritne biografije iz koje ćemo ovoga puta izdvojiti njen najzanimljiviji deo – onaj vezan za organizovanje “ilegalnog” boravka Bobija Fišera u Banji Kanjiža.
Janoš Kubat je rođen 1930. u Senti, u građanskoj porodici i iako je još kao tinejdžer je izveštavao za “Mađar so” o sportskim događajima u Senti nije se opredelio za novinarstvo. Bio je sekretar u školi i u lokalnom preduzeću, trener stonog tenisa u Srbiji i u Grčkoj kao i zamenik gradonačelnika Sente.
Tokom boravka u Grčkoj ga je jedan urednik “Mađar soa” zamolio da napravi intervju, a kada se vratio kući, počeo je raditi na sportskoj rubrici. Ipak se povremeno vraćao u Grčku kao trener, a kraće vreme je živeo i u Mađarskoj.
Penzionisao se iz “Mađar soa” 1990. gde se vratio kao glavni urednik u januaru 1991. a sledeće godine je već smenjen, jer nije odgovarao zahtevima Miloševićeve politike. Međutim, Kubat nije mirovao.
Nekadašnji svetski šahovski šampion Bobi Fišer odigrao je 1992. čuveni revanš sa Borisom Spaskim na Svetom Stefanu, što je bio događaj propraćen s velikom medijskom pažnjom. Međutim, činjenica da je posle tog meča između Amerikanca i Rusa, koji je odigran pod pokroviteljstvom vlasnika „Jugoskandika” Jezdimira Vasiljevića, Fišer tokom 1992. i 1993. proveo nekoliko meseci u Srbiji – najviše u banjama Junaković i Kanjiža – tada je bila poznata samo nekolicini ljudi. Iza čitave operacije upravo je stajao Janoš Kubat.
O tome je za “Politiku” nedavno govorio dr Ferenc Agošton dugogodišnji direktor Banje Kanjiža (1993-2011): “Došao sam na mesto direktora posle završetka revanš meča između Fišera i Spaskog 1992. na Svetom Stefanu. Moj prijatelj, novinar „Mađar soa” Janoš Kubat, doveo je Fišera u Banju Kanjiža. Posle meča u Crnoj Gori, Fišer je boravio u Beogradu, zatim u Vrnjačkoj i Banji Junaković, da bi početkom 1993. došao kod nas u Kanjižu. Ostao je pola godine. Fišer je patio od problema sa kičmom i još u Americi je čuo za Banju Kanjiža, koja je tada već imala svoj veb-sajt. Kod nas je došao da se leči, odmori i da bude u azilu. Za njim je bila raspisana poternica u Americi, zbog meča u Jugoslaviji kojim je prekršio poreska pravila i sankcije protiv naše zemlje. Osim toga, on je, iako Jevrejin, bio je izraziti antisemita i davao je ekstremne izjave, zbog čega je imao velikih problema”, ispričao je Agošton: “Popravio je kod nas zdravlje, ali mi se čini da se i psihički oporavio. Po mom mišljenju on je imao ozbiljnih psihičkih problema. Za jedne je bio genije, a za druge ludak.
Ja bih ga opisao kao čudaka. Imao sam utisak da se svega plašio, i od stvarnih i od nestvarnih stvari. Živeo je na prvom spratu, u apartmanu 219, dok su njegovi telohranitelji i lični sekretar boravili u susednim sobama. Fišer je tražio da sekretar drži odškrinuta vrata 24 sata dnevno, jer je strahovao da će neko da ga napadne. Imao je malu kuhinju sa šankom, dnevni boravak i spavaću sobu sa odvojenim toaletom i kupatilom” kaže dr Agošton. Fišerov boravak bio je pod najstrožim velom tajne, ali novinar nemačkog „Šterna” nekako je doznao i skoro mesec dana je spavao u holu, kako bi napravio intervju sa njim. Nudio je 150.000 maraka za intervju od 10 minuta, ali Fišer nije hteo. Agošton priča i kako su kod njega u kancelariju došli Janoš Kubat, velemajstor Svetozar Gligorić i Bobi Fišer da mu prenesu želje i prohteve šahovskog šampiona. “Želeo je apartman. Ponudio sam mu apartman 219 i odgovaralo mu je. Tražio je da njegovi ljudi budu pored njega stalno, i dan i noć, kako niko ne bi mogao da mu priđe. Angažovao je Srbe telohranitelje, vrhunske profesionalce. Poseban zahtev mu je bio da se noću kupa u našem bazenu i da tada niko ne sme da bude prisutan. Nisam dozvolio da se kupa noću potpuno sam, već sam insistirao da u pratnji budu telohranitelj i spasilac. Ne daj bože da se udavi ili nešto drugo da se desi! Preko dana je šahovski kralj najčešće spavao do popodnevnih časova.
Voleo je da se šeta noću, sa jednim ili dvojicom telohranitelja”, kaže sagovornik “Politike” i dodaje: “Išli bi usred noći do 15 kilometara udaljenog Horgoša. Prepešači tako po 30 kilometara skoro svake noći! Ili barem do Novog Kneževca, na pet kilometara odavde. Pored toga, po nekoliko sati pliva u bazenu. Bio je atleta, krupan, razvijen. Broj cipela mu je bio 48. Tražio je posebnu ishranu, najviše je voleo da jede kašikom: riblju i paradajz čorbu, ali i mnogo voća i povrća. Pio je dnevno na litre soka od borovnice. Alkoholna pića veoma retko i malo. Organizovali smo mu da odlazi u Sentu, u riblju čardu. I tamo je tražio da kafana bude prazna, samo muzičari su smeli da ostanu.
“Sa njim je često u društvu bio novinar Kubat, a velemajstor Svetozar Gligorić dolazio je jednom nedeljno i satima su igrali šah. Fišer je u Kanjiži svaki dan vežbao šah. Dva ili tri puta nedeljno jedan od njegovih telohranitelja išao je u Segedin i kupovao mu inostranu štampu. Iako je za njim bila raspisana poternica, naša policija nije mu oduzela pasoš. Zbog embarga, pet miliona dolara od gazda Jezde nisu mogli da budu uplaćeni normalnim tokovima. Novac, 3,5 miliona dolara za Fišera i 1,5 milion za Spaskog, prenet je u torbama preko Horgoša u mađarsku banku, da bi ga Fišer preuzeo i prebacio u Švajcarsku. Banju je napustio krajem leta 1993. i potom je godinama boravio u Mađarskoj. Bio je pod zaštitom porodice Polgar, čuvene šahistkinje Judite sa kojom se družio, njene sestre Žuže i njihovog oca koji je bio uticajan čovek. U Kanjiži je ostavio trag, koji će zauvek biti pod velom tajne. Misteriozan trag, kakav je bio i sam Fišer. Fišerov sekretar plaćao je njihov boravak od novca zarađenog u šahovskom meču na Svetom Stefanu!”, završava priču Ferenc Agošton svedok jedne zanimljive istorijske epizode čiji je režiser bio upravo Janoš Kubat.
Posle ručka u “Papuliju” koji se pretvorio u većeru, puni utisaka završavamo posetu Senti ali moramo da za kraj svratimo na još jedno mesto.
Poslastičarnica “Almaši” u Senti decenijama unazad čuvena po svojim marcipanima vezuje se za ime Ištvana Alamšija koji ju je otvorio 1955. nakon što je izučio zanat u francuskoj firmi Longa.
Najpre je radio u maloj kuhinjici, pekao je fine torte i kolače u štednjaku na drva. 1969. su se mladi iz porodice preselili u Sentu, gde su nastavili tradiciju do 2000. Tada je poslastičarnicu preuzela treća generacija koja je proširila ponudu sa slanim pecivima i domaćim kolačima.
Poslastičarnica je već bila zatvorena ali je Kornel pozvao vlasnika koji živi u kući u kojoj je i radnja da nam otvori. Čuveni marcipani zasladili su nam boravak u gradu čija burna istorija, bogata kulturna baština i raskošnja gastronomska ponuda zaista moraju da dobiju mnogo značajnije mesto na turističkoj mapi naše zemlje i celog regiona.
Filmski život i krvavo ubistvo Ištvana Ramadanija
Malo je žitelja ovog mesta koji ne znaju ime Ištvana Ramadanija. Ovaj koloritni Senćanin rođen je u porodici koja se u Sentu još šezdesetih doselila sa Kosova, navodno zbog krvne osvete. Ramadani je važio za “žestokog momka”, guste crne kose, visok, nabildovan i istetoviran od glave do pete šepurio se na gradskoj plaži; bio je izbacivač u brojnim diskotekama, između ostalih i u legendarnom “Mojo Clubu”, zaštitnom znaku Sente u koji od 1991. kada je osnovan do danas – na rok i džez koncerte dolazi publika iz celog regiona.
Ramadani je devedesetih otišao u Budimpeštu gde je postao izbacivač u čuvenom “Old Men’s Pubu”, jednom od prvih pabova u tranzicionoj mađarskoj prestonici. Ubrzo je snalažljivi Senćanin postao i jedan od suvlasnika paba. Kažu da je bio veoma grub prema ženama ali da su mnoge uprkos tome ludele za njim. Jedna od Ramadanijevih devojaka, Mađarica iz grada Hodmezevašarhelji, znatno mlađa od njega – izmasakrirala ga je nožem na spavanju i stavila tačku na jedan buran život.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
