U centru Sremske Kamenice ispred kuće u kojoj je Direkcija Nacionalnog parka Fruška gora nalazi se bista Novaka Radonjića, srpskog slikara i pisca. Radonjić je rođen u Molu 13. marta 1826, a preminuo u Sremskoj Kamenici 11. jula 1890. u kući Jovana Jovanovića Zmaja, u kojoj je jedno vreme i živeo.
Bista ovom umetniku otkrivana je dva puta se za svega nekoliko godina, jer je prvi spomenik više puta bio oštećen od strane vandala. Svečanost upriličena 2015. prilikom drugog otkrivanja spomenika više bila apel da se prestane sa uništavanjem kulturnih spomenika. Pored biste čiji je autor vajar Aleksandar Čer neko je postavio praznog “unučića” “Baltic votke”.
Inače, Novak Radonjić baš nema sreće sa čuvanjem kulturne baštine u vezi sa njim. Iako se na sajtu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i dalje nalazi na spisku kulturnih dobara od veliko značaja – rodna kuća Novaka Raonjića u Molu više ne postoji. Srušila se od neodržavanja pre nekoliko godina.
Na oglasnom panou odmah pored – neverovatna kakofonija poruka: plakat koji vernika poziva na “Duhovno veče” u pravoslavnu crkvu. Gost večeri je arhimandit Dimitrije, iguman manastira Tumane, iznad njega je umrlica jedne meštanke a iznad nje ćirilični grafit “Mrzim Beograd” i nalepnica Narodnog pokreta Drina, Dinara, Dunav.
Par koraka dalje nalazi se spomenik Jovi Jovanoviću Zmaju na čijem trošnom i neodržavanom postamentu se jedva nazire natpis “Deca čika Jovi” i informacija da se on ovde nalazi od 1954. (postavljen je na 50. godišnjicu pesnikove smrti). Na visokom postamentu je Zmajeva skulptura a pored nje skulptura devojčice koja grli knjigu i gleda sa divljenjem u pravcu slavnog srpskog pesnika i učitelja.
Preko puta spomenika nalazi se rimokatolička Crkva Svetog Križa. U lepo uređenoj bašti ispred crkve pored krsta nalaze se tri skulpture svetaca. Na ulazu u crkvenu portu stoji obaveštenje lokalnog župnika Luke Ivkovića koji pored Sremske Kamenice brine i o vernicima u Beočinu i Čereviću. Župnik obaveštava vernike da će posle Uskrsa biti na godišnjem odmoru pa iz tog razloga neće biti svetih misa, poziva ih da dobrovoljnim prilozima pomognu obnovu harmonijuma u Čereviću i Beočinu i daje informacije o susretima mladih u Sremskim Karlovcima i Zagrebu.
Inače, ova župa ima veoma aktivnu Fejsbuk stranicu na kojoj mladi sveštenik postavlja fotografije sa svih bogosluženja i ostalih verskih aktivnosti u tri mesta za koje je zadužen.
U porti crkve nalazi se Križni put sa 14 postaja koje opisuju događaje sa brda Golgoda uoči i tokom Isusovog pribijanja na krst. U sredini porte je kapelica sa kipom Bogorodice i tablom na kojoj piše: “O najljepša ćeri, o najljepša majko što si nam svima donijela spas. O djevice ljepa, o ljiljane neba, čuvaj nam djecu, moli za nas! Ave Maria! U tvojoj jubilarnoj 1954. godini podigoše ovu kapelicu uvjek ti vjerna i zahvalna djeca u Srijemskoj Kamenici”. Pored ulaza u samu Crkvu Sv. Križa stoji mermerna ploča sa obaveštenjem da je hram građen 1746. a obnavljan 1946, 1972. i poslednji put 1997.
Pravoslavno i rimokatoličko groblje u Sremskoj Kamenici nalazi se na jednom mestu u Ulici Ive Lole Ribara.
Sasvim levo je novi deo groblja na kojem se sahranjuju pokojnici svih vera, u sredini je staro rimokatoličko groblje a desno – staro pravoslavno. Na ovom poslednjem, čim uđete nailazite na veliki spomenik od crnog mermera na kojem piše: “Ljubimcu narodnom Zmaju Jovanu Jovanoviću 1833 – 1904” a ispod su Zmajevi stihovi “Zašto Srbin još se drži kraj sviju zala, pesma ga je održala, njojzi hvala!”
Odmah iza, stari je nadgrobni spomenik obrastao u bršljan a na njemu piše: “Stevan Perišić, učitelj 1867-1932 počiva u zagrljaju svoje majke Julijane 1841-1915, neutešna supruga Mara”. Kad je skončala neutešna supruga Mara koja je očigledno, za razliku od prosečne srpske snaje – volela svoju pokojnu svekrvu, nije poznato jer pored njenog imena niko nije upisao godinu smrti.
Na granici između pravoslavnog i rimokatoličkog dela groblja nalazi se velika kapela novijeg datuma na kojoj piše “Mauzolej Milana Nikolića 1982-1998” na čijem ulazu se nalazi u mermeru isklesana fotografija cele figure pokojnog dečaka. Mauzolej su podigli dečakovi roditelji koji su ga očigledno dobili u zrelim godinama pa je njihovu tuga za prerano preminuli sinom bila još veća: Doktor Duda Rokvić-Nikolić, pedijatar 1939, Nikolić Rada, diplomirani pravnik 1942.
okatoličkim delom kameničkog groblja dominira veliki spomenik na kojem su sa tri strane uklesana imena poginulih austrougarskih vojnika tokom prve tri godine Velikog rata. Ako je suditi po godinama rođenja, svi vojnici su imali između 25 i 40 godina dok je u poslednje dve godine rata (1917. i 1918) Austrougarska, kako to biva kada izginu regruti u zrelim godinama – počela da popunjava redove svoje posustale vojske i momcima od 17, 18 i 19 godina.
Spomenik je podignut 1916. i kao da se njegovi tvorci nisu nadali da će rat potrajati još dve krvave godine. Na četvrtoj strani piše na nemačkom jeziku: “Večna zahvalnost hrabrim drugovima koji su svoj život dali za kralja i otadžbinu. Počivali u miru! Svetlost večna neka im svetli!”
Onima koji su poginuli tokom naredne dve godine Velikog rata nije imao ko da podigne zajednički spomenik jer je njihova otadžbina Austrougarska propala a kralj (Karlo Habsburški) završio u emigraciji na portugalskom ostrvu Madera u Atlanskom okeanu gde je par godina kasnije i umro.
U centralnom delu rimokatoličkog groblja nalazi se veliki krst sa natpisom “Blago svima koji umriješe u Bogu”. Do krsta vodi betonirana staza na čijem kraju je tabla koja nas obaveštava: “Ovu cestu-put poklanjam ovoj Župi Sv. Križa gdje sam rođen 1917. Franja Zumer”
Nastavljam dalje ulicom Ive Lole Ribara i desno od motela “Sunce” koji izgleda kao da je u nekom austrijskom alpskom selu – penjem se uz strmu ulicu koja nosi ime Ketrin Makfejl (u nazivu ulice izgubilo se slovo “j”). Prolazim pored kluba “Reset” koji je poslednjih godina veoma popularan kao mesto za svadbe i druge proslave i na vrhu stižem do broja 39 na kojem se nalazi ono što se nekad zvalo Englesko-jugoslovenska dečija bolnica. Zgrada je danas u veoma lošem stanjua jedan od pomoćnih objekata se potpuno urušio.
Pogađate već – kompleks „Englesko-jugoslovenske dečije bolnice” u Sremskoj Kamenici na papirima predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i zaštićen je zakonom. Glavna zgrada Englesko-jugoslovenske dečije bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova, izgrađena 1934. po projektu arhitekte Hmara. Za ideju o gradnji i vođenje složenog postupka obezbeđivanja dokumenata zaslužna je bila dr Ketrin Makfejl lekarka iz Škotske po kojoj se danas zove i ulica u kojoj se objekat nalazi.
Ketrin Stjuart Makfejl rođena je 1887. u Glazgovu u Škotskoj i bila je hirurg iz Velike Britanije koja se tokom Prvog svetskog rata starala o ranjenima u Srbiji, Francuskoj i na Solunskom frontu. Tokom boravka u Srbiji, osnovala je prvo pedijatrijsko odeljenje u Beogradu i bolnicu u Sremskoj Kamenici i ostala zapamćena kao narodni heroj.
Ogromni troškovi održavanja bolnice u Beogradu koji su iz godine u godinu postajali sve veći verovatno su, pored ostalih razloga, uticali na Ketrin da počne razmišljati o premeštanju bolnice negde u unutrašnjost.
Početkom tridesetih godina Ketrin je počela aktivno tražiti pogodno mesto negde u unutrašnjosti, ali ne suviše daleko od Beograda, koje bi bilo u otvorenoj prirodi sa dovoljno svežeg vazduha i sunca. Razmišljala je čak i o kupovini jednog od napuštenih fruškogorskih manastira. Darinka Grujić ju je posavetovala da pokuša da nađe neku pogodnu građevinu ili da izgradi novu zgradu u Sremskoj Kamenici, koja po svojim prirodnim uslovima bila najpogodnije mesto za tu svrhu. Kako je Ketrin u Sremskoj Kamenici već imala kuću za odmor, odmah je počela praviti planove za osnivanje nove bolnice.
Ketrinin stari prijatelj, inženjer Vasa Srdić, koji je početkom 1920. kao oficir srpske vojske u Zeleniki, pomogao Izabel i koji je od tada postao veliki prijatelj sestara Makfejl, posle rata je, kao diplomirani inženjer agronomije, dobio zemlju u Temerinu, gde se naselio i gde se bavio zemljoradnjom i voćarstvom. Kako je on bio upućen u Ketrinine planove, ubrzo je saznao da se na brdu Čardak, neposredno iznad Sremske Kamenice, prodaje jedan stari i već zapušteni vinograd koji bi mogao odgovarati Ketrininim planovima. Dr Makfejl je bila oduševljena položajem samog mesta i njegovom okolinom i kupila je to zemljište, koje je od 1. avgusta 1933. bilo zvanično preneto na njeno ime, te je odmah počela pripreme za izgradnju bolnice. Prema Ketrininoj zamisli i uz pomoć inženjera Higijenskog zavoda u Beogradu, jedan stari ruski arhitekta napravio je planove za trokrilnu zgradu sa centralnim dvorištem i dugačkom terasom uzduž severnog i zapadnog krila, tako da se deca mogu iznositi i izlagati suncu preko celog dana.
U proleće 1934. su završeni radovi na novoj bolnici, naručena je sva neophodna oprema, sastavljene liste pacijenata koji je trebalo da otpočnu lečenje. Kraljevska komisija Dunavske Banovine odobrila je otvaranje i započinjanje rada dečijeg sanatorijuma. Zgrada se sastojala od glavnog frontalnog dela i dva simetrično postavljena krila. U glavnom delu nalazila su se tri odeljenja bolnice, odeljenje za pacijente, radionica, odeljenje za radioterapiju, apotekarski deo, prostor koji je bio namenjen pacijentima sa infektivnim bolestima i soba za steralizaciju instrumenata i aparata. Takođe, postojao je i deo gde se nalazila administracija bolnice, kao i magacin za lekove i instrumente. U krilima zgrade nalazila se kuhinja sa ostavom i trpezarijom za decu. Na spratu su bili četvorosobni stanovi za doktore i medicinske sestre. Postojala su i četiri kupatila i toaleti koji su raspoređeni u krilima zgrade. Bolnica je izgrađena u skladu sa potrebama bolesnika kojima se predviđa duži boravak radi lečenja. Ispred južnog i zapadnog krila izgrađene su terase. Celo dvorište je bilo ograđeno i uređeno poput parka. U sklopu dvorišta se takođe nalazio i voćnjak i vinograd.
Princip lečenja kostne i zglobne tuberkuloze u vreme kada antibiotici i antituberkulotici nisu postojali, sastojao se od podizanju opšte otpornosti pacijenata higijensko-dijetskim režimom, terapijom svežeg vazduha, helioterapijom (izlaganjem suncu preko dana, a tokom zime izlaganju veštačkom svetlu), imobilizacija i razne hirurške procedure. Posebna pažnja takođe je posvećena i higijeni u bolnici. Deca školskog uzrasta su pohađala dnevne časove koji su odgovarali njihovom uzrastu i nastavnom planu i programu, nakon čega bi na kraju školske godine dobili i sertifikat. Bolnica je takođe organizovala i radionice koju su bile deo radne terapije, na kojima su deca pohađala umetničke časove. Jednom nedeljno bi i pravoslavni sveštenik dolazio kako bi deci održao i čas veronauke. Bolnica je posedovala i biblioteku koja je bila opremljena velikim brojem dečjih knjiga, koje su bile kako edukativnog tako i zabavnog karaktera, a u njoj se takođe moglo naći i pregršt igračaka.
Bolnica je zvanično otvorena 23. septembra 1934. pod pokroviteljstvom njenog visočanstva kraljice Marije Karađorđević. Prvi pacijenti bili su prebačeni iz beogradske bolnice već 1. avgusta. Lečenje je bilo fokusirano na pacijente koji su oboleli od tuberkuloze kostiju i zglobova, rahitisa. Tretman se sastojao od svežeg vazduha, izloženosti suncu, dobre hrane, odmora, masaže, imobilizacije uz pomoć gipsa i operacija ako je za to postojala potreba. Bolnica je primala decu do 14 godina. Preko leta bilo je i do 50 dece, a preko zime 32. Načelnik bolnice bila je doktorka Ketrin Mekfejl, glavni hirurg je bio Svetislav Sojanović, primarijus i doktor u glavnoj bolnici u Beogradu, glavna medicinska sestra je bila Agnes Hardi, a Alisa Marfi je bila sekretarica. Među zaposlenima bili su i još dve medicinske sestre, jedan nastavnik i pomoćno osoblje. Jedan od glavnih problema bolnice bilo je finansiranje, jer su deca uglavnom bila tretirana besplatno. Troškove bolnice su pokrivali mnogi donatori. Među donatorima bilo je i Ministarstvo za socijalna pitanja i javno zdravlje Kraljevine Jugoslavije, Fond za zaštitu dece, kao i razne druge organizacije. Sve ovo nije bilo dovoljno za pokrivanje troškova bolnice, pa je iz tog razloga Ketrin stalno morala da vodi kampanju za prikupljanje sredstava, kako bi bolnicu održala u radu.
Godine 1940. situacija u regionu je postala ozbiljna i osoblje u sanatorijumu počelo je sa vojnim pripremama protiv neprijateljskog napada. U februaru 1941. Ketrin je imala plan da prevremeno evakuiše decu iz bolnice. Tri nedelje pre početka rata sva deca su poslata iz bolnice svojim kućama, a kompletna bolnička oprema bila je upakovana i sklonjena u podrume kako bi bila zaštićena u slučaju bombardovanja. Socijalna situacija je postala veoma ozbiljna i britanska ambasada je savetovala sve britanske građane da napuste zemlju. Tako su Ketrin Mekfejl i Alisa Marfi predale ključeve bolnice ljudima od poverenja i napustile zemlju. Ubrzo nakon toga u bolnicu je smešteno 120 vojnika iz jedinice za protivvazdušne napade.
Zgrada je ubrzo pretvorena u lokalnu bolnicu. Osoblje bolnice je često pomagalo partizanskom pokretu u vidu pružanja medicinske nege i hrane, što je bio jedan od razloga zbog kog je i bolnica napadnuta. Nakon toga zgrada je napuštena i razorena. Tokom ratnih godina, bolnicu su koristile i neprijateljske snage (NDH) za svoje vojnike.
Ketrin je došla u Beograd odmah nakon oslobođenja 1945. i kada je otišla u posetu Sremskoj Kamenici, naišla je na zgradu koja je bila bez vrata i prozora, pusta i razorena. U njoj više nije bilo ni medicinske ni električne opreme. Ketrin je u julu započela pregovore oko ponovnog otvaranja bolnice u Sremskoj Kamenici uz pomoć Fonda za zaštitu dece iz Londona. Ministarstvo za javno zdravlje Demokratske Federativne Jugoslavije dalo je dozvolu da započne sa obnovom od 15. avgusta. Ketrin je uz pomoć osoblja uspela da nabavi medicinsku opremu i medicinski materijal kao i druge nepohodne stvari za obavljanje operacije. Iz humanitarnih organizacija iz Kanade i Velike Britanije stigla je posteljina i ćebad. Kompletna oprema iz operacione sale pronađena je u vojnoj bolnici u Karlovcima i ubrzo je vraćena. Ketrin je dobila i 46 sanduka odeće i posteljine za decu od prijatelja, koja ne samo da je bila dovoljna za bolnicu već ju je poklonila i siromašnoj deci iz sela. Kompletnu popravku bolnice finansirala je vlada Autonomne porkajine Vojvodine, i bolnica je ponovo počela sa radom 19. decembra 1945.
Tokom rata broj dece koji je oboleo od tuberkuloze je povećan. Bolnica je sada radila sa kapacitetom od 75 kreveta i bila je stalno popunjena. Uslovi rada bili su veoma teški u tom periodu zbog nedostatka opreme i hrane, jer je snabdevanje bolnice bilo jako otežano. U tom periodu od velike pomoći su bili voćnaci i vinogradi koji su se nalazili oko bolnice. Uskoro se život i rad u bolnici vratio u normalu. Međutim, nova vlada je polako povećala dozu nepoverenja prema Ketrin i njenim saradnicima. Ona je Ministarstvu zdravlja predložila da bolnicu pretvori u rehabilatacioni centar za decu sa invaliditetom, kao i za decu koja su postala hendikepirano zbog tuberkuloze ili drugih bolesti. Takođe je imala u planu da napravi radionicu u kojoj će odrasle osobe sa invaliditetom pomagati u pravljenju ortopedskih pomagala.
Godine 1947. novi komunistički režim je doneo odluku o nacionalizovanju svih bolnica i Englesko-jugoslovenska dečja bolnica je te jeseni predata jugoslovenskim vlastima. Shvativši da ništa ne može da spreči implementaciju komunističkog režima, Ketrin se povukla i otišla u Škotsku. Nakon nacionalizacije, bolnica je nastavila da postoji kao državni sanatorijum za tuberkulozu kostiju.
Bolnica u Sremskoj Kamenici je postala državna imovina i kao takva deo Odeljenja za ortošpedsku hirurgiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, na čelu sa profesorom Svetislavom Stojanovićem.
Godine 1949. Ketrin Mekfejl i Alisa Marfi su posetile bolnicu i toplo i prijateljski opisale stanje koje su zatekle: „Bolnica je izgledala kao pre, sveže, izložena suncu i okružena bogatim vinogradima. Deca su pohađala školsku nastavu, u ambulanti se obavljao posao kao i pre, sveže pripremljeno jelo je čekalo decu svakoga dana zahvaljujući osoblju iz kuhinje, svež opran veš se vijorio na vetru“.
Drugi put je Ketrin Mekfej posetila svoju bolnicu 22. septembra 1954. kada je obeleženo 20 godina rada bolnice, i u ulaznom holu je postavljena spomen ploča sa natpisom da je ona bila njen osnivač. Ta spomen ploča je predstavljala veliki znak zahvalnosti brtanskom narodu za njegov doprinos tokom rata. Ceremoniji su, osim Ketrin, prisustvovale i Alisa Marfi i Flora Sands. Ketrin je bila jako ponosna što je bolnica nastavila sa radom.
Iako je danas u nezavidnom stanju, na bolnici i oko nje su uočljivi tragovi “stare slave”. Na podu ulaznog hola izveden je mozaik sa figurom lava – simbolom Škotske. Iznad glavnog ulaza je medaljon sa simboličnom figurom dečaka i zapisom „Salvate parvulos” (“Čuvajmo decu”). Uz južnu i zapadnu fasadu izrađena je široka terasa sa pogledom na Dunav i bačku ravnicu. Unutrašnja organizacija prostora je tipična za bolničke ustanove – dugački hodnici i sobe u nizu. Projektom istog autora, osnovni arhitektonski elementi i dekoracija prate izgled glavne zgrade.
Spomen-bista dr Ketrin Makfel urađena u bronzi na postamentu od crnog mermera postavljena je 1984. ispred ulaza u glavnu zgradu bolnice. Autor biste je vajar Ratko Gigić iz Novog Sada.
Kako saznajemo od komšiluka, tokom ratova devedesetih u objekat su se uselile izbeglice iz Hrvatske i Bosne a posle njihovog odlaska on je ostao devastiran. Trenutno u njemu boravi jedna porodica koja kapiju drži zaključanom pa je nemoguće izbliza videti bistu i ostale opisane dekorativne elemente na zgradi.
“Kao deca ovde smo dolazili krajem osamdesetih dok je bolnica još normalno radila da nam ljubazne medicinske sestre previju kolena kada bi pali vozeći bicikle strmim kameničkim ulicama! Sve je bilo lepo i čisto. Tužno je što smo dopustili da dođe u ovakvo stanje!”, kaže jedna komšinica.
Zaključana kuća Jovana Jovanovića Zmaja
Nedaleko od čika Jovinog spomenika u centru Sremske Kamenice, na početku ulice koja nosi njegovo ime nalazi se Zmajeva kuća, prizemni objekat iz 19. veka u kojem je od 1875. do svoje smrti 1904. živeo Jovan Jovanović Zmaj. Kuća je sveže okrečena i u dobrom stanju. Iako je tog dana trebalo da bude otvorena za posetioce do 16.00 časova (tako piše na internet stranici Muzeja grada Novog Sada), ulazna vrata na kojima je zakucan lep venčić od suvog cveća bila su zaključana a na zvono niko nije odgovarao. Na ulazu nema nikakvog obaveštenja o radnom vremenu objekta niti telefona na koji je moguće pozvati.
Inače, u Zmajevoj kući nalazi se Spomen zbirka „Jovan Jovanović Zmaj”. Svi predmeti su raspoređeni u pet prostorija, tematski su povezani i oslikavaju svaki deo pesnikovog života i rada. Nakon zatvaranja 1941. Muzej je ponovo otvoren za publiku, u prikladno adaptiranoj kući, 6. juna 1954. (povodom 50-godina od Zmajeve smrti). Godine 1987. postavka je proširena i na treću zgradu.
U pet prostorija – u dvadeset vitrina i na zidovima – eksponovano je 270 izložaka: 62 knjige, 66 fotografija, originalni rukopisi, časopisi sa četiri legende, itd. U jednoj vitrini izoženo je 25 lekarskih instrumenata. Tu se nalaze i Zmajeve lekarske beleške, pedantni rukopisi koje je upućivao štamparijama, privatna pisma saradnicima i prijateljima… Muzej je osnovalo društvo „Zmaj”, koje je pokrenuto 1904. nakon pesnikove smrti a danas je Spomen zbirka deo Muzeja grada Novog Sada.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
