Ulcinjska solana koja je u rekordnoj 1952. godini zabeležila proizvodnju od 41.882 tone, poslednju “berbu soli” imala je 2013. a danas “živi” od ulaznica po ceni od 2.5 eura i filmadžija koje su u njenim pogonima pronašli idelne kulise za snimanje serija sa mafijaškom tematikom
Ako se tokom odmaranja na Velkikoj ili Maloj plaži uželite akcije i obuzme vas istraživački duh – poseta Ulcinjskoj solani, tačnije onome što je od nje ostalo – biće pravi izbor. Predlažem da iznajmite bicikl ali se nemojte pouzdati u Google mape jer vam se kao meni i jednom bračnom paru iz Belgije na koji sam naleteo, može dogoditi da nabasate na kapiju nasred puta koji je na mapama ucrtan kao “javni”.
Disciplinovani građani EU stali su pred tom preprekom ali su vrlo brzo prihvatili moj predlog da uz pomoć nekih rashodovanih baštenskih stolica koje su se tu našle preskočimo ogradu i prenesmo preko nje moj bicikl. Nenavikli na improvizacije ovog tipa i “kršenje pravila” ipak su mi bili zahvalni jer sam im uštedeo više od pola sata prešačenja okolnim putem.
Stigli smo do kapija nekadašnje Ulcinjske solane i na moje pitanje da li možemo da uđemo nakratko i fotografišemo Upravnu zgradu Solane i bistu narodnog heroja Baje Sekulića čije je ime u socijalizmu nosila – od čoveka u portirnici dobijam neočekivan odgovor: “Naravno, ulaznica je 2.5 eura!”. Obilazio sam mnoge napuštene dvorce i fabrike u Srbiji, ali sam – ili preskakao ogradu ili ograde nije ni bilo – ili su bodljikava žica i obezbeđenje bili jasni – nema ulaska. Nikada mi niko nije naplatio, makar i ovako simboličnu cenu ulaznice. U ovom slučaju, preduzimljivi Ulcinjci dosetili su se da bi mogli nešto i da zarade na nekadašnjem industrijskom kompleksu koji čitavu deceniju stoji napušten.
Ulcinjska solana pripada grupi najvećih solana na Mediteranu i zauzima oko 14.5 km² slanih bazena. 2019. proglašena je močvarom od međunarodnog značaja i uvrštena na Ramsar svetsku listu močvarnih područja.
Konvencija o močvarama međunarodne važnosti kao staništima vodenih ptica potpisana je 2. februara 1971. u iranskom gradu Ramsaru po kojem je i dobila ime. Reč je o sporazumu država koji upostavlja međunarodnu saradnju pri zaštiti močvara, njihovih funkcija i biodiverziteta. Dan usvajanja konvencije proglašen je ujedno i Međunarodnim danom zaštite močvara. Ramsarska konvencija danas uključuje 163 država a njom je zaštićeno 2.062 močvara i močvarnih područja čija ukupna površina prekriva 197.258.541 hektara.
Zaštićena ramsarska područja u Srbiji su Specijalni rezervat prirode Koviljsko-petrovaradinski rit, Gornje Podunavlje, Labudovo okno, Ludoško jezero, Obedska bara, Peštersko polje, Slano Kopovo, Stari Begej – Carska bara, Vlasina i Zasavica. U Bosni i Hercegovini na Ramsar listi nalaze se Bardača, Hutovo blato i Livanjsko polje dok su u Crnoj Gori osim Ulcinjske solane zaštićeni još i Tivatska solila i Skadarsko jezero.
Na prostoru današnje solane nekada se nalazila močvara Zogajsko blato (zog na albanskom znači – ptica). Bila je to neprohodna močvara sa bočatnom (slankastom) vodom, površine oko 25 km² u kojoj su živeli malarični komarci.
Nakon što su na Berlinskom kongresu Ulcinj i Bar pripali Crnoj Gori, u želji da u zaleđu ulcinjske Velike plaže stvori plodnu ravnicu, žena kralja Nikole Petrovića Njegoša, kraljica Milena je 1890. naložila da se jezero poveže sa morem i na taj način isuši. Pošto je nivo jezera bio niži od nivoa Jadrana, kada je kanal prokopan, more je preplavilo jezero i potpuno zaslanilo vodu i okolno zemljište. Jedina korist od ovog poduhvata u tom momentu bila je da je tako smanjen broj komaraca koji su predstavljali opasnost zbog širenja malarije. Par decenija kasnije ova greška u hidrološkim proračunima – dovela do izgradnje solane. Radovi na melioraciji počeli su 1913. kada je močvara povezana sa morem kanalom a od reke Bojane odvojena nasipom. Ovaj kanal i danas povezuje Ulcinjsku solanu i more, a u čast kraljice nosi ime Port Milena.
Vlada Kraljevine SHS je nakon Prvog svetskog rata naložila istraživanja duž obale Jadrana sa ciljem pronalaženja optimalnog mesta za izgradnju solane. Istraživanja su, od Ankarana (danas u Sloveniji) do Ulcinja, sprovodili inženjeri Guido Grisogono i Ante Koludrović. Za Zogajsko blato odlučili su se posle šest godina rada na terenu.
Solana svoj oblik je počela poprimati 1926. kada su i započeti i prvi radovi. Uspešno poslovala, kao veštački, od strane čoveka dirigovani ekosistem, gde je unapred određen termin punjenja bazena morskom vodom, nivo vode u njima i njen salinitet. Najstariji solanski bazeni su građeni od 1926. do 1934. Prva “berba soli” realizovana je već 1935. i iznosila je 6.000 tona.
Bilo je to vreme ogromnog entuzijazma, pošto se verovalo da taj projekat može preporoditi jednu zapuštenu kasabu, koja je tada imala oko 3.500 stanovnika. I zaista – za potrebe Solane dovedeni su voda i struja u grad, nekoliko stotina ljudi dobilo je posao u tom velikom preduzeću, a Ulcinj je sredinom 30-tih godina prošlog veka krenuo u privredni procvat. Tako je 1935. izgrađen hotel “Republika” na Pristanu, tri godine kasnije hotel “Jadran”, a 1939. hotel “Ko-op”, koji se kasnije nazivao “Galeb”, najmoderniji hotel na celoj jadranskoj obali. Solana je postala simbol modernog Ulcinja, meštani svih nacija su je nazivali “majkom i hraniteljicom” i uz Hotelsko turističko preduzeće „Ulcinjska rivijera“ decenijama je bila ponos mesta. Solana je tih tridesetih godina 20. veka imala biblioteku za svoje radnike, potom i kinoprojektor. Arhitekta Solane, direktor i inženjer Ante Koludrović, bio je i predsjednik Aero-moto kluba, koji je 1938. u Ulcinju – čak organizovao i aero-miting!
Do polovine 20. veka Solana je postepeno dograđivana i njeno poslovanje je napredovalo. Po završetku Drugog svetskog rata nazvana je Solana „Bajo Sekulić”, po narodnom heroju čije bista i danas stoji ispred Upravne zgrade. Sekulić je rođen u Sekulićima kod Danilovgrada 1913. a poginuo 1942. u NOB u Crkvinama kod Kolašina.
Istorijski rekordna berba soli od 41.882 tona zabeležena je 1952. a 1959. solana se rekonstrukcijom proširuje na 9.3 km². Zemljotres 15. aprila 1979. godine jako je oštetio infrastrukturu Ulcinjske solane koja je početkom osamdesetih godina 20. veka, u procesu obnove, proširena je za 60 procenata ukupne teritorije, pa se danas prostire na 1,477 hektara.
U istoriji ovog najstarijeg ulcinjskog preduzeća zabeleženo je da samo dva puta nije bilo berbe soli. Jednom je to bilo 1943. za vreme Drugog svetskog rata, a drugi put 1964. kada je dugotrajna kiša sasvim istopila slane kristale. Posle 80 godina proizvodnje, berba iz 2013. godine je bila poslednja, a njen izostanak je doveo u opasnost celokupan ekosistem.
Zbog duga od svega 13.000 evra u preduzeću „Bajo Sekulić” je 2005. uveden programirani stečaj, koji nije dao rezultate, pa je početkom 2011. i klasična stečajna uprava. U periodu od 2005. do 2010. Skupština akcionara Solane donela je ukupno pet odluka o emisiji akcijskog kapitala u vrednosti od skoro 6,7 miliona eura, od čega je prodato akcija u vrednosti od skoro 5,9 miliona eura. Sve emisije akcija su izvršene u cilju investiranja u proces proizvodnje u Solani, ali novac nikada nije uložen u te svrhe.
Vlada Crne Gore je u novembru 2011. solani oduzela koncesiju na korišćenje morske vode i najavljena je prenamena basena Ulcinjske solane iz oaze biodiverziteta u turističko-razvojnu zonu, čemu su se glasno usprotivile mnoge ekološke organizacije u strahu da će na tom mestu nići hoteli i apartmani. Preduzeđe je privatizovano, a problematično upravljanje fabrikom od strane većinskog vlasnika uticalo je na ubrzano propadanje infrastrukture.
Da bi se održalo bogatstvo biodiverziteta, Ulcinjska solana zahteva isti režim upravljanja vodama kao u procesu proizvodnje soli. Kako je solana prestala sa radom, a infrastruktura usled neodržavanja propala, došlo je do nemogućnosti adekvatnog upravljanja vodama i posledično – do negativnih uticaja na ekosistem. Još jedan od velikih problema u pogledu hidrološkog režima predstavlja i konstantna erozija nasipa, što je posledica nekontrolisane ispaše stoke. Ovakva situacija dovela je do drastičnog pada brojnosti ptičjih vrsta koje se gnezde na Solani, kao i na smanjenje broja jedinki koje koriste ovo područje kao hranilište i odmorište tokom prolećne i jesenje migracije i tokom zimovanja. S druge strane, povećana količina slatke vode, koja se neredovno ispumpava, uticala je na povećanje brojnosti vrsta, koje su karakteristične za slatkovodna staništa. Treći problem Ulcinjske solane predstavlja krivolov, koji se najčešće obavlja pomoću nedozvoljenih sredstava poput automatskih ili poluautomatskih pušaka, farova, zvučnih vabilica i slično. 2015. situacija na Solani bila je takva da je, usled nestručnog rukovođenja, području pretila potpuna ekološka katastrofa. Voda iz bazena, koja je slatka, stajala je u bazenima dve godine i nije se ne ispumpavala, a morska voda se upumpava. Na taj način pravilo se mrtvo more, a ta voda nije pogoduovala ni pticama, ni biodiverzitetu.
Poslednjih godina uslovi na Ulcinjskoj solani su se znatno popravili, pa se flamingosi i mnoge druge vrste ptica ponovo gnezde i donose na svet svoje piliće na ovom području. Takođe je u planu i obnavljanje rada solane i proizvodnja kvalitetnih vrsta soli, zvanih „cvet soli”.
Veliki doprinos zaštiti Ulcinjske solane kao Parka prirode dao je nemački ekolog Martin Šnajder-Jakobi (1956-2012), posvećeni biolog i ornitolog, koji je zadnjih deset godina svog života posvetio istraživanju i zaštiti Ulcinjske solane. U Ulcinju je, u spomen na ovog naučnika i zaljubljenika u prirodne lepote regiona i Ulcinja, u maju 2016. osnovano udruženje „Dr Martin Šnajder-Jakobi” čija je misija podizanje svesti o prirodnim znamenitostima u Ulcinju.
Na području Solane se gnezdi oko 55 vrsta ptica dok je 70 vrsta od posebnog interesa za zaštitu na nivou Evropske unije i nalazi se na Aneksu I Ptičje direktive. Rezultati cenzusa ptica u zimskim mesecima, koji se na Solani sprovodi od 1999. ukazuju na prisustvo i do 20.000 ptica tokom godine, bez obzira da li su bazeni ispunjeni vodom ili ne. Van sezone proizvodnje soli voda nije poželjna u bazenima, zbog erozije nasipa usled delovanja talasa i ona se ispumpava. Tokom sušnih zima to koncentriše ptice na samo nekoliko bazena i prizori su izuzetni. Solana je tokom proleća prolazna stanica za više od 40.000 selica dnevno. Većina šljukarica koje svraćaju na Solanu ima nepovoljni status zaštite i brojnost im opada brže nego drugim grupama, prvenstveno zbog gubitka staništa. Na Solani se gnezdi 55 vrsta ptica, što čini skoro polovinu od ukupnog broja gnezdećih parova vodenih ptica u celom regionu.
Vrsta po kojoj je Solana postala prepoznatljiva u poslednjih nekoliko godina je flamingo, koji privlači ljubitelje prirode iz zemlje i inostranstva. Kudravi pelikan je još jedna jedinstvena i prepoznatljiva vrsta koja redovno posećuje područje Solane, a u jesen se može uočiti u jatima do 100 jedinki. Gotovo svake godine na području Solane otkriju se nove vrste.
Inače, Ulcinjska solana zvanično je otvorila vrata turistima već u junu 2014. – godinu dana od poslednje “berbe soli”. Bili su obezbeđeni turistički vodiči koji su prošli obuku u Italiji i Sloveniji, a u suvenirnici su se mogli kupiti autentični suveniri od soli po ugledu na Piran. Program turističke ponude zasnivao se na upoznaju sa Solanom, prirodnim lepotama i raznolikošću biodiverziteta ove bogate lagune, a akcenat je bio stavljen na ornitofaunu (ptice). U kompleksu Solane postoji „Edukativna staza” dužine 3,9 km i za njeno razgledanje potrebno je najmanje tri sata. Pešačka tura bi trebalo da počinje posetom Muzeju Solane koji se nalazi u jednom od objekata levo od Upravne zgrade a koji je bio zatvoren kad smo bili. Sama staza počinje kod suvenirnice (koja takođe više ne radi) na ulazu i prolazi pored bazena kristalizacije, gde se nalazi jedan pokazni bazen adaptiran tako da posetioci mogu da vide na koji se način tradicionalno „bere so”.
Umesto “berbe” preko 40.000 tona soli, Ulcinjska solana trenutno ubire samo skromne prihode od ulaznica kao i nešto “izdašnje” od strane filmadžija.
Naime, ambijent celog ovog prostora je idealan za snimanje scena u mafijaškim filmovima i serijama. Tako je u triler-seriji “Besa” ovde snimljena scena mučenja žrtava albanskog narko-kartela kao i preuzimanja mita od strane korumpiranog policajca Todora kojeg igra, naravno Mima Karadžić.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
