Ratna sećanja Milana Parlića (86) iz Banoštora
Milan Parlić (86), sedi ispred svoje kuće preko puta pravoslavne crkve na bregu u Banoštoru. Naišao sam na njega tokom jedne od mojih biciklističkih tura po Vojvodini. Nikada nije mrdao iz svog sela a živeo je u 8 država: Kraljevini Jugoslaviji, NDH, FDJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, Državnoj zajednici SCG i u Srbiji. “Kada sam krenuo u školu u učionici je visila slika mladog kralja Petra Karađorđevića, posle pola godine dočekao nas je na zidu Pavelić!”
Par nedelja kasnije, uoči deda Milanovog rođendana dolazim sa koleginicom Anom u Banoštor u želji da snimimo njegovu zanimljivu životnu priču. U prostranom dvorištu nas dočekuju miroljubive kere, snaha Dragica nas pušta u kuću, jedan unuk radi kao veterinar u Suseku, drugi vozi kamion u Sloveniji. Deda Milan drema na otomanu ali za par minuta je spreman da nam govori o događajima iz Drugog svetskog rata kojima je svedočio kao dete.
Milanova majka je imala devetoro dece, pet ćerki i četiri sina. “Sa svima smo pre rata u Banoštoru dobro živeli, išli smo kod Švaba na njihova slavlja i u crkvu kod njih a oni su dolazili na naše slave i u našu crkvu. Tu su živeli Pinterovi, Semanovi, Klajnovi, Bavlingerovi, bili su to majstori, mesari, paori…”, započinje svoju priču Milan.
“Kad su ustaše i Nemci došli 1942. – išli su od kuće do kuće, nosili su one gvozdene štangle i proveravali da li neko ima baze i skriva partizane. Isterali su celo selo na glavni šor. Sestra i ja smo sedeli na vratima kada je do nas došla dvojica ustaša i nemački oficir sa tumačem. Ustaše su videle šunku i slaninu kako vise na zidu i krenuli da ih uzmu. Sestra i ja se dali u dreku. Nemački oficir je tada prišao i pitao tumača zašto deca plaču. Rekao sam: ‘Dođu ovi iz šume i odnesu, dođete vi i odnesete! Šta ćemo mi da jedemo!’ Nemac se nasmejao, zagrlio me i odmah poslao jednog vojnika da nam donese dvopek i marmeladu. Pitao me je gde su nam roditelji, ja rekao – isterani na glavni šor sa ostalima. Nemac je izašao napolje i pred grupom pročitao imena: ‘Parlić Đoka, Parlić Jovanka! Istupite! I tako ih spase!”, seća se deda Milan svakog detalja.
Milanovog strica Jovana su krenuli da vode iz sela i kad je to čuo Pera Bavlinger, Nemac koji je bio predsednik sela, poslao je svog sina Karčiku da ga spase. Ovaj je stao pred ustaše i rekao: “Pucajte u mene ali Jovana nećete da vodite!“.
I tako ga spasao. “Ti koji su odvedeni iz sela su povešani na Lovki, prema Iloku, tako smo čuli! Iz Čerevića su oterali 62 ljudi, između ostalog i deda Đoku, oca od moje mame. Ujaci su otišli da vade svog oca ali su onda i njih odveli. Pričalo se da su svi pobijeni u Mitrovici i bačeni u zajedničku grobnicu!”, priča deda Milan. Milanov stric Jovan je pred kraj rata tragičnog stradao kada je jednom partizanu puška sama opalila dok je držao u krilu sedeći u kuhinji Jovanove kuće. Metak je završio u Jovanovom stomaku, sreća je pa nije pogodio bebu koju je držao u naručju.
Kada su ustaše 1943. potpuno spalile selo Grabovo srcu Fruške gore, nedaleko od Banoštora, meštani su bežali. “Tu uz našu ogradu su ubili devojke Dragicu Živković i Nataliju Đorđević i još dva momka Stevana i Anđelka Uroševića iz Grabova! Nataliju sam poznavao i rekao sam joj – nemojte da bežite, sakriću vas ja u kući! Ali oni su bili jako uplašeni i bežali su bez glave! Ubili su ih svo četvoro!”, seća se Milan i dodaje: “Tada sam čuo i priču kako se jedan momak sakrio u potok, u vir, samo mu je lice virilo napolje da bi mogao da diše. Proše su ustaše, jedan mlad vojnik ga je primetio ali se napravio da ga ne vidi i spasao mu život!
Kada su partizani ušli u selo, neki od najgorih ljudi, meštana, su počeli da dele pravdu. “Beda i jad sela su to bili a zvali su sebe skojevcima. Našli su jednog od Nemaca, meštana koji su ostali u selu, Kurjakovi smo ih zvali, čestit čovek bio. Njega i njegovu trudnu ženu su odveli na njivu i ubili!”, priča Milan.
Kako se primakao kraj rata, veći deo Nemaca, meštana je otišao iz sela, ustaše su se povukle a partizani još nisu zvanično zauzeli Banoštor ali ih je bilo u selu. Jednog takvog aprilskog jutra 1945. Milan, sada 11-godišnji dečak čuvao je ovce u blizini Dunava. “Tu gde je sad skela kod Braše u Begču, nalazili su se šlepovi sa balonima koje su Nemci pri povlačenju ostavili da miniraju Dunav. Jak vetar je dunuo i nagurao te šlepove kod nas na sremsku stranu. Na jednom od njih bio je i mladi italijanski vojnik koji se sakrio u jedan jarak. Našao sam ga kako leži u jarku u vojničkoj uniformi, skupio se i drhtao. Dao sam mu nešto leba iz torbice i pokušao da mu objasnim da me čeka tu, da ću se vratiti po njega kad oteram ovce. Vratio sam se po njega i krenuli smo preko voćnjaka deda Jove Salkića na naš salaš gde smo držali ovce. Popeo sam ga na tavan i tu sakrio. Otišao sam kući i rekao tati šta sam uradio, ovaj je poneo neko staro odelo i kapu, dali smo Italijanu da se presvuče i bacili njegovu uniformu!”, seća se Milan Parlić.
Na pitanje kako se italijanski vojnik zvao, deda Milan odgovara: “Ja sam ga zvao Dule! Sestra i ja smo se igrali sa njim! Lep bio kao lutka ali se jako plašio! Kada se stanje u selu malo smirilo, kad su prestali da ubijaju, on je otišao! Nikad nismo posle čuli za njega!”
Zadnjih dana rata dogodila se još jedna slična priča čiji je deda Milan bio akter. Na izlasku iz sela nalazila se ustaška straža pored koje su mogli da prolaze samo čobani sa stokom i seljani koji rade na njivama. “U jednom momentu moj pulin je stao i počeo da laje. Ovce su se ukopale. Prišao sam i video čoveka kako leži u jendeku bez svesti. U tom momentu naiđu ustaše koji su išli u selo po namirnice. Pitaju me: ‘Ko je to?’, ja im odgovaram: ‘Moj otac! Loše mu je pa je malo legao da odmori!’ i oni odu! Kada je došao sebi, ispostavilo se da je to bio partizan iz Krušedola koji je bio ranjen. Rekli su mu posle: ‘Imaš sad još jednog sina!’.
Dok odlazimo iz Banoštora ka ribljoj čardi “Koruška”, pričam sa Anom o toj “spirali dobra” koja se vrtela oko Milanove porodice u Drugom svetskom ratu: sinu čije su suze spasle mamu i tatu; Nemca koji je spasao Srbina, Hrvata koji je spasao Srbina, Srbina koji je spasao Italijana, dečaka koji je spasao partizana… Oni koji veruju u kosmičku pravdu znaju da se dobro dobrim vraća. Priča iz rata Milana Parlića iz Banoštora, verujem jedna od stotine sličnih, samo nezabeleženih, govori da su oni koji tako misle i rade – u pravu.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
