Imagine there’s no countries, it isn’t hard to do. Nothing to kill or die for, and no religion too“, prolama se trgom Plaza Constitucion u centru Montevidea. Za putnika iz Evrope stihovi Lenonove pesme iz usta uličnog svirača zvuče potpuno nadrealno danas u eri ponovnih podizanja zidova među državama, terorističkih napada i migrantske krize čiji se novi talas očekuje na proleće. Latinska Amerika nasuprot evro-afro-azijskom kontinentu koga muče iste ili slične teme – u leto 2016. godine (kod njih je sad leto) izgleda kao da je na potpuno drugoj planeti. U Urugvaju je, naime, do pre pola godine i Predsednik Republike bio „bivši terorista“.
„Muhika koga vi širom sveta slavite kao skromnog i finog bio je obični beskorisni lenjivac! Nekadašnji terorista i ubica!“, priča mi Jorg Tomsen dok me vozi ka Muzeju sporta na Nacionalnom stadionu u Urugvaju. Jorg je vlasnik muzeja „Museo Andes 1972“ i ljubazno se ponudio da me prebaci do stadiona kada sam ga pitao koliko je udaljen od centra grada. Vratićemo se kasnije na ova dva neobična muzeja koja sam obišao u Montevideu.
Hoze Muhika, „čovek iz naroda“, „najskromniji predsednik na svetu“ koji se odrekao 90% svoje plate u korist siromašnih, ostao da živi u stanu u kojem je živeo, na posao se sam vozio svojom „bubom“ – mladost je proveo kao pripadnik revolucionarne organizacije Tupamaros koja je inspirisana kubanskom revolucijom ’60. i 70. izvodila terorističke napade širom Urugvaja.
ČEKAJUĆI NOVI MUDIJAL
„Danas je Urugvaj ’Švajcarska Južne Amerika“, priča nam dan kasnije mladi crnogorski diplomata dok ispija limunadu sa mentom u hladovini terase Park Hyatt Hotela u Buenos Airesu. Velika je zajednica Crnogoraca u ovom delu sveta, njih preko 80.000, prvi su došli u Argentinu i Urugvaj još u 19. veku. Na groblju La Recolete na kojem je sahranjena slavna Evita Peron, među više decenija starim grobnicama, više nalik na kapele i mauzoleje – naišli smo i na poslednje počivalište jednog Radonjića. Mnogi Srbi i Crnogorci su danas uspešni poslovni ljudi širom Argentine i Urugvaja, vlasnici restorana ali i plantaža i rudnika. Ima, međutim, dosta i onih koji broje dane u zatvorima od Lime u Peruu preko Asunsiona u Paragvaju do Buenos Airesa i Montevidea. Razlog očekivan – trgovina „belim prahom“.
„Muhika je legalizovao marihuanu, omogućio velika socijalna davanja neradnicima, dopustio gej-brakove…“, ponavlja očigledno ni malo levo nastrojeni Jorg iz „Muzeja Anda 1972“. Priča kako je otvorio ovaj muzej u spomen na jednu od najimpesivnijih storija o ljudskoj upornosti i preživljavanju. Priča je većini poznata, po njoj je snimljeno i nekoliko filmova, najpoznatiji među njima „Alive!“ iz 1993. Radi se, naravno, o udesu aviona sa urugvajskim ragbistima koji se srušio 1972. godine na Andima. Od putnika, 45 posle 72 dana golgote po planinskim bespućima – nakon što su preživeli glad, žeđ, hladnoću, lavine, opekotine od sunca i iskusili kanibalizam na koji su bili prinuđeni – dočekalo spasioce svega njih 16.
Ovo mesto je jedan od najimpresivnijih tematskim muzeja posvećenih nekom događaju: veliki broj mapa, kalendara događaja iz dana u dan, originalnih predmeta i fotografija, sa objašnjenima na engleskom što je gotovo izuzetak kada je o Latinskoj Americi reč.
„Osnovna ideja muzeja je da pokaže ljudima kako je sve moguće kada postoji cilj! Ovi ljudi su sanjali da živi do Božića stignu do svojih porodica i njih 16 – je taj cilj i ostvarilo! Verujem da ono što Urugvaju kao naciji danas nedostaje jeste upravo cilj! Zato bih voleo da zajedno sa Argentinom dobijemo kandidaturu za Mundial 2030. godine – 100 godina nakon što je prvo Svetsko prventsvo u fudbalu održano u Montevideu!“, priča Jorg.
Izašao sam Jorgovog automobila ispred Nacionalnog stadiona i ušao u Muzej sporta čiji je veći deo posvećen upravo Mundijalu 1930. kod nas poznatog po učešću Kraljevine Jugoslavije i filmu „Montevideo, Bog te video“, na tu temu. U delu posvećenom Jugoslaviji – pored fotografije naše reprezentacije nalazi se i pehar – poklon lista „Politika“ urugvajskoj reprezentaciji povodom njenog prvog gostovanja u Jugoslaviji (tada SRJ) – 1995. godine.
kod nas poznatog po učešću Kraljevine Jugoslavije i filmu „Montevideo, Bog te video“, na tu temu. U delu posvećenom Jugoslaviji – pored fotografije naše reprezentacije nalazi se i pehar – poklon lista „Politika“ urugvajskoj reprezentaciji povodom njenog prvog gostovanja u Jugoslaviji (tada SRJ) – 1995. godine.
Iz muzeja može se izaći na stadion čija zelena trava i plave tribine izgledaju gotovo identično kao te davne 1930. godine.
BELI LABUDOVI, EL GREKO I RODEN
Argentina i Urugvaj su svoje najslavnije dane imali upravo ’30. i ’40. godina kada je ostatak sveta grcao u raljama ekonomske krize a kasnije i Drugom svetskom ratu. Izvoz sirovina u ostatak sveta, na prvom mestu goveđeg mesa – učinio je da Južna Amerika (pre svega Argentina, Urugvaj, Čile i Brazil) stekne patricije čije su bogatstvo, kuće, rančevi i imanja enormni za evropske pa i severnoameričke standarde. Kuća porodice Erazuris sagrađena početkom 20. veka u Buenos Airesu jedna je od takvih palata nadahnutih francuskom arhitekturom iz vremena Napoleona III (sredina 19. veka). Vlasnici su napunili kuću veliki brojem umetničkih dela, između ostalog i jednim El Grekom, dok je samo izbijanje Prvog svetskog rata osujetilo dopremanje kamenog kamina koji je u Francuskoj naručen ni manje ni više nego od Ogista Rodena! Danas je palata Erazuris – Muzej dekorativnih umetnosti ali duh starih vremena oseća se na svakom koraku – od raskošnog vrta sa veštačkim jezerom kojim su plivali labudovi što su im se divile ruske balerine; preko grandiozne balske dvorane i sale za ručavanje kojima su se domaćini trudili da impresioniraju goste.
Velika imigracija sa kraja 19. i u prve dve dekade 20. veka donela je u Argentinu 6 miliona doseljenika uglavnom iz Evrope: Italijana, Španaca, Nemaca, Jevreja, Poljaka… U vreme slavljene ali i osporavane Evite Peron i njenog muža Huana (druga polovina ’40. i početak ’50.) u Argentini su utočište našle i desetine hiljada nekadašnjih nacista, čiji potomci i danas žive ovde. Jedan od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata Adolf Ajhman – 1960. godine „spakovan“ je od strane Mosada upravo u Argentini i tajno deportovan u Izrael gde je osuđen na smrt i pogubljen. Ajhman je ostao jedina osoba kojoj je neki izraelski sud dosudio smrtnu kaznu i izvršio je. Nakon pogubljenja, kremiran je a njegov pepeo je prosut u Sredozemno more.
Vratimo je Evi Peron čiji se lik i danas se nalazi na mnogim javnim zgradama u Buenos Airesu (najveći na Ministarstvu zdravlja) a njen grob je i dalje mesto hodočašća kako Argentinaca tako i brojnih turista od kojih većina kada priča o njoj zamišlja pop-pevačicu Madonu koja ju je glumila u mjuziklu iz 1996. Čuvena je bila njena briga o radnicima, siromašnima, starima, za decu bez roditelja organizovala je „Dečije gradove“, vodila je računa da idu na more i u planine. Sa druge strane, vladavinu Eve i Huana mnogi pamte po represiji soc-relističkog tipa, kultu ličnosti, šurovanju sa nacistima i Frankovim režimom… Njena „Rainbow Tour“ 1947. tokom koje je posetila Italiju, Francusku i Španiju ostavila je Evropu bez daha pred „ofanzivom šarma“ kako bi se to diplomatskim rečnikom danas reklo. Posebno su je veselo dočekali u Frankovoj Španiji.
BIZARNA POSTHUMNA „TURNEJA“ EVITE PERON
Pomenuto „selebriti groblje“ – La Recoleta na ulazu ima raspored mauzoleja po prezimenima i manje upućeni putnik bi teško pronašao poslednje počivalište Evite – naime, ona je sahranjena u porodičnoj grobnici Duarte, što je bilo njeno devojačko prezime. Bizarna priča o Evitinoj „posmrtnoj epopeji“ počinje 1953. sa balzamovanjem i pompeznom povorkom u njenu čast ulicama Buenos Airesa; hiljadama cvetova koje su sa balkona bacali stanari zgrada na njen kovčeg. Postojao je plan da Evitino balzamovano telo bude izloženo poput Lenjinovog u ogromnom mauzoleju koji je trebalo da bude veći i od Kipa slobode u Njujorku. Gradnju Evitinog mauzoleja dve godine kasnije prekinuo je vojni udar koji je srušio Huana Perona koji je pobegao iz zemlje ponevši sa sobom balzamovano telo svoje supruge. Evita je pod imenom María Maggisahranjena u Milanu u Italiji dok u domovini njihovo ime nije smelo naglas ni kad se pomene.
1971. Huan je ekshumirao njeno balzamovano telo preneo ga u svoju kuću u Španiji gde ga je držao u kovčegu na postolju u trpezariji (!?). 1973. Peron i njegova treća supruga Izabela vraćaju se na vlast u Argentinu, on umire godinu dana kasnije i Izabela postaje Predsednik Republike, prva žena šef države na Zapadnoj hemisferi. Predsednica Izabela Peron donosi odluku da se Evitino telo vrati u Argentinu i danas se njen grob nalazi na pomenutom La Recolete groblju u Buenos Airesu.
Nedaleko odatle – na Trgu nezavisnosti (Plaza Independencia) šepuri se u pink boju okrečena Casa Rosada – Predsednička palata sa čijeg balkona su se Evita i Peron obraćali hiljadama pristalica. Danas na trgu više nema fanatičnih „peronista“ ali zato ovde možemo svakodnevno da vidimo veterane Foklandskog rata iz 1982. koji traže svoja prava kao i majke „nestalih“ političkih zatvorenika iz vremena vojne hunte (1976 – 1983). Ožiljci iz Foklandskog rata vidljivi su na svakom koraku. Dvomesečni sukob u leto 1982. kada je Margaret Tačer poslala flotu da povrati Folkandska (Malvinska, kako ih Argentici zovu) ostrva odneo je živote 255 britanskih vojnika, 649 argentinskih i troje civila. Regan je podržao Tačerovu narušivši „panameričku solidarnost“, Bitanci su pobedili i povratili čast „Imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi“ a argentinski poraz je vrlo brzo doveo do pada vojne hunte. Veterani Foklandskog rata koji danas imaju oko 60 godina i danas protestuju u šatorima na Trgu nezavisnosti i traže svoja prava.
Na drugom kraju grada je kvart Kaminito, nalik beogradskoj Skadarliji u kojoj se na terasi svakog restorana dok uživate u fantastičnoj govedini i crvenom vinu – pleše tango. „Sklonite se iz Kaminita pre sumraka!“, prilično ozbiljno je zvučao recepcioner našeg hotela. Kvart koji je preko dana „boemska četvrt“, kada padne noć postaje mesto u kojem vas mogu ozbiljno ozlediti u nameri da vam skinu lančić sa vrata ili sat sa ruke.
U 21. veku pošteđena od ratova – Latinska Amerika kao da je prokleta kriminalom čija stopa u proseku nikad nije bila viša od Rio Grandea na granici sa SAD do Ognjene zemlje na jugu.
(Objavljeno u “Dnevniku”, januar 2015.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
