BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Vrdnik, Jazak i Rivica
Zvono na kojem piše “Titanic 1912” visi na tremu manastira Ravanica u Vrdniku. Željko Marković koji je na ovom mestu u nedeljnom “Dnevniku” pre 14 godina nadanuto pisao o Vrdniku pa i o ovom zvonu, ispričao mi je kako ga je 2003. mati Varvara dobila na poklon od svog rođenog brata iz Tomislava Stankovića koji je živeo u Francuskoj, a na mesto na kojem je sada okačio ga je iste godine Zvonko Šarić iz Vrdnika uz blagoslov igumanije Anastasije. Po svemu sudeći, radi se o suveniru kupljenom u jednoj francuskoj prodavnici.
U manastirskoj crkvi se danas čuva butna kost kneza Lazara.
Mošti kneza Lazara pristigle u ove krajeve sa Arsenijem Čarnojevićem su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo, za vreme Revolucije 1848. vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti u Klenak, ovaj put u strahu od Mađara. Tu su boravili tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Početkom Drugog svetskog rata ponovo su izmeštene iz Vrdnika, ovog puta u manastir Bešenovo, gde su se nalazile tokom 1941. i 1942. godine i odakle su prenete u Beograd. U sklopu obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke 1989. vraćene su u Manastir Ravanica kod Ćuprije. Ipak, u manastiru u Vrdniku postoji jedan komad moštiju (ključna kost) i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot.
Nastavljamo biciklom ka Hotelu Termal i nailazimo na katoličko groblje sa desne strane, koje zovu još i “slovenačko” i “rudarsko groblje”. Među nadgrobnim spomenicima izdvaja se onaj posvećen poginulim rudarima u nesreći koja se 24. marta 1958. dogodila u Rudniku crnog uglja u Vrdniku: Jeraj Lj. Ljudevit, Majhenšek F. Franja, Kin S. Ivan i Ravić S. Slobodan.
Penjemo se dalje ka rudniku i nailazimo na tužne ostatke nekadašnje Termocentrale koja se na sajtu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine i dalje vodi kao “spomenik kulture od velikog značaja” iako više ne postoji.
Termocentrala rudnika uglja u Vrdniku je stavljena u pogon 1911. godine, ima status spomenika kulture od velikog značaja. Tokom NATO bombardovanja zgrada je pretrpela kolateralna oštećenja. Međutim, po završetku bombardovanja u periodu 1999-2000, lokalne vlasti su centralu do temelja srušile i razvukle metalna postrojenja i opeku koje su korišćene za gradnju stambenih i poslovnih objekata. Pravosudni organi ni do danas nisu procesuirali ovu totalnu devastaciju.
Spuštamo se ka centru mesta i pred nama je “Gospodski red”, nekolicina otmenih kuća i vila koje je Rudnik u Vrdniku gradio za svoje inženjere i direktore između 1908. i 1911. Najlepša od njih zvrji prazna nakon nekoliko neuspešnih privatizacija. Preskočili smo prelepu secesijsku drvenu ogradu i ušli u nju. U jednoj od prostorija leže razbacane stotine dokumenata iz istorije rudnika… Oktobarsku nagradu Opštine Irig iz 1981. poneo sam za uspomenu.
Prolazimo kraj zapuštene grade nekadašnje Železničke stanice oko koje je do 1969. kada je Rudnik mrkog uglja ugašen – sve vrvelo od života. Stižemo do zgrade Kasine je pre 13 godina da sam prošli put ovde prolazio biciklom – bila potpuno zapuštena. Pre nekoliko godina je sređena i danas okrečena u tamno žutu boju blista u svom secesijskom sjaju. Okrepljenje uz kafu i rakiju kod Raletovih prijatelja čija majka nam priča anegdote iz istorije Vrdnika. Tu u komšiluku nalazi se kapelica Svete Barbare, zaštitnice rudara koja je nekada bila sanatorijum, lečilište rudara. Zatvaranjem rudnika 1969. godine, taj objekat je poklonjen Crkvi pa je preuređen u kapelu. Kapelica je obnovljena 1993. godine i ponovno se vratila proslava blagdana Svete Barbare. Od tada se na ovaj praznik zaštitnice rudara u kapelici okupe predstavnici svih nacija i vera: katoličke, pravoslavne i islamske zajednice.
Posle druge rakije opominjem Raleta da je vreme za put i da se pedale neće same okretati ka Vrdniku i Rivici. Na izlasku iz Vrdnika prolazimo kroz Novu kolniju, naselje koje je Rudnik Vrdnik podigao za svoje radnike, pripadnike 26 nacija iz cele Monarhije, svaki objekat je imao po dva stana, zajedničko dvorište i letnju kuhinju. Slično kao i u slučaju stanova za radnike Beočinske cementare – nameće se utisak da su ovdašnji kapitalisti sa početka 20. veka više vodili računa o estetici i kulturi stanovanja svojih radnika nego brojni savremeni “dobitnici tranzicije” u sopstvenim glomaznim a neukusnim vilama.
Tanke sive ploče na krovovima umesto klasičnog crepa – iste su na vilama u Gospodskom redu i ovde. Pričao mi je jedan žitelj Vrdnika kako je nekada, dok je rudnik još radio – kada stigne plata – u Novoj koloniji – pijanka trajala danima, “dohvatao” bi, kaže on, ko je koga stizao…
Strmim putem penjemo se ka selu Jazak, čuvenom po manastiru i izvoru vode. Pre ulaska u selo, skrećemo desno ka manastiru iz 1736.
spred kojeg nas dočekuje stado ovaca. Tokom Drugog svetskog rata manastir je pretrpeo veliku štetu. Tadašnji direktor zagrebačkog Muzeja za umetnost i obrt, Vladimir Tkalčić odneo je 79 predmeta. Partizani su ga zapalili u leto 1942, kada je izgoreo deo zgrade, Nemci su uzimali građu od ostataka, a službenik NDH Anton Bauer odneo ostatak vrednih predmeta iz manastira. Posle rata je obnovljen.
Nastavljamo ka selu Jazak u kome sve izgleda kao da je vreme stalo. Skrećemo desno sa glavnog puta ka nizu očuvanih panonskih kuća u Fruškogorskoj ulici od kojih je jedna, 300 godina stara, sve donedavno, do smrti gazdarice, nosila naziv etno-kuće.
Neizostavan “detalj” u skoro svim fruškogorskim selima – ploča sa imenima meštana stradalih u NOB i u zločinima uštaša i nacista u Drugom svetskom ratu. Tu je i Crkva Sv. Nikole sa raskošnim baroknim ikonostasom koji je 1790. oslikao Novosađanin Aksentije Marković.
Vraćamo se nazad ka Vrdniku, usput srećemo koleginicu Mariju Radojičić i obečavamo joj da ćemo sledeći put doći na par sati i degustirati njen odlični jazački sir, naravno kršen fruškogorskim vinima.
Skrećemo desno ka Irigu i posle pola sata okretanja pedala stižemo u Rivicu. Tu smo od komšija čuli da je lokalni vinar, čika Ika, umro pre par meseci i da njegov podrum i vinograd nije imao ko da nasledi, sin nije zainteresovan (“Nisu ni orezali vinograd!”). U Rivici su fašisti pred kraj rata živu spalili partizanku Milenu Ćirić, sa njom su pobijeni i spaljeni Milan Ćirić i Ilija Smiljanić.
Seoska crkva, takođe stradala u Drugom svetskom ratu je prelepa, jedna od najstarijih u Sremu – iz 1734. U selu se održavaju “Dani vina” i “Dani bostana”…
Skrivena u ataru Jazavac kod Borkovačkog potoka, na terenu kojim se sremska ravnica talasa u padine Fruške gore, vodenica u Rivici dar je čoveka i prirode. Njen točak odavno se ne čuje, jer su poslednji vodeničari, deda Đura i njegova žena Klara prestali da melju žito pre više od tri decenije. Novi vlasnici, otkupili su vodenicu, ali i veliki kompleks zemljišta od 25 hektara do Borkovačkog jezera pa se očekuje da će Fruška gora dobiti još jednu zanimljivu turističku atrakciju.
(Objavljeno u listu “Dnevnik”, 29.11.2020.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
