Mađarski deo Baranje uspeo je u onome o čemu njihovi susedi u Hrvatskoj i Srbiji mogu još uvek da sanjaju: potpuno uređena sela, varošice i gradovi – i stotine hiljada turista godišnje
Memorijalni kompleks Batinska bitka dominira nad Dunavom na mestu na kojem se u novembru 1944. odigrala čuvena bitka. Od Novog Sada do njega vodi put kroz sela otužnog izgleda sa mnogo napuštenih kuća: Srpski Miletić, Doroslovo, Bezdan kao i grad Sombor koji je za 20 godina izgubio 20% svojih stanovnika. Prelazimo most na Dunavu kod Batine i ulazimo u hrvatski deo Baranje u kojem je situacija tek nešto bolja. Samo selo Batina liči na mesta u zapadnoj Bačkoj, oronule i napuštene kuće, sam Memorijalni kompleks je, čini se, solidno održavan ali, iako je petak popodne – logično vreme kada bi neki turista mogao da naiđe Spomen-dom s dve izložbene prostorije i stalnom muzejskom izložbom o Batinskoj bici, suvenirnicom i restoranom bio je zaključan bez informacije o radnom vremenu.
Spomenik “Pobeda”, rad akademskog vajara Antuna Augustinčića je otkriven 1976. na mestu najžešćih borbi, na takozvanoj “krvavoj koti 169”. Pored je Spomen-park i zajednička grobnica s posmrtnim ostacima 1.297 boraca Crvene armije.
Nastavljamo dalje kroz hrvatski deo Baranje i brzo stižemo do granice koje zapravo i nema. Kako su obe zemlje u Šengenskom sporazumu a pritisak migranata na ovaj deo granice drastično se smanjio proteklih godinu dana i preusmerio ka Bosni – na prelazu nije bilo nikakve kontrole. Već za 15 minuta stigli smo u Mohač.
MOHAČKI BUŠARI
“Vesela je Šokadija kad tambura šorom svira”, pa “Idu Šokac i Šokica, drma im se kabanica…” smenjuju se pesme na razglasu u centru Mohača i mi više nismo sigurni u kojoj smo državi. Povod je naravno festival “Pohod bušara” (Busójárás) koji se održava svake godine u pokladno vreme početkom februara. Naziv je dobio po zastašujućim kostimima što ih oblače njegovi učesnici koji nose velike drvene maske i vunene ogrtače od ovičijeg krzna, nalik kastavskim “zvončarima” koje sam pre četiri godine imao prilike da gledam na Karnevalu u Rijeci.
Običaj su u Mohač doneli šokački Hrvati iz krajeva iz koji su se ovde doselili početkom 17. veka. Pohod bušara upisan je 2009. na UNESCO-vu Listu nematerijalne svetske baštine. Sam festival traje tri dana, mi smo došli u petak kada je tek zagrevanje a svoj krešendo će doživeti Pohodom bušara u nedelju popodne i paljenjem velike lomače od pruća u centru Mohača.
Okrepili smo se lokalnim specijalitetima i pivom i krenuli ka drugoj bini privučeni poznatim melodijama. Tu je nastupao nekakav romski orkestar koji je pevao “U lijepome starom gradu Višegradu”. Ismejali smo se do suza jer pevač bukvalno nije ubo nijednu reč kako treba, sve je neodoljivo podsećalo na ono izvođenje pesme “Whitout you” Maraje Keri u bugarskom “Idolu” poznato i kao “Ken lee”.
Ulicama već krstare bušari praveći zaglušljivu buku svojim čegrtaljkama. Prošetali smo do obale Dunava sa koje je upravo isplovljavala skela koja vodi na drugu stranu reke u mađarski deo Bačke. Odlučili smo da je ovo bilo dovoljno lokalnih iskustava za danas i krenuli prema smeštaju u Pečuju koji smo jedva pronašli jer su svi hoteli u Mohaču i okolini puni zbog festivala.
KATEDRALA I DŽAMIJA
Sunčano subotnje jutro u Pečuju bilo je idealno za razgledanje ovog grada od 150.000 stanovnika koji je 2010. nosio titulu Evropske prestonice kulture. Impresivna gradska jezgra čini se petostruko većom od one u Novom Sadu koji ima duplo veći broj stanovnika od Pečuja. Sve zgrade su očuvane i savršeno održavane – od džamije iz 17. veka koja je, naravno – pretvorena u crkvu ali je sačuvala sva arhitektonska i stilska obeležja i otomanskog vremena. Burna je istorija ovog grada ali za nas je posebno zanimljiv bio početak 20. veka.
Posle Prvog svetskog rata oblast Baranje bila je pod srpskom vlašću, ali je 1921. Trijanonskim sporazumom vraćen novoosnovanoj Republici Mađarskoj. Dana 14. novembra 1918. ušla je srpska vojska formacije puka u Baranju, i zauzela grad Pečuj. Komandant je bio potpukovnik Miloš Cvetić, koji je po preuzimanju vlasti govorio tamošnjem narodu u prijateljskom tonu. Dozvolio je mađarskim vojnicima da nose sablje, a ovi su iste večeri priredili zajedničku gozbu sa srpske kolege. Cvetić je već drugi dan, posetio katoličkog vladiku grofa Zičija. Gradom je upravljao 6. pešadijski puk zvani “Prestolonaslednika kraljevića Aleksandra”, koji se smestio u tamošnju kasarnu, koja se te 1919. zvala “Kasarna prestolonalsednika Aleksandra”.
Kada je srpska vojska po rešenju Mirovne konferencije trebalo da se evakuiše 1921. stvorena je u Pečuju Baranjska republika. Njeno postojanje je bilo “simbolično”, i trajalo je samo pet dana, od nedelje do petka. Bio je to poslednji trzaj otpora izneverenog i razočaranog naroda. Na velikom narodnom zboru, u vreme kada se povlačila srpska (jugoslovenska) vojska, osnovana je ta “država” na papiru, za čijeg je predsednika izvikan poznati slikar Petar Dobrović. Dobrović je bio rodom Pečujac, ali se već dugo bavio u Beogradu slikajući. Dobrović je došao iz Beograda, kao pozvan u rodno mesto, i navodno je slučajno ušao u tu političku avanturu. Njegovi saradnici u “Ministarskom savetu”, nazvanom “Republikanski egzekutivni komitet”, bili su takođe izabrani od strane mase naroda, na glavnom pečujskom trgu. Republikanci su bili, svi odreda pečujski ugledni građani: bivši gradonačelnik Bela Linder, dr Fekete, dr Švarc i dr Šandor. Funkcioneri te fiktivne republike su odmah zatražili pomoć Kraljevine SHS, a Mađari se obratili Konferenciji ambasadora. Ambasadori su složno i hitno zahtevali da mađarska vojska uđe u Pečuj, i zavede “red”. Dobrović i saradnici su još pre propasti “tvorevine” prešli u Jugoslaviju.
Zanimljiva je sudbina Petra Dobrovića koji je umro na Svetog Savu 27. marta 1942. u liftu zgrade beogradskoj Ulici Kralja Petra 36 u kojoj je živeo. Dobrović je naime žurio da se vrati u stan pre početka policijskog časa i u liftu mu je pozlilo a srce ga je izdalo. U istoj zgradi danas se nalazi i Galerija “Petar Dobrović” sa umetnikovom zaostavštinom i velikim brojem slika.
U Pečuju sam obišao i impresivnu Katedralu Sv. Petra i Pavla u kojoj je u toku bila misa pa sam sa kora, stojeći pored petoro mladih vernika koji su uz muziku iz orgulja pevali psalmove – posmatrao njenu unutrašnjost koja je me podsetila na Katedralu u Amalfiju.
VAZARELI I ŽOLNAI
U Pečuju se nalazi i Vasarely muzej posvećen osnivaču Op-arta (Optical art) koji je rođen u ovom gradu 1906. kao Viktor Vašarelji (Victor Vasarely) ali su njegovo prezime Francuzi čitali kao Vazareli i po njemu je postao i poznat.
Brend po kojem je Pečuj svakako globalno najpoznatiji je – “Žolnai”. Slavnu fabriku je 1853. za svog sina Ignjaca osnovao trgovac Mikloš Žolnai (Miklós Zsolnay). Ova tada skromna manufaktura se bavila proizvodnjom keramike i umetničkih predmeta od gline. Bila je to mala radionica sa svega nekoliko radnika. 1863. radionica je bila na rubu bankrota kada se u posao uključuje Vilmoš Žolnai (mađ. Vilmos Zsolnay), drugi Miklošev sin, prvobitno kao menadžer, a posle nekoliko godina postavljen je na mesto generalnog direktora. Svojim inovativnim proizvodima učinio je fabriku poznatom u čitavom svetu. Slavu je postigao izlažući na međunarodnim izložbama, uključujući Svetsku izložbu u Beču 1873, a zatim i Svetsku izložbu u Parizu, na kojoj je osvojio Grand Pri. 1893. Žolnai je započinje proizvodnju predmeta od porcelana. Nakon Vilmoševe smrti 1900. fabriku je preuzeo njegov sin, Mikloš Žolnai.
Keramika Žolnai otporna na vremenske uslove, korišćena je za ukrašavanje zgrada, pogotovo u periodu art nuvoa. Do 1914. fabrika Žolnai postala je najveća u Austorugarskoj. Tokom Prvog svetskog rata, proizvodnja je zaustavljena i u potpunosti preusmerena za potrebe vojske. Proizvodila se, u to vreme preko potrebna, električna izolacija. Nakon rata, fabrika se našla u problemu, izgubivši tržište. Ipak, nakon depresije, stanje u fabrici se popravilo. Tokom Drugog svetskog rata, bombardovan je deo proizvodnje u Budimpešti. Pod komunističkom vlašću, fabrika je nacionalizovana, a naziv Žolnai preimenovan je u Pečujska fabrika porcelana. Ipak, 1982. sa povratkom tržišne ekonomije, kompanija je vratila svoju nezavisnost, reorganizovana je, a ime Žolnai vraćeno je fabrici. 2012. od grada Pečuja fabriku je kupio švajcarsko-sirijski biznismen Bachar Najari. Dok obilazimo “Kulturni distrikt Žolnai” koji je bio centralno mesto obeležavanja Evropske prestonice kulture 2010. razgledamo veliki broj očuvanih fabričkih pogona, dimnjaka, upravnih zgrada ukrašenih slavnom keramikom.
VILANJ, ŠIKLOŠ I HARKANJ
Pored Pečuja i Mohača, mađarski deo Baranje slavan je i po svojim vinskim selima poput Vilanja, banji Harkanj i dvorcu u selu Šikloš. Na putu kao Vilanju zaustavljamo se pored Crkve Svete Elizabete u nekada većinsko nemačkom selu Palkinja. Reč je zapravo o džamiji koja je krajem 18. i početkom 19. veka pretvorena u rimokatoličku crkvu ali je poput one u Pečuju zadržala svoje izvorne prepoznatljive karakteristike poput orijentalne kupole i minareta pretvorenog u zvonik.
Stižemo u Vilanj i smeštamo se ispred jedne od stotina kuća koje su ujedno i vinarije i mali restorani. Boca domaćeg crvenog vina košta 9 eura, hrana je ukusna, februarsko zubato sunce nas greje a uskoro stiže i muzičar sa tamburom koji stavlja “šlag na tortu” sa maestralnim izvođenjem pesme “Moja draga nema mane” u srpskoj i mađarskoj (“Szép a rózsám, nincs hibája”) verziji. Vreme je za opuštanje u termalnim vodama banje Harkanj, veoma popularne kod Vojvođana (posebno onih iz Bačke) od sedamdesetih godina do danas. Pre Harkanja obišli smo gradić Šikloš od nekih 10.000 stanovnika koji je nastao u Srednjem veku oko istoimene tvrđave. U Šiklošu je bila zemlja Nikole od Gara, zeta srpskog kneza Lazara a Srbi su tu naseljeni 1508. Grad je početkom 16. veka bio stolica srpskog despota Stefana Štiljanovića, koji je tu i umro 1515. Od 1526. godine, posle pobede u Mohačkoj bici zauzeli su Turci Šikloš, i tu je bilo sedište turskog paše.
U leto 1566. godine ratovali su Hrvati i Turci oko Sigeta i Šikloša, koji su tada držali Turci. Oko 1500 hrvatskih vojnika je krenula na Šikloš, nameravajući da ga preotmu i spale. Predvodili su 1000 pešaka i 500 konjanika – Gašpar Alapić, Nikola Kovač, Petar Bačica i Vuk Papratović. Vodila se pred gradom žestoka bitka, u kojoj su Hrvati i Srbi žestinom napada razbili stroj turski. Mehmed-aga turski vojskovođa se udavio u bari, a tri njegova sina su postali sužnji. Po drugom izvoru te 1566. između Šikloša i Sigeta ratovali su pre svega Srbi uz Hrvate, Nikolu Šubića Zrinjskog. Istakli su se u borbama 5-6. septembra 1566. njegov prijatelj Vuk Paprotović sa svojim Srbima kao i Julijan Oračevič sa konjanicima. Prem istorijskim izvorima, oberkapetan Jandov, Radovan i Jovan Novaković sa svojim Srbima su se “borili kao lavovi”. Dana 7. septembra poginuo je tu na bojnom polju hrvatski plemić Nikola Zrinjski. Srpski vojvoda Vuk Papratović je napadao 1566. Turke kod Šikloša sa svojom malom četom, isekao turskih trista konjanika i živog zarobio Mehmedova, inače rođaka sultana Sulejmana Veličanstvenog. Šikloš su oslobodili Austrijanci tokom rata sa Turcima 1686.
U Šiklošu postoje čak četiri hrama različitih religija i konfesija – katoličke, reformatorske, pravoslavne i islamske. Osim hrvatske (što je nekako i prirodno obzirom na geografsku blizinu), u Šiklošu postoji i srpska zajednica koja se diči svojm crkvom Svetog velikomučenika Dimitrija iz 1806. U dvorištu crkve nalazi se spomenik gorepomenutom Stefanu Štiljanoviću, današnjem svecu i nekadašnjem vladaru i borcu protiv Turaka iz 15. veka. O proteklim vremenima svedoči i Malkoč-begova džamija koja se nalazi se odmah iza Gradske kuće. Izgrađena je u XVI veku a sa odlaskom Turaka je počelo njeno propadanje. Mađari su je renovirali početkom devedesetih godina 20. i za to dobili evropsku nagradu Europa Nostra za očuvanje kulturnog nasleđa.
Srednjevekovno utvrđenje izgrađeno na brdu iznad mesta, domira celokupnim krajolikom i uočljivo je iz velike udaljenosti. Prvi zapisi o tvrđavi datiraju iz 1294. a tokom vekova smenjivali su se brojni vlasnici – porodica Garay, Ivan Korvin, porodice Perényi, Batthyány i Benyovsky, dok je njen najppoznatiji ”stanovnik” bio Žigmund Luksemburški, vladar sa pozamašnim brojem titula – kralj Ugarske, car Svetog rimskog carstva, kralj Rimljana, kralj Češke… Ovo zdanje u sebi sadrži romanička, gotska, renesansna i posebno barokna obeležja, izuzetno očuvana uprkos burnoj istoriji i brojnim ratovima vođenim u njenom neposrednom okruženju. U tvrđavu se ulazi preko pokretnog mosta, a celokupan utisak je bio znatno bolji od nekog startnog očekivanja, te sam po ko zna koji put, sa tugom pomislio na potpunu neiskorišćenost i neuređenost naše Petrovaradinske tvrđave i njenog podgrađa.
Blizu Šikloša je naša finalna destinacija da ovaj dan – banjsko mesto Harkanj u kojem su lekovite termalne vode otkrivene još 1823. Čini se da se ovde ništa nije promenilo od ranih osamdesetih kada sam poslednji tu put bio sa roditeljima. Bazeni i ostali objekti smešteni su u parku od 13.5 hektara u kojem se nalaze i drveća stara po nekoliko stotina godina. Na ulazu srećem grupu momaka iz Bača koji me prepoznaju i pozdravljaju. Izgleda da je privlačnost Harkanja za turiste iz ovog dela Vojvodine i dalje veoma velika.
UGARSKI GAZIMESTAN
Narednog jutra obišli smo Memorijalni park Mohačke bitke. 1526. na ovom mestu je Sulejman Veličanstveni pobedio ugarsku vojsku Lajoša II posle čega je usledila otomanska vek i po duga vlast Panonijom. Ovo bi trebalo da bude neka mađarska verzija Kosovskog boja. Mađutim, samo mesto ne ostavlja neki impresivan utisak, neko je blatnjavo, musavo i slabo održavano. Mađarima izgleda ne ide nešto to slavljenje poraza kao nama sa Kosovom poljem.
Pre povratka kući, ponovo smo posetili Mohač da pri prisustvovali završnom “Pohodu bušara” u kojem više stotina meštana obučenih u ovčija krzna licima skrivenim iza zastašujućih drvenih maski defiluje kroz centralne ulice ove varoši. Neki od njih hodaju, drugi su na traktorskim ili konjskim prikolicama ukrašenim kukuruzovinom. Gužva je ogromna, mešaju se mađarski, hrvatski i srpski kako iz grla posetilaca tako i sa bina na kojima nastupaju brojni muzičari.
Koliko je mađarski deo Baranje ispred susednih regija – hrvatske Baranje i Sombora u Srbiji, na primer – svedoče i brojke. U mađarskoj Baranji 2021. bilo je 231.313 turističkih poseta a već sledeće 2022. godine taj broj je porastao na 324.660. Kada je reč i noćenjima – u 2022. bilo ih je čak 763.660. Susedna hrvatska Baranja (sa 40.000 stanovnika) u 2023. imala je samo 18.500 turista sa 36.000 noćenja, dok je Grad Sombor (sa oko 70.000 stanovnika) u 2023. ostvario samo 18.089 i 47.028 noćenja a poznavaoci prilika prognoziraju da će u ovoj godini njihov broj drastično pasti jer se iza tih cifara krije i veliki broj “migrantskih noćenja”. Kako je Balkanska ruta pre nekoliko meseci preusmerena u pravcu Bosne, videćemo koliko će to uticati na broj noćenja u Somboru i pripadajućim mu selima.
