Gavrilo Vinčić, jedini živi svedok zločina u Molovinu 1942.
Spread the love
Sećanje Gavrila Vinčića (94), jedinog živog svedoka odvođenja 97 Roma iz porodice Familić iz Molovina u leto 1942. godine
Jutro 17. juna 1942. Na ivici šume na kraju sremskog sela Molovin nalazile su se kuće od čerpića i zemlje u kojima su živeli Romi čuveni po najboljim tamburaškim bandama koje su svirale u celoj Jugoslaviji. Svi su nosili jedno prezime – Familić.
Rat prekinuo miran život Srba i Roma: Ulaz u Molovin
“U tom njihovom naselju bio je jedan veliki debeo orah pored kojeg su oni svako veče svirali, a mi Srbi, momci i devojke iz sela odlazili smo tamo da učimo da igramo! Jako smo lepo živeli sa njima i družili se!”, dok sedimo u vinariji njegovog unuka, priča mi deda Gavrilo Vinčić, rođen u Molovinu 1926. Za ovu priču čuo sam u Galeriji Sava Šumanović od direktorice Vesne Burojević, dok smo prolazeći pored prelepih slika slika slavnog umetnika pričali o stravičnim zločinima počinjenim u vreme NDH u Sremu nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Romi su u NDH zajedno sa Srbima, Jevrejima i komunistima – masovno završavali u koncentracionim logorima
“Ustaše su stigle rano ujutro i opkolile naselje u kojem su živeli Familići. Na tom proplanku je bilo 22 kuće a dva bogata Cigana su živela u kućama u selu. Nas petorica omladinaca iz USAOJ-a bili smo zaduženi da ispratimo šta ustaše rade tokom ove akcije: Ilija Beljanski, Vlada Jukić, Rade Ganić, još jedan čijeg imena ne mogu da se setim i ja. Popeli smo se na groblje na proplanku iznad sela, sakrili se iza spomenika i posmatrali šta se dešava!”, priseća se deda Gavra do najsitnijeg detalja događaja koji se zbio pre 78 godina. Scena podseća na likvidaciju Krakovskog geta u filmu “Šindlerova lista”.
Ustaše su prvo opkolile kuću Tome Familića koja je bila odmah do šume. Toma je imao četvoro dece. “Deca su bila bosa, samo u haljinama, sirotinja, izleteli iz kuće, tek se probudili, trljali oči! Sedmorica ustaša su benzinom polili kuću i zapalili je! Idu posle toga do druge kuće u kojoj je sa porodicom živeo Branko Familić. Kad je video da gori komšijina kuća, on je razbio staklo na prozoru sobe i pobegao u šumu! Ustaše su pucale za njim ali im je pobegao. On je jedini Familić koji je tog jutra bio u selu a preživeo je rat, umro je 1978. u Bačkoj Palanci. Njegovu ženu i petoro dece su odveli sa ostalima! Sve ostale kuće su zapalili, izgorela je i neka stoka koja je bila tu, dva meseca se posle širio smrad gareži!”, priča Gavrilo.
Kolona zarobljenih Roma krenula je u grupama od po 20 ka centru Molovina. Među njima bio je i Muga Familić koji je pravio čuvene tamburice od trešnjinog drveta. Dok su ga ustaše terale, on je prišao vlasniku kafane Jovanu Smiljaniću u kojoj je svirao i krišom mu dodao tamburicu uz reči: “Kad se ponovo vidimo, vratićeš mi je!”.
Gavrilo Vinčić (prvi sleva) ispred spomen-ploče nastradalim Romima Familić, 1952. godine
“Odjednom je grupa zastala. Iz kolone izlazi devojčica, Lela Familić, možda je imala 12 godina, lepa kao lutka! Imala je samo košulju na sebi. Da li je njoj to neko rekao, ili je sama smislila, tek devojčica je zapevala: ‘Jedno jutro oko sedam sati, ustaša je došao na vrati!’. Kad je ona počela da peva, jedan ustaša, besan, ogroman je bio, strgao je sa nje tu šarenu košulju i ona je ostala gola! Bacio je u prašinu i počeo da je gazi! Ostale ustaše su pucale u vazduh da zaplaše ljude iz kolone koji su počeli da se komešaju. Roditelji su izmrcvarenu Lelu nosili na rukama, preminula je negde na pola puta iza Sota!”, seća se Gavra ove jezive scene.
“Među njima bio je i najbolji tamburaš među njima, Ranče, bio je lep Cigan, visok, feš, crni borsalino šešir, cipele sa kapnama, pa kad ide, čuje se kako korača! On je krenuo da svira neku ustašku pesmu da im se malo umili. Ostali su krenuli da igraju, vrte bele maramice, u nadi da će tako odobrovoljiti zlikovce! To je trajalo sve do dva sata popodne. Najbogatiji Cigan što je imao kuću u centru sela, trgovao je dukatima – Čukure se zvao, njegova žena Bela i ćerka Nada – oni su isto su pokupljeni i odvedeni! Naravno pokrali su im sve dukate!”, priča Gavra.
U centru Molovina bilo je četvoro kola sa arnjevima u kojima su bili Romi proterani dan ranije iz Mohova, njih 20. Njih su ustaše isto pokupile. Posle rata napravljen je spisak svih Familića koji su stradali u Jasenovcu ali imena ovih 20 nesrećnika iz Mohova nigde nisu zabeležena.
Iz Arhiva Vojvodine: Dokument Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini govori o zločinu nad Familićima
Kolona je krenula ka Šidu, prema Železničkoj stanici – preko Sota, Bikića i Berkasova. “Usput su ih tukli, terali ih da sviraju i pevaju… Tu je nastala i pesma ‘Ciganska je tuga pregolema’, koju danas zovu i ‘Mugina pesma’. Na kraju su kroz Donji šor u Šidu stigli na stanicu. Tu su ih čekali marveni vagoni kojima su odvedeni u Jasenovac. Niko se nije vratio!”, završava svoju priču deda Gavra.
Osim Branka sa početka priče koji je pobegao kroz šumu, od Familića iz Molovina ostali su živi samo Boško, Todor i Branko koji su 1941. u Aprilskom ratu bili mobilisani u Vojsku Kraljevine Jugoslavije, završili u zarobljeništvu u Nemačkoj i tu dočekali kraj rata. Oni su posle rata nastavili tamburašku tradiciju svoje satrte familije, prema kazivanju deda Gavre, “nastupali su čak uživo i na Radio Sarajevu”.
“Odjednom je grupa zastala. Iz kolone izlazi devojčica, Lela Familić, možda je imala 12 godina, lepa kao lutka! Imala je samo košulju na sebi. Da li je njoj to neko rekao, ili je sama smislila, devojčica je zapevala: ‘Jedno jutro oko sedam sati, ustaša je došao na vrati!’. Kad je ona počela da peva, jedan ustaša, besan, ogroman je bio, strgao je sa nje tu šerenu košulju i ona je ostala gola! Bacio je u prašinu i počeo da je gazi! Ostale ustaše su pucale u vazduh da zaplaše ostale koji su počeli da se komešaju. Roditelji su je nosili na rukama, preminula je negde na pola puta iza Sota!”
Deo spiska Familića koji su deportovani u Jasenovac i tamo likvidirani
“Mugina pesma”
Ciganska je tuga pregolema
Ciganska je tuga pregolema
Aj, niko ne zna što se Cigi sprema
Ili logor ili šuma gusta
Aj, ostade im sva Čubura pusta
Sastali se Cigani i Jevreji,
Aj, pa divane kako da se brane
Ustaj Cigo iz kreveta svoga
Aj, ustaj Cigo iz kreveta svoga
Aj, ustaj, Cigo, tri ti boga tvoga
Jooj!
(Tekst je objavljen u listu “Dnevnik” – 27. aprila 2020.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
