Paragvaj

Paragvaj

Spread the love

Paragvaj, slikovita zemlja domorodačkih i pomalo zaboravljenih i ekonomski skrajnutih Gvaranija, pravo je mesto za jeftin provod, dobru kupovinu, ali i greh i šverc smrtonosnih artikala. A najidealnije za to je mesto na tromeđi Merkosula, ekonomske zajednice Južne Amerike. Grad koji se u vreme diktature zvao po diktatoru Štresneru samom, Puerto Štresner je sada grad koji se, sa svojim šarenim soliterima i neobičnim ponudama, zove “Grad Istoka”: Sijudad del Este. Zašto je ova čudna urbana tvorevina značajna za planetu? Ovde je “nova svetska ekonomija” najvidljivija.

Formalni deo predstavljanja Sijudad del Estea glasio bi, pomalo raspevano, ovako: negde tamo duboko, u šumama Južne Amerike, nalazi se jedno mesto koje je istodobno i brižljivo skriveno od očiju sveta, ali, budući da je u centru raznolikih zbivanja, dobrano privlači pažnju mnogih. U pitanju je jedna tromeđa, predeo oprhvan mnogim problemima, ali i obdaren predivnim prirodnim blagom; predeo koji ima tegobnu prošlost, ali je ponosno i sa velikom nadom zagledan u budućnost (što se gvovorilo nekad kod nas u vreme Tita, a danas se tako izražavaju Istočnoevropljani zagledani u zastavu drugačije boje). Ironiju na stranu, to je prostor na kome se susreću tri potpuno različite kulture, i rase, naravno: tromeđa Brazila, Paragvaja i Argentine. Prigodno bi bilo nazvati je “Tromeđa greha i lepote”. I nove svetske ekonomije.

Užurbani grad, prestonica šverc-komerca
Užurbani grad, prestonica šverc-komerca

Naravno, jasno je i zašto je u pitanju tromeđa lepote: tu se nalazi reka Iguasu (Iguazú), i divni vodopadi koji nastaju survavanjem ove male i ne preterano značajne reke, koja, uzgred budi rečeno, deli Argentinu od Brazila, i ljude koji govore odsečnim i pomalo “drskim” španskim, od ljudi koji govore “lalinski razvučenim” i šuštavim portugalskim jezikom. No, dalja priča o Iguasuu ovde staje, jer je sâm niz vodopada toliko lep, da zaslužuje jednu posebnu reportažu. Krenućemo “putem kojim se ređe ide”, na stranu kojom se ređe ide, na koju turisti koji dođu da se dive argentinsko-brazilskim slapovima najčešće zaborave. Ali, ne svi. Mnogi se upućuju u ovom pravcu upravo da bi tu sklopili svoje unosne poslove, proveli se, ili pak, doživeli nešto neuobičajeno, i okusili pravi “šmek” polubezakonja trećeg sveta, o kome su samo slušali u svojim sigurnim i ušuškanim domovima. Krećemo treću od ove tri zemlje, u Paragvaj; u grad Sijudad del Este.

Paragvaj je jedna od retkih zemalja koje priznaju da postoji Republika Kina, tj. Za smrtnike Tajvan, a ne Narodna Republika Kina. Ovo je park posvećen Čang Kaj-Šeku
Paragvaj je jedna od retkih zemalja koje priznaju da postoji Republika Kina, tj. Za smrtnike Tajvan, a ne Narodna Republika Kina. Ovo je park posvećen Čang Kaj-Šeku

Kažu da je današnja ekonomija globalna, što se videlo i što se viđa još od kraha Wall Streeta i renomiranih banaka SAD. Kada kine jedan globalni džin, vetar oduva mnoge delove sveta. Upravo zbog nemogućnosti samoizolacije neke zemlje ili teritorije, praktično svaka zemlja mora da nađe svoje mesto u globalnom poretku i da ponudi svetu neki od “proizvoda” koje može sa najvećom lakoćom da liferuje. Nemoguće je imati stabilnost bez bogatstva, i bogatstvo bez ulaganja. ako nema ulaganja, bogatstvo će se stvarati samo od sebe, principom nužde. Avganistan će, zbog urušenosti države i odustva privrednog plana, liferovati na svetsko tržište ogromne količine narkotika. To je njihov izvozni proizvod. Somalijci će proizvoditi pirate, zemlje Trećeg sveta od Moldavije do Maroka i Senegala izvoziće ljudske resurse, baš kao Kina svakojaku robu ili Zapad banke. Neke teritorije Balkana izvoziće distributivne mreže za narkotike, cigarete ili ljude. To je njihov izvozni proizvod, jer drugo nemaju ili ne žele da imaju. A zašto je ovo važno za Paragvaj? Pa, ova planinska zemlja u kojoj beli ljudi nisu uspeli genetski nadvladati domoroce i u kojoj nema prevelikih potencijala ni za poljoprivredu, ni za brodarstvo (Paragvaj nema izlaz na more, a svi njegovi pokušaji da mu se približi ratovima sa komšijama su neslavno završili još u 19. veku), mora da pronađe svoj put i zauzme mesto na globalnoj ekonomskoj mapi. Tehničkih inovacija nema previše, nema previše ruda niti nafte, ali činjenica da se Paragvaj graniči sa južnoameričkim ekonomskim supersilama izrodio je osnovnu ideju: trgovina je spas! Ne može legalna trgovina u razmeri koja je neophodna? Ništa zato! Zato je tu ilegalna trgovina.

Grad Sijudad del Este (španski: Ciudad del Este) nalazi se na samoj obali reke Paraná, koja deli Brazil od susednog mu Paragvaja. Ove dve zemlje, naravno, deli i veoma oštra kulturološka i jasna rasna granica; no, iako je granica, zapravo, na mostu nazvanom veoma socijalistički “Most prijateljstva” (španski: Puente de la Amistad, portugalski: Ponte de Amizade), granice ustvari i nema. Prolazimo nezainteresovane policajce pograničnih policija dvaju zemalja, koji nehajno ćaskaju jedni sa drugima, gotovo i ne pogledavši turiste i trgovce, koji sa prepunim kesama i torbama prelaze sa jednog kraja mosta na drugi. Za pasoše niko i ne pita, što je bizarno iz bar dva razloga: prvi je taj da se pasoši kontrolišu unutar samog Brazila, kada putujete iz države u državu (mislim, naravno, na savezne brazilske države); policajac će vam pregledati obavezni pasoš ako idete iz Sao Paula za Rio, ali neće i na izlazu iz Brazila. Čudno, naravno, ali ovo je tek početak. Iz puke radoznalosti smo okrenuli broj Konzulata Republike Paragvaj u Sao Paulu, tek posle ovog izleta; da bi nam tamo ljubazno rekli da je viza za Paragvaj državljanima Srbije ipak potrebna, ali da ne košta ništa (barem je to tako bilo tada – danas je vizni režim, zbog naših “kontroverznih biznismena” i “ratnih heroja”, koji su se šećkali po Paragvaju, poprilično pooštren, kažu poslednje informacije). Naravno, zahvaljujemo se službenici, ne rekavši da smo već u Paragvaju bili. Postoji ovde i jedna zanimljivost: možete za graničnom prelazu Sijudad del Este ući u Paragvaj bez vize, i obići celu zemlju, pa se opet vratiti kroz isti prelaz, a da nikad niko i ne zna da ste u toj zemlji ni bili. A drugi razlog? Biće uskoro jasan.

Vaš reporter, skuvan i zbunjen na ulicama Sijudad del Estea
Vaš reporter, skuvan i zbunjen na ulicama Sijudad del Estea

Već pri ulasku jasno se ocrtavaju fizionomije Gvarani Indijanaca, koji predstavljaju većinu u ovoj državi, i jasno se odvajaju od belih i mulatskih fizionomija Brazilaca. Jasno vam je, već po licima prolaznika, po jeziku, ali i po muzici, da ste u jednoj potpuno drugoj zemlji: vesele tonove brazilskih “poskočica” zamenjuju tragični hispano-tonovi nakrcani tugom i bolom. Čiste ulice Foz do Iguasua, brazilskog grada na suprotnoj obali, zamenjuju nizovi radnji i trgovina, potpuno nalik na nekadašnje prizore na beogradskom Bulevaru Revolucije, ili pak, na neko mediteransko letovalište puno butičića sa jeftinom robom. I svi se oni nalaze u soliterima popločanim šarenim mat-pločicama, koji štrče u vis iz šume, označavajući mesto jednog pravog “bumtauna”, kako bi se to nekad, na Divljem Zapadu, reklo. Naravno, cene su povoljne. Od igle do lokomotive. Lokomotive? Pa, neće baš biti lokomotiva, ali će biti, bogami, štočega drugog… A ovde kreće prava “uvrnutost” ove destinacije…

…Prilazi prodavac čarapa, ljubazan mlad čovek, uzvikujući: “6 pari čarapa za 5 dolara!”. Ljubazno ga odbijamo. Prodavac ne odustaje: “Senjor, za vas, 7 pari čarapa za 5 dolara!”. Ljubazno mu objašnjavamo da nismo zainteresovani za čarape, uz osmeh. Prodavac poboljšava ponudu: “8 pari za 5 dolara!”. “9 pari! 10 pari!” Na kraju, sa očajnim izrazom preklinjanja na licu, mladić moli: “Senjor, evo 11 pari za 5 dolara, ne mogu niže, po toliko sam ih kupio!” Ljubazno mu objašnjavamo da ne kupujemo čarape, već po ko zna koji put, a on se sa hrpom psovki na usnama i povikom “Zašto me lažete, onda! Kažite da nećete!” udaljava. Ostajemo zbunjeni, sve dok nam jedan iskusan Evropljanin ne objasni da u Paragvaju odbijanje uz osmeh znači zapravo cenjkanje. Odbijanje se vrši reskim “Ne!”, grimasom odvratnosti na licu, i prezrivim odmahivanjem rukom. Prilazi sledeći prodavac, i na naše veliko iznenađenje, vidimo da “metod” i te kako uspeva. Nasmejani, nastavljamo dalje, prebirajući po tezgama, i kupujući “originalni “Nike” šorts” za 3 dolara; degustirajući hranu i piće… No, najveći šok je prilazak trgovca donjim vešom, koji nosi naramak belih pamučnih proizvoda, uzvikujući glasno: “¡Cuecas, cuecas!”, da bi vam “na uvce” šapnuo: “¡Señor, cocaína, heroina, opio!”. Prevod nije, nadam se, potreban… Na zabezeknuto “Molim?”, “prodavac donjeg veša” ponavlja rečenicu, na šta ga sa nepoverenjem odbijamo. Prodavac je uporan: “Senjor, oružje? Hekler? Nešto, bilo šta?”. Zabezeknutost je još veća. Posle odbijanja i ovog njegovog predloga, Indios se povlači kao da se ništa nije desilo i nastavlja sa uzvicima “¡Cuecas, cuecas!”… Nastavlja da “prodaje donji veš”… Švajcarac koji me prati na proputovanju je zadivljen, kaže: “Ja sam već treći put u Paragvaju, i niko mi dosad nije popudio ni drogu, ni oružje, a tako bih voleo! U čemu je tajna? U tvojoj neobrijanosti? U crtama lica?”. Pogledao sam njegove plave oči, baby-face i naočare, i pomislio: “Eh, pa ko bi tebi ponudio tako nešto, prijatelju!”. Ali nisam mu to rekao. Samo sam se našalio: “Pa, prepoznao je da sam iz Srbije i da mi treba! U našoj zemlji to je neophodno, a u vašoj sterilnoj Švajcarskoj ne.” Na žalost, ima i malo istine u ovim rečima… I previše za moj ukus.

Granica na Mostu prijateljstva
Granica na Mostu prijateljstva

Epilog priče o uličnim prodavcima nam objašnjavaju domaćini: Sijudad del Este je švercerska prestonica Južne Amerike, nešto kao Trst, Istanbul, Kosovo i Kineska pijaca zajedno: ima i jeftine robe, ali i droge na tone; oružja; prostitucije. Većina Brazilaca i Argentinaca dolazi ovamo u “šoping ture”, jer je roba višestruko jeftinija, ali i u “seksi ture”, da bi se malo “proveselili” sa devojkama, koji tako, kako kažu, zarađuju svoj novac za školarinu za skupe studije. Mnoge devojke Brazila napuštaju studije na godinu dana, rade kao prostitutke, i vraćaju se sa ušteđevinom u svoje rodne gradove, sa nekim naivnim i nevinim objašnjenjima. Kazini rade naveliko. Svi piratski diskovi u Južnoj Americi su pravljeni u Paragvaju…

Po gradu se, bilo po gužvama, bilo po pustim uličicama sa zlokobno zamandaljenim izlozima, kreću ljudi sa natovarenim ogromnim vrećama na leđima. Mnogo je dece, koja, kao u Indiji, tegle enormne džakove na leđima od skladišta do tezgi i natrag. Skretanje u bilo koju pobočnu ulicu je avantura sama po sebi i ima prizvuk zlokobnog. Ili se možda nenaviknutom evropskom oku „radna svakodnevica” Latinske Amerike jednosvano pričinjava crnjom no što je.

Sam grad Sijudad del Este ima ogromnu populaciju Azijata, a posebno Tajvanaca, Arapa i Iranaca, što se lepo da videti u pagodama i džamijama po gradu. Tajvanska vlada je, usput, i finansirala izgradnju Gradske kuće, u zamenu za pomoć Paragvaja u UN, što je rezultovalo time da su odnosi sa Kinom daleko od srdačnih, ali se zato na pomenutoj gradskoj kući vijori tajvanska zastava. Novoizabrani predsednik, levičar i bivši biskup Fernando Lugo, tvrdio je da će se sa priznavanja Tajvana, tj. Republike Kine, preći na priznavanje NR Kine, ali to se zasad još nije dogodilo. Grad je treća najveća bescarinska zona na svetu, posle Majamija i Hong Konga, a smatra se da je vrednost crnog tržišta pet puta veća od vrednosti “belog”, legalnog tržišta, što znači da je prošečan stanovnik verovatno do grla u švercu, a da je tek svaki šesti „legalan”, ekonomski gledano. Baš zato grad ima neverovatno mnogo privatnih policajaca ispred skoro svake stambene zgrade (iako je osnovan tek 1957. godine, ima čak 240.000 stanovnika, što je više od Novog Sada, recimo). Pričalo se i šuškalo u zapadnim medijima da su operativci Al-Kaide locirani baš ovde, ali to nije nikada dokazano. Postoji i priča da su članovi Hezbolaha iskoristili grad kao svoju bazu kada su postavili bombe u Buenos Airesu u jevrejskim objektima. Ako nije dosta uverljiva slika o kriminalu, još jedna crtica: tokom 2005. godine, ovde je sniman film “Poroci Majamija”, a možda je utešna činjenica da se i sam Kolin Farel vrzmao ulicama Sijudad del Estea. No, bilo crno ili belo, tržište je tu: stotine autobusa iz Brazila i Argentine dolazi na autobusku stanicu. Turisti su tu da bi krenuli u šoping: da bi kupili tehničku opremu, alate, parfeme, mobilne telefone, ali i “ozbiljnije stvari”, od televizora i računara do alkohola ili frižidera. Sve se kupuje i sve se prodaje.

Pogled sa Mosta prijateljstva na šareni grad u džungli (u džungli je bezbednije)
Pogled sa Mosta prijateljstva na šareni grad u džungli (u džungli je bezbednije)

Paragvaj je jedno od arhetipskih mesta “nove svetske ekonomije” i njenih čudnih obrta.  Pravo je mesto za jeftin provod, dobru kupovinu, ali i greh i šverc smrtonosnih artikala. Najidealniji grad je baš ova tromeđa Merkosula, “EU na latino-način”, grad sa svojim šarenim soliterima i neobičnim ponudama. Ima nešto neverovatno uzbuđujuće i zlokobno, a u isto vreme predivno i vrcavo od života u svoj toj ogromnoj vlažnosti vazduha, zapanjujućem zelenilu lišća, plavetnilu neba i tamnim bojama crvene zemlje ili asfalta kada padne kiša. Iza jednog ugla ljudi savijaju leđa za koji dolar. Kada padne mrak, ostaje neverovatna količina smeća i plastičnih kesa. Ostaci nove civilizacije. Iza drugog ugla šljašti uglancana novogradnja i deca bogatih, praćena privatnom pratnjom, u automobilima neprobojnim na metke odlaze na tenis. Iza trećeg ugla nalaze se najlepši vodopadi na svetu, Brazil i ogromne džamije u mogulskom stilu. Iza četvrtog je savršeno sređena Argentina koja podseća na Švajcarsku. Šizoidno je u isto vreme spektakularno.

Sijidad del Este nije iskustvo iz prospekata i agencija. Potpuno je drugačije. Uzgred, moj šorts je još uvek dobrodržeći. Onaj “original za 3 dolara”, naravno.

(Originalni tekst objavljen je 2010. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)