U centru Grgetega Milanka Brkić (91) i ja sedimo za stolom pored bunara preko puta restorana “Fruškogorski đeram” čiji je vlasnik njen unuk Ilija.
Baka Milankina sećanja na Drugi svetski rat koji je počeo kada je ona imala 10 godina – kristalno su čista. “Moj brat je imao 16 godina kada se prijavio u partizane. Živeli smo u susednom Neradinu. Otac je bio u zarobljeništu u Nemačkoj u Minhenu gde je radio kod jednog Švabe na imanju. Gazda ga je uveče vozio na spavanje u logor i ujutro dolazio opet po njega, bio je jako dobar prema njemu. Otac je bio jako spretan sa konjima i bio im je od velike koristi!”, priča Milanka koja se devojački prezivala Janković.
“Moj brat Duško je od 16 godina bio u partizanima isto kao i stric Andrija i tetka Živka. Moj otac je pisao redovno iz Nemačke, mama nije bila pismena. Pita otac gde su mu sin, brat i sestra. A oni su otišli kod deda Lake koji je imao kuću tu u šumi gde je živeo sa svojom ženom Ruskinjom Lenkom!”, priča baka Milanka i a ja se setih natpisa “Ruskinja Lenka” na spomen-ploči sa imenima žrtava rata o kojoj sam pisao prošle nedelje. Ovu ženu su ustaše zaklale tu pored potoka i odsekli joj glavu. “Bio je tu nekad krst pored potoka na mestu gde je ubijena. Sad na žalost nema ništa. Ona je vikala: Živio drug Tito, živio Staljin! – dok su je ubijali. Kod nas su bile najopasnije ustaše iz Sremskih Karlovaca i Nemci iz Rume i Putinaca! Jednu drugu partizanku ubili su gore iznad sela u šumi i odsekli joj grudi!”, seća se Milanka.
Moja sagovornica je kao devojčica tokom celog Drugog svetskog rata vodila dnevnike koji bi da su sačuvani bili dragoceno svedočanstvo tog vremena. Međutim, Milankin muž, koji je kao i mnogi muškarci u ovim krajevima voleo da popije, zapalio je dnevnike. “Bio je ljubomoran na mene!”, objašnjava kroz smeh Milanka i kaže da joj je ipak žao što te zapise nije ostavila svojim unucima.
“Iako sam završila samo četiri razreda škole, pisanje mi je jako dobro išlo, pisala sam gde sam stigla, na stare novine, krpe… Vodila sam dnevnike tokom celog rata. Čitala sam čak i partizanske novine koje su nam povremeno donosili. Više puta smo bežali u šumu kad su ustaše i Nemci palili selo. Živeli smo u šumi, jeli šipak kad smo ga našli, puževe, pečurke… Nekad smo se sklanjali i u Šatrince gde je bio naš najstariji ujak!”, priča baka Milanka.
Seća se jednog događaja iz rata: “Jedne noći brat je išao u u poljski klozet i ustaše i Nemci su na ulici čuli da nekog ima u dvorištu. Razvalili su kapiju i ušli u dvorište. Jedan Švaba iz Putinaca je čučnuo pored mene i rekao: Mala, šta hoćeš da ti čika kupi, hoćeš čokoladu, samo nam reci gde ti se tata krije, jel u partizanima? A ostali stoje sa puškama na gotovs, da na sve pobiju! A ja mu kažem: Ajde da ti pokažem di je moj tata! Mama je pobelela. Uzela sam Švabu da ruku i povela ga u kuhinju. Na vrhu štelaže nalazila se kutija od cipela sa tatinim sačuvanim pisimima iz Nemačke! Rekla sam mu: Evo, tu je moj tata! U Nemačkoj! I tako sam spasila sve ukućane!”, priča Milanka. Kaže da je i taj događaj opisala u svojim dnevnicima koji, na žalost nisu preživeli rat.
Kao da je danas bilo seća se dana kada se otac 1945. vratio iz zarobljeništva: “Na bunaru sam vukla vodu i vidim dolazi jedan čovek, išao je peške od Rume. Trčim materi sa kantom vode u ruci i vičem: Majko, evo ide jedan čovek, vuče nešto, sagnuo se do zemlje! Možda je robar! Nas decu su plašili sa robarima, govorili su da će nas odneti! Mama ga je prepoznala. On pita: Jel to moja Milanka! Kaže: Ja sam tvoj tata! A ja njemu: Moj tata je u Nemačkoj, nisi ti moj tata! Onda smo svi počeli da plačemo!”
Milanka se seća kako je posle išla kod svog ujaka u Šatrince i tu kod Šatrinačkog jezera ugledala onog popinačkog Švabu iz dvorišta. Nekim čudom on je posle rata ostao u Sremu: “I on je mene prepoznao i sutradan je došao kod ujaka i doneo mi čokoladu koju mi je obećao one noći!”
Nemoj sine da žuriš!
“Volela sam mog oca, nikad mi šamar nije udario. Mama jeste, ali tata nije nikad! 1954. sam se udala za Maksima koji je bio četiri godine mlađi. Rođena sestra moje mame je bila maćeha mog muža pa smo se tako upoznali. Tako su nas sklepali inače se ja ne bi za njega udala!”, priča korz smeh Milanka i dodaje: “Otac mi je stalno govorio: Nemoj sine da žuriš! Ako si srećna naživićeš, ako nisi srećna – napatićeš! Muž mi je umro 1989. – već 33 godine sam udovica. Izrodili smo tri ćerke, jedna, Ilijina majka, je umrla”.
Unuk Ilija se pridružuje razgovoru, baka Milanka ga ljubi a ja razmišljam kako je njenoj dugovečnosti i pored teškog života sa mužem doprinela velika ljubac njenog oca u detinjstvu ali i dece i unuka u starosti! Ostavljam Milanku za stolom pored đerma i odlazim da obiđem manastir pre nego što padne mrak. Po povratku zatičem baka Milanku desetak metara dalje od mesta na kojem sam je ostavio, na klupi ispred svoje kuće: “Noću, kad ne mogu da zaspem, brojim svašta. Brojim koliko nas je ostalo u selu, brojim godine, brojim dane i sate…”
Hronika groblja na proplanku
“Pusti suzu biserovu na ledenu raku ovu. Mirno stani pa uzdahni ako imaš srca živa jer Ivanki i Mirjani ljubav, radost tu počiva!”, stihovi su na spomeniku Zlatana Pavlovića koji je 1967. tragično poginuo u svojoj 43. godini.
Groblje u Grgetegu na koje me je uputila baka Milanka, nalazi se na jednom proplanku na izlasku iz sela u pravcu Krušedola. Sa svih strana okruženo je šumarkom. Nedaleko od Zlatanovog groba nalazi se i spomenik porodice Pušić. Tu je i slika Milanke Pušić. Ispod slike je godina rođena 1931. Ovde se nije dogodila čuvena “srpska milenijumska buba” kao na mnogim grobovima gde su pokojnici za života sebi podizali spomenike na kojima je kao godina smrti pisala 19… ali pošto su poživeli i posle 2000. kamenoresci su morali da “intervenišu”.
Jedan Pera Pušić preminuo je u svojoj 36. godini a spomenik podiže ožalošćena majka. Kako je godina smrti 1919. vrlo verovatno je Peru pokosila Španska groznica koja je krajem Prvog svetskog rata i u prvim godinama posle – harala Evropom.
Razmišljam kako je kao i na onoj ploči sa početka teksta – u ovom selu mnogo više grobova nego kuća i kako je moguće da selo koje je na manje od sat vremena udaljeno i od Beograda i od Novog Sada, u savršenoj prirodi Fruške gore, sa kulturnom i istorijskom baštinom prvog reda – odumire i nestaje pred našim očima.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
