Savremena Arhitektura Sevilje

Spread the love

U nedelji pred Uskrs do ranih jutarnjih časova Seviljom odzvanjaju zvuci limene muzike i doboša iz verskih procesija, mešaju se mirisi tamjana, pomorandžinog cveta i konjske balege koju za sobom ostavljaju na stotine zaprega koje kruže centrom grada

Ako dolazite avionom u Sevilju a prtljag ste čekirali u Beogradu, nemojte se uspaničiti što vaših kofera nema na traci. Naime, prema novim pravilima u Španiji, koferi koji polaze iz neke zemlje koja nije u EU odlaze prvo pa policijsku kontrolu pa se tek onda, više od pola sata nakon ostalih, pojavljuju na posebnoj traci pod rednim brojem 8.

Par sati kasnije, sedimo u restoranu “El Giraldillo”, za stolom do prozora koji ima pogled na ulaz u Katedralu u Sevilji, nekadašnju mavarsku džamiju. Tu smo prvi put probali paprikaš od bikovih repova. Pet godina kasnije, evo nas opet. Sevilja u vreme Semana Sante, nedelje pred Uskrs, po mom skromnom izboru, jedno je od najlepših mesta na svetu. Iako svakih pola sata sunce smenjuju kišni oblaci, atmosfera u gradu je magična i sve miriše na mešavinu tamjana iz procesija, pomorandžinog cveta i konjske balege koju za sobom ostavljaju na stotine kočije koje voze putnike po centru Sevilje.

Catedral de Santa María de la Sede najveća je gotička katedrala i treća po veličini crkva na svetu. Posvećena je Bogorodici i poznata je po svojoj veličini i jedinstvenoj arhitekturi. Kada je završena u 16. veku prestigla je Aja Sofiju kao tada najveću katedralu na svetu, koja je tu titulu držala više od 1.000 godina. Od slavnih osoba koji su sahranjeni u ovoj katedrali najpoznatiji je Kristofor Kolumbo. Proglašena je delom UNESCO-ve svetske baštine 1986.

Delovi katedrale potiču od mavarske džamije dinastije Almohadi koja je završena 1198. Ferdinand III Kastiljski je osvojio Sevilju 1248. i odmah je otpočeo “pokrštavanje” džamije. Katedrala je trebalo da demonstrira bogatstvo Sevilje koja je postala vodeće trgovačko središte nakon Rekonkviste (proterivanja Mavara iz Španije). Nakon potresa 1356. graditelji katedrale su 1401. odlučili da potpuno sruše oštećene delove, osim minareta koji je pretvoren u zvonik katedrale (Giralda), i izgrade potpuno novu građevinu koja je trebalo da nadmaši sve dotadašnje katedrale.

Izgradnja je potrajala do 1506. a radnici su sami platili arhitekte i druge specijalizovane graditelje, dajući polovinu svoje plate. 1511, samo pet godina nakon završetka gradnje, kupola se urušila i njena obnova je otpočela odmah posle. Kupola katedrale se srušila još jednom nakon potresa, 1888. i obnova joj je potrajala sve do 1903.

“Strasna sedmica u Sevilji, vreme je Uskrsa, uličnih svetkovina i opšteg veselja. Jedan od najuglednijih lokalnih ugostitelja pronađen je mrtav ispred svog televizora, vezan i zadavljen. Po ranama koje je sam sebi zadao može se zaključiti da se grčevito borio kako bi se otrgao od nepodnošljivih prizora na malom ekranu. Jeziva scena na mestu zločina silno je potresla inače staloženog detektiva Havijera Falkona.”, ovako “Laguna” promoviše roman “Slepi čovek iz Sevilje” koji je izdala pre nekih 19 godina i zbog koga sam 2010. prvi put došao u prestonicu Andaluzije. Pored Sevilje, odveo me je i 2012. u Tandžir u kojem se dešava deo radnje. Dok pijem riohu i gričkam španski omlet razmišljam o tome kako je fantastično to što knjiga i film umeju da do povedu čoveka na neko mesto, više od bilo kog turističkog vodiča ili plaćene reklame na CNN-u. Koliko je samo dobrih knjiga i filmova prodalo ručkova i boca vina, koliko su zaslužili avionskih letova i hotelskih noćenja.

Velika sreda je osvanula okupana suncem, Sandra je otišla u kupovinu a ja sam, naravno – iznajmio bicikl. Vlasnik male radnje za rentiranje dvotočkaša “Bunny Bike Rental”, Englez, samo je fotografisao moj pasoš, nije uzeo depozit i naplatio mi je 15 eura koliko košta ova usluga na jedan dan. Posle dve godine gotovo potpuno bez turista biznis mu se polako oporavlja, ceo grad je, kaže, jako uzbuđen jer je ovo prva Semana Santa od 2019. koja će se održati “na stari način”.

Alfonso XIII je istorijski hotel u Sevilji nedaleko od Univerziteta i centra grada. Dizajnirao ga je arhitekta Hoze Espiau i Munjoz a građen je između 1916. i 1928. specijalno za Ibero-američku izložbu 1929. Otvorio ga je 28. aprila 1929. tadašnji španski kralj Alfonso XIII i kraljica Viktorija Eugenija od Batenberga. Hotel zvanično pripada Gradu Sevilji a vodi ga The Luxury Collection divizija Marriott hotela.
Hotel ima šest banket sala od kojih najveća može da primi 650 ljudi. The Royal Hall, najveća i najukrašenija je u početku bila glavni hotelski restoran. Tu je 19 jednokrevetnih, 55 luksuznih dvokrevetnih i 55 deluxe dvokrevetnih soba sa lampama od Murano stakla i drvenim tropom. Royal Suite se ne zove samo tako nego se korisiti isključivo kada neka od kraljevskih porodica boravi u Sevilji. U hotelu su 1992. boravili Princ Čarls i princeza Dajana a na listi poznatih gostiju nalaze se i Bred Pit, Angelina Džoli, Tom Kruz, Kamerom Dijaz, Brus Springstin i Madona.
Otkrili smo kafeteriju u lobiju ovog hotela kao najbolje mesto da se pobegne od vreline i gužve seviljskih ulica. Da vam ne nedostaje atmosfere iz spoljnjeg sveta – iz zvučnika u hodnicima dopire muzika sa procesija a na nekoliko mesta zapaljen je i tamjan pa je ugođaj potpun.

Pored ovog hotela, za Ibero-američku izložbu u Sevilji 1929. mnoge latinoameričke zemlje sagradile su svoje impresivne paviljone. Meksički paviljon sagrađen je u stilu ar dekoa sa jakim elementima meksičke tradicionalne arhitekture. Preko puta njega nalazi se još jedna atraktivna građevina istim povodom – danas Konzulat Kolumbije.

Iste 1929. nastala je i Plaza de Espana, monumentalni trg u kojem su pomešani ar deko, neobarok, neorenesansa i mavarski stil. Ovaj trg je smešten u Parku Maria Luisa koji je 1911. kada je napravljen dobio ime po princezi, najmlađoj ćerki španskog kralja Ferdinanda VII. Polukružna plaza do koje se dolazi preko četiri mosta ima “klupe” ukrašene keramičkim mozaicima posvećene španskim gradovima i provincijama pa se često mogu videti turisti kako se fotografišu baš u svom kutku. Ove su, naravno, snimani i mnogi filmovi – od “Lorenca od Arabije” 1962, preko “Zvezdanih ratova: Napad klonova” 2002. do “Diktatora” Saše Barona Koena iz 2012. “Simply Red” je ovde snimio spot za pesmu “Something Got Me Started”. Dok fotografišem klupe sa mapama i grbovima gradova, slušam jake udarce cipela jedne flamenko plesačice koja par metara dalje izvodi svoju tačku za turiste.

Ispod jedne od fotografija iz Sevilje na društvenim mrežama, pisala mi je Ester Bajer, naša sugrađanka, Jevrejka koja je kao beba preživela Holokaust.  Rođena je naime u logoru Staro Sajmište a stric je uspeo kao bebu jedva težu od kilograma da je prošvercuje na slobodu dok su joj roditelji završili u zloglasnim dušegupkama. “Pozdravi mi Sevilju, moji preci su došli iz Španije pre više od 500 godina!”, napisala je Ester,

Prvi pogrom Jevreja u gradu je bio 1391. i tada su sve sinagoge pretvorene u crkve. 1492. iste godine kada je Kolumbo otkrio Novi svet – svi Jevreji koji nisu hteli da se pokrste proterani su iz Španije, Otomansko carstvo ih je primilo i dobilo stotine hiljada vrsnih zanatlija, lekara i trgovaca a mi između ostalog “Kad ja pođoh na Bembašu”. Pre par godina u Sarajevu sam od Meline Kamerić čuo priču da tamošnje sefardske porodice još uvek čuvaju ključeve svojih kuća u Španiji koje su se preko 500 godina prenosili sa kolena na koleno – ako se jednom vrate. Sličan ključ pokazala mi je u Nemačkoj jedna porodica koja je u je u jesen 1944. otišla iz Vojvodine u nadi da će se brzo vratiti. Obično se niko nikada ne vrati ali nada – ostaje.
“Ulaznice za koridu za nedelju?”, dobacuje mi tapkaroš ispred Koride u Sevilji glasom kakvim smo ranih dvedesetih kod nas slušali ulične dilere deviza. Iako su u Barseloni i drugim gradovima Katalonije borbe sa bikovima zabranjene – u ostatku Španije, južnoj Francuskoj, najvećem delu Meksika, Venecueli, Kolumbiji, Ekvadoru i Peruu – su dozvoljene i veoma popularne. Ovde u Sevilji – sezona Koride počinje na Uskrs i traje do septembra. Raspored borbi već je istaknut na plakatima na ulazu u Koridu. Cene se kreću od 124 eura za mesto na suncu do 243 eura u hladovini. Ona najskuplja mesta već su davno prodata. U prvoj ovogodišnjoj borbi sa bikovima u Koridi u Sevilji svoju sreću će da okušaju toeradori – Morante de la Puebla, Huan Ortega i Pablo Aguado.
Osvanuo je Veliki četvrtak, dan kada se žene u Sevilji oblače u crne čipkane haljine, kosu nameštaju u punđu i na nju postavljaju “nosač” prekriven takođe crnom čipkom – “la mantilla”. Muškarci pored njih obučeni su u svečana odela sa kravatama. Tako doterani oni odlaze u svoje mesne crkve, posle idu da posmatraju procesije pa na večeru u neki od brojnih restorana u centru.

Sveta nedelja, Mrsna sedmica ili “Semana Santa” na španskom jedan je od dva najveća festivala u ovom gradu. Na nju se posle Uskrsa nastavlja druga – Feria de Abril (Aprilski sajam). Najimpresivnije scene tokom Svete nedelje u Sevilji su pomenute procesije u kojima svaka parohija iz svoje župne crkve ide ka Katedrali noseći svoj “pasos”, velike drvene skulpture na nosilima koja na svojim leđima drže najsnažniji muškarci iz tog dela grada. To su uglavnom scene iz Hristovog Puta križa ili velike statue Bogorodice okružene desetinama upaljenih sveća. Nekoliko puta kada je procesija prolazila pored nas uz hipnotišuće udarce doboša praćene limenom muzikom, video sam muškarce i žene koji plaču u nekoj vrsti duhovnog zanosa. Ljudi koji hodaju u procesiji ispred i iza drvenih statua i muzike zovu se “nazarenos” i imaju na glavama visoke špicaste kapuljače, slične onima kakave nose članovi zloglasnog Kju-kluks-klana u SAD. Svaki od njih u ruci drži i veliku upaljenu sveću a kada zastanu prolaznicima dele male religiozne sličice a deci bombone.

U procesijama svake godine učestvuje oko 70 “cofradias” (crkvena bratstva) a onima iz udaljenih predgrađa treba i do 14 sati da stignu do Katedrale u centru grada. Procesije broje od nekoliko stotina do čak 3.000 “nazarenosa” i zaista predstavljaju impresivnu sliku kakva se retko viđa.

Prvi zapisi o procesijama u Svetoj nedelji u Sevilji idu do Srenjeg veka – 1350. Prema podacima iz 1578. već 30 bratstava je učestvovalo u svetkovinama. Od tada do danas neprekidno su održavane čak i za vreme oba svetska rata, uz dva izuzetka – tokom perioda Španske Republike 1936. kada su crkve i religiozni kipovi uništavani i, naravno – 2020. i 2021. zbog pandemiije korononavirusa.
U danima pred Uskrs treba se setiti da će po hrišćanskom verovanju svakome na Strašnom sudu pripasti ono što mu sleduje po tome kako se vladao u ovom životu. Martin de Bos, flamanski slikar iz 16. veka na svojoj slici “Strašni sud” koju sam video u Muzeju lepih umetnosti u Sevilji – do detalja opisuje ko će kako da prođe. Posetio sam muzej na Veliki četvrtak po Gregorijanskom kalendaru, dan kada je Isus je imao poslednju večeru sa svojih 12 apostola. Dok je na Da Vinčijevom platnu na trpezi malo hleba i po neka riba, na slikama španskih majstora izloženim u muzeju u Sevilji – poslužena je neidentifikovana životinja koja bi mogla da bude malo špansko prase mada je mnogima više zaličila na kuče. Zaglušujuća buka ispred muzeja, drugačija od one sa procesija, podseća me da nisu svi u Sevilji zaokupljeni procesijama i drugim verskim običajima vezanim za Semana Santu. Grupa prilično glasnih levičarskih protestanata vikala je: “Dole Vlada! Ne privatizaciji, ne napuštanju kulture, ne otpuštanju osoblja!”.

U restoranu “El Atuno” (tuna) u kojem smo ručali dan ranije, mladi konobar nas prepoznaje i daje nam “rezervisani” sto na ulici, privilegiju zlatna vrednu u Sevilji na Veliki četvrtak uveče. Kao i juče, on određuje šta ćemo da jedemo, koliko nam je dosta i šta da sledeće poručimo. Prepuštamo se njegovom izboru i gledamo seviljske dame u crnoj čipki i na visokom štiklama kako spretno “nabadaju” po gruboj kaldrmi.

U jednoj od ulica nedaleko od Katedrale srećemo dvoje ljudi koji govore srpski – kažu da su iz Kikinde, već godinama žive na Majorci, došli su ovde kao turisti. Upućuju nas na zemljaka, rođenog Novosađanina stotinak metara dalje naplaćuje fotografisanje sa uskršnjim zecom. Stižemo do njega, radosno ustaje sa pločnika, kaže da se zove Danijel, da je samo rođen u Novom Sadu pre šezdeset godina i da su mu roditelji posle toga otišli u Nemačku. Životne nedaće bacale su ga iz jednog kraja Evrope u drugi i danas zarađuje tako što roditelji plaćaju fotografisanje svoje dece sa Danijelovim kućnim ljubimcem, još jednom simbolom Uskrsa.