Istorijski hoteli: Excelsior, Lido, Venecija
Grand Hotel des Bains, sagrađen 1900. godine, omiljeno mesto za odmor Tomasa Mana u koji je 1911. smestio i radnju svog romana „Smrt u Veneciji“ – nalazi se svega kilometar dalje… U tom hotelu maestralni Lukino Viskonti snimao je i istoimeni film iz 1971.
2010. na hotel je stavljen katanac da bi bio pretvoren u kompleks luksuznih apartmana u privatnom vlasništvu (slično kao i „Plaza“ u Njujorku) sa planom da bude svečano otvoren krajem 2011. Međutim, u avgustu 2019. – Grand Hotel des Bains je još uvek u mraku, zatvoren i „under renovation“. Profesor Gustav fon Ašenbah iz Manovog romana – ovog leta, morao bi da traži drugo melanholično utočište…
Ako je Grand Hotel des Bains kroz knjigu, film i mrak koji ga danas okružuje – sinonim za „smrtu Veneciji“, teskobu i melanholiju – Hotel Excelsior je, kako kroz istoriju, tako i danas – simbol – „života u Veneciji“.
Vratimo se 111 godina u prošlost. 21. jul je 1908. godine – veče svečanog otvaranja Hotela Excelsior na Lidu: tu je preko 3.000 zvanica iz celog sveta i 30.000 Venecijanaca koji su došli na Lido ovim povodom! Gradnju hotela naručio je čuveni biznismen tog vremena Nikolo Spada a posao arhitekte poveren je Đovaniju Sardiju. Vizija Nikola Spade bila je da se Lido pretvori u nešto više od peščane barijere između Lagune i slavne Venecije.
Raskošna i opuštena atmosfera „Belle Epoque“ bila je idealna pozadina za otvaranje ove nove destinacije međunarodnog džet-seta. Vrlo brzo Lido je postao luksuzno utočište za goste iz celog sveta: nepregledne peščane plaže koje gledaju na Jadransko more sa jedne, parkovi sa druge strane i Venecija na svega petnaestak minuta vožnje čamcem – učinili su Lido omiljenim mestom za odmor ljudi od stila širom planete. Vrlo brzo, na Lidu je počeo da niče veliki broj vila, rezidencija i luksuznih hotela.
Tridesetih godina značaj hotela je još više porastao nakon osnivanja Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji (1938.) i otvaranja „Kazina Venecija“. U godinama koje su sledile gotovo kompletan planetarni „Ko je ko“ boravio je bar jednom u ovom hotelu: Od Barbare Haton do Vojvode od Vindsora, od Erola Flina do Elizabet Tejlor, Ingrid Bergman i Vinstona Čerčila.
Danas “Excelsior” odiše mešavinom šarma davno prošlih vremena i vetrova koji donose navike i običaji današnjih gostiju. Kada smo odseli u hotelu 2013. – svečana večera povodom praznika Velike Gospe – 15. avgusta – završena je DJ žurkom na bazenu koja je scenografijom i konceptom više ličila na partije na Ibici nego na elegantne zabave uz klasičnu muziku iz vremena profesora Ašenbaha.
U međuvremenu 111 godina stari objekat je u dobroj meri renoviran, priča mi prošle nedelje menadžer hotela – a kompletna rekonstrukcija restorana, soba, terasa i bazena – očekuje se sledeće godine. Sunce na bazenu krajem jula zalazi već oko pet popodne ali plažu ispred hotela obasjava do osam uveče. Tu na peščanom molu možete da iznajmite preskupe retro-kabine kao iz Viskontijevog filma ili da se jednostavno okupate u plićaku ispred hotela. Čuvari plaže će vas upozoriti da u većim dubinama ima meduza i da dalje od pedesetak metara dužine doka ne plivate.
Daleko od turističke vreve Venecije (na koju, primera radi, odmah po izlasku iz svog lobija naiđu gosti hotela „Danieli“, pored Duždeve palate) – „Excelsior“ je udaljen od Trga Svetog Marka 15-minutnom vožnjom besplatnim hotelskim šatl-brodićem koji saobraća na ovoj relaciji svakih pola sata. Pristanište za čamce hotela izgrađeno na kanalu koji sa strane suprotne od plaže prilazi hotelu i preseca Lido na pola, jedno je od najromantičnijih mesta koje sam video. Može se desiti, što je tokom našeg boravka nekoliko puta bio slučaj, da se voda usled fenomena “acqua alta” toliko podigne da šatl-brodić ne može da priđe hotelu zbog visine poslednjeg mosta pre hotela – pa u tom slučaju gosti moraju da prošetaju pet minuta do mola ispred kazina. Jedno veče je voda u Laguni toliko narasla za svega dva sata, da smo vraćajući se iz omiljene “Trattoria alla Madonna” pored mosta Rialto – naišli na potpuno potopljen Trg Svetog Marka i jedini moguć prolazak je bio sa cipelama u rukama. Pomenuti restoran preporuka je pisca Vladimira Pištala koji je pišući roman “Venecija” detaljno istražio grad. U njemu jedu lokalci, nije skup i hrana je odlična, što je za Veneciju, prepunu “turističkih zamki” prava retkost.
Vratili smo se mokrih nogu i punih stomaka brodićem nazad na Lido. Setio sam se tom prilikom posete groblju na ostrvu San Mikele na kojem je Napoleon posle Pada Republike naučio Mletke da sahranjuju svoje mrtve, umesto da ih nehigijenski pokopavaju u portama crkava u gradu. Posebno bizaran momenat je da sobe pacijenata Gradske bolnice u Veneciji gledaju na San Mikele. Do ostrva pokojne prevoze specijalne pogrebne gondole.
Na groblju San Mikele sahranjeni su između ostalih i Igor Stravinski, Josif Brodski i Ezra Paund. Pre dve godine prilikom posete Beogradu Mihajl Barišnjikov nam je za večerom ispričao kako je Suzan Sontag napravila skandal na sahrani Josifa Brodskog insistirajući da on kao Jevrej ne sme da bude pokopan blizu Ezre Paunda koji je između dva rata bio veliki simpatizer nacista.
Zanimljivo je da Venecija većini ljudi ostaje u dosta stresnom sećanju jer je najčešće posećuju na pola dana, po najvećem suncu, stoje u redovima ispred Duždeve palate ili Bazilike Sv. Marka, jedu loše i skupe pice i pre zalaska sunca vrate se u svoje autobuse ili na brod. Venecija ostavlja potpuno drugi utisak ako je doživite na putovanju od nekoliko dana. Idealni scenario: Pre podne istražujete grad ili posećujete Bijenale, popodne se rashlađujete na bazenu i predveče odete na večeru u grad, sada oslobođen dnevnih turista i prijatno svež. Inače, “Excelsior” je jedan od pet hotela u Veneciji koji ima bazen i jedini koji poseduje svoju plažu.
Američki finansijer Pierpont Morgan je jednom prilikom rekao: „Amerikanci koji su posetili Evropu pričaju više o hotelu “Excelsior” nego o Duždevoj palati!“
Kosti zmaja iza oltara
Putnicima u Veneciju preporučujem knjigu “Secret Venice” koja otkriva neka manje poznata i vidljiva a opet jako uzbudljiva i interesantna mesta u gradu. Uz pomoć nje video sam delove grade i detalje u crkvama, palatama, na fasadama zgrada koje kao obični putnik nikad ne bih uočio. Na primer, iza oltara Crkve Sv. Marije i Sv. Donata na ostrvu Murano nalaze se okačene “kosti zmaja” kojeg je Sv. Donat pobedio i koje su zajedno sa njegovim pogrebnim ostacima sa Kefalonije prebačeni ovde. Naravno, reč je o delu skeleta neke praistorijske životinje, ali uzbuđuje i sama pomisao na to da se vekovima verovalo kako se iza oltara crkve nalaze “kosti zmaja”.
Objavljeno u listu “Dnevnik” 4. avgusta 2019.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
