Guske su spasile Rim i dva sremska sela
Šatrinci i Dobrodol, jedina dva većinsko mađarska mesta u Sremu – izgledaju poput vojvođanskih sela iz dela Stevana Sremca: guske trče po šorovima, žene sede ispred kuća a deca se igraju po livadi…
Ako se kaže da su guske spasile Rim – nešto slično bi se moglo reći i za dva jedina većinsko mađarska mesta u sremu – Šatrince i Dobrodol koja su te nedelje bila cilj moje biciklističke ture.
Partizanskim putem se spuštam sa Iriškog venca u pravcu Krušedola. Usput prolazim pored spomenika “Sloboda” iz 1951. godine i TV-releja na kojem se još uvek vide tragovi NATO-projektila koji ga je pogodio 1999. godine. Svedočanstva naše slavne i manje slavne prošlosti.
Kod manastira Krušedol penjem se prema restoranu “Krušedolka” čuvenom po dobroj jagnjetini, iz dvorišta dopiru zvuci tambure – “Ima jedan kućerak u Sremu” – i nastavljam ka Šatrincima. Počinje “ravan Srem” opisan u narodnoj pesmi.
Pre ulaza u selo, putokaz me usmerava ka Šatrinačkom jezeru ili jezeru Međeš kako ga još zovu. Zemljanim putem spuštam se do vode. “Preko leta ovde bude puno kupača pošto je voda jako čista!“, kaže mi lokalni ribolovac i dodaje da u jezeru velikom 44 hektara ima smuđa, soma, šarana, kečige…
Ulazim u selo i već na prvi pogled je jasno da je mesto življe nego slična mala mesta po Vojvodini: iako skromne, kuće su uglavnom lepo okrečene i uređene malo ih je napušteno ili srušeno – što je tako čest tužan prizor širom pokrajine. Stižem do seoske prodavnice ispred kojeg sede dva starca. Pivo u kojem uživaju – učinilo je da budu veseliji nego inače. “Iz Bača? Išao sam nekada tamo po fazane! Bio sam ranije predsednik Lovačkog društva Šatrinaca!” priča jedan od njih. Kaže da Lovačko društvo ima 21 člana, lovi se zec, fazan “a ima i nešto srne”.
Preko mog ramena dovikuje jednom prolazniku na biciklu – “Koliki je rezultat?” Mislio sam da ga interesuje košarkaška utakmica Šrbija – Španija u Pekingu a kada je dobio odgovor: “Jedan – nula!” – shvatio sam da govori o fudbalu na lokalnom terenu. Spustio sam se do uredno podšišanog igrališta, igraju Šatrinci protiv Jarkovaca. Nekolicina meštana preko žičane ograde dremljivo prati utakmicu a momci na terenu u urednim dresovima trče i trude se kao se odlučuje o ulasku u Ligu šampiona – čuje se dobacivanje na srpskom i mađarskom. Na pitanje – koja je ovo liga, dobijam odgovor od jednog posmatrača: “Ona najniža!”
Pored đerma oko kojeg se šepuri desetak gusaka – penjem se nalaz u selo. Prema poslednjem popisu u Šatrincima živi 369 stanovnika u 123 kuće, 64% su Mađari, 22% Srbi a ima i nešto Hrvata i Jugoslovena. Mala ali lepo okrečena katolička crkva nalazi se nedaleko od prodavnice. Momak iz kuće preko puta kaže mi da sveštenik dolazi jednom nedeljno iz Iriga, šalje svoju sestru po ključ i uvodi me u živopisni enterijer crkve. Stotinak metara niz brdo, vidi se pravoslavna crkva. Jedna drugoj su “leđa u leđa” i dele istu baštu.
Natalitet u selu je u plusu, rađa se dosta dece i svake godine u mesnoj osnovnoj školi se upisuju prvaci. Neki meštani rade u Rumi i Irigu ali ostaju da žive u svom selu. Drugi su se zbog gubitka posla okrenuli poljoprivredi, jedni gaje guske, drugi duvan. Svakog dana stotinjak krava odlazi na pašu na poljanu pored sela što je nekada bila redovna pojava u vojvođanskih selima.
Ispred jedne od kuća, sede četiri žene, pričaju naizmenično mađarski i srpski. “Mi smo se ovde uvek lepo slagali i pomagali i u ratu i u miru nikad nije bilo nikakvih problema! Mladi se druže u jedinom kafiću ili po kućama a nedeljom odu da vide utakmicu!“, priča jedna od njih.
Nastavljam u pravcu Dobrodola. Na ulazu u selo sa leve strane nalazi se šest metara duboko jezero sa lepo uređenom obalom i čistom vodom. “Babuška, amur i smuđ!“, veli pecaroš naslonjen na suncem obasjan betonski bent.
Dobrodol, kao mlađi brat Šatrinaca ima svega dve ulice i 137 stanovnika koji su gotovo svi Mađari. I ovde je prosečna starost žitelja 38 godina, pet godina manje od vojvođanskog proseka što govori u prilog činjenici da se deca rađaju a mladi ne napuštaju svoje kuće. Na kraju sela sa desne strane nalazi se se malena katolička crkva u koju isto tako jednom nedeljno dolazi onaj isti sveštenik iz Iriga.
Šatrinci i Dobrodol zaista izgledaju kao mesta iz romana Stevana Sremca: guske trče po šorovima, deca se igraju na livadi i žene sede pred kućama. Prvi subota u oktobru je pravi termin za posetu ovom delu Srema – tada se u Šatrincima održava sada već tradiciona “Guščijada” pa ljubitelji gušćije masti, paštete i paprikaša – mogu da uživaju u specijalitetima koji su proslavili ova dva sela.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
