Sori, Pikaso: Rim je ove godine sav prekriven nacionalnim zastavama u čast 150 godina od kako je Đuzepe Garibaldi 1861. godine ujedinio ovu zemlju. Izložba povodom ovog jubileja postavljena je u monumentu posvećenom Vitoriju Emanuelu, kralju ujedinjitelju, džinovskoj beloj strukturi u centru grada koju su Rimljani krajem 19. i početkom 20. veka kada se gradila sa zgražavanjem prozvali “Svadbenom tortom” i “Pisaćom mašinom”. U istoj “zgradi” nalazi se i postavka “Italija i emigracija” čiji je najveći deo posvećen milionima Italijana koji su u protekla dva veka napustili “čizmu” i sreću potražili širom sveta – od Brazila, preko Amerike do Australije; dok je kraj izložbe u znaku onih koju su se proteklih decenija uselili u Italiju, gde se na čelu liste nalazi preko million Rumuna. Potpuno su fascinantni načini na koji su Italijani u Njujorku, Buenos Airesu ili Južnoj Africi uspevali da sačuvaju svoj identitet i jezik kroz vekove. I nisu to bili samo mafijaši i vlasnici picerija u Malberi stritu kako smo navikli da mislimo povučeni stereotipima kinematografije. Pikaso – Italijan? Da, ako je verovati našem vodiču, potomci slavnog slikara su se doselili u Španiju iz mestašca Sori pored kojeg smo par dana kasnije prošli na putu od Đenove do nacionalnog parka “Cinque Terre”.
O liftovima i bazenima: Već sam pisao sam o razlikama između britanskog broda “Queen Mary 2” i italijanskih brodova, onih koji plove pod znakom “Costa”. Dakle, u lift na “Cunardovom” brodu “Queen Mary 2” namenjen za 8 osoba maksimalno uđu 4 osobe vodeći računa da ostalima ne ugrožavaju “private space”. Na brodu “Costa Fortuna” na primer, u lift za 8 osoba uđe 10 do 12 bučnih Italijana sa sve tanjirima sa voćem i decom koja se jure po među nogama odraslih. Mali Italijani na “Costinim” brodovima skaču u bazene – sa zaletom, i iako je to na svim bazenima ovog sveta zabranjeno, ovde na to niko ne reaguje. Na “Queen Mary” bi roditelj takvog “malog divljaka” verovatno završio na razgovoru kod kapetana. Uz čaj i obeveštenje da će ako se to ponovi, cela porodica biti iskrcana u sledećem pristaništu. “Mariner of the Seas” kojim smo plovili ove godine, pripada američkoj kompaniji “Royal Caribbean” čiji su brodovi mešavina italijanskog i britanskog pristupa, kao što je i sama Amerika upravo mešavina Britanaca, Italijana i svih ostalih… “Mariner” je na ovom putovanju imao natprosečno mnogo Italijana jer je kretao iz luke Čivitavekija nadomak Rima i, što takođe nije zanemarljivo, plovidba je bila za vreme “feragoste” kada je dve trećine Italije na odmorima. Uz Amerikance i Italijane, na brodu sam sretao Kanađane, Nemce, Špance, Izraelce, Japance, Ruse, par Mađara, jednu porodicu iz Hrvatske i verovatno na stotine drugih iz raznih delova Evrope i sveta. “Kula babilonska” na “Nojevoj arci”.
Jerusalim, od zlata: Porodica iz Izraela: otac, majka, troje maloletne dece i baka, ne mlađa od 80 godina, sasvim verovatno preživela Holokaust. Sin joj se povremeno obraća na nemačkom iako svi komuniciraju na hebrejskom, što me dodatano uverava da je stara dama evropska Jevrejka. Dok vodič na izletu za “Cinque Terre” priča o usputnom mestu La Spezia koje je bilo Napoleonova omiljena luka ali i jedan od favorizovanih gradova Benita Musolinija, starica se mršti… U Evropi se na svakom koraku daju sresti neugodna podsećanja na Holokaust, nacizam, fašizam, ravnodušnost ali i humanosti komšija… Starica je pomažići se štapom ceo devetosatni izlet izdržala bez vidljive muke u korak sa ostalima pa i ispred mnogih više decenija mlađih putnika.
Baletan u teretani: Na trakama za trčanje najčešće su vitalne tridesetogodišnjakinje i pedesetogodišnja gospoda. Stepere uglavnom “gaze” sredovečne dame jačih nogu, izdašno tapaciranih bokova i sa zabludom da će sve one hiljade kalorija i ugljenih hidrata koje unesu tokom dana spržiti sa 20 minuta “lake aerobne vežbe”. Sprave sa tegovima okupirali su mladi Italijani, uglavnom niski, terovirani i zaljubljeni u sopstveni odraz u ogledalu. Sala za aerobik bila bi uglavnom prazna da u njoj, po naglasku bi se reklo njujorški tinejdžer, svako veče nije vežbao – balet. Dečak je uporno izvodio svoje plesne pokrete praćen podozrivim pogledima tetoviranih “bildera”.
Majka i ćerka (Vernaca): Peščana plaža u maloj uvali u selu Vernaca, jednom od pet sela u nacionalnom parku “Cinque Terre” (“Pet zemalja”, zapravo – pet sela). Oko plaže trg sa restoranima, pored – crkva u kojoj traje venčanje. U pristaništu sa glatkih stena deca skaču u more. Podne je i čuju se zvona dok uplovljavamo u malu luku Vernace. Nema “Luj Vitona” i razmetljivih jahti kao u Portofinu, sve liči na Italiju iz pedesedetih godina prošlog veka, na scenu iz “Talentovanog gospodina Riplija”. Mala plaža je puna kupača, reklo bi se više lokalaca nego turista. Na klupi u uglu plaže vidim mamu i kćerku. Mama je u šezdesetim, kćerka u dvadesetim. Rodila ju je u kasnim četrdesetim, verovatno. Devojka je fizički i mentalno različita, teško se kreće, nerazgovetno govori, telo joj je pokriveno desetinama krupnih i sitnih mladeža i bradavica. Njih dve se kupaju na javnoj plaži. Devojčica se radosno kikoće, mama je gleda brižnim pogledom dok ova izlazi iz vode. Tema o kojoj često pišem i govorim. Ne sećam se kada sam ovakav prizor video na nekoj od plaža ili bazena u Srbiji, Crnoj Gori ili Hrvatskoj, a znamo koliko takve dece živi oko nas. Zapravo jesam, na Bećarcu, dunavskoj divljoj plaži na koju Novosađani dovode svoje pse da se isplivaju, pre mesec dana sam dok se Maza u vodi veselo igrala sa još jednim labradorom, video sam oca i majku kako se igraju sa tinejdžerom sa sličnim problemima kao devojčica iz Vernace. Daleko od očiju ljudi, od društva koje ceni samo spoljašnji sjaj, zdravlje, mladost i “normalnost”. Na plaži za pse.
Jasmina i Ermin (Via dell’Amore): Uska staza 50 metara iznad mora između sela Manarola i Riomađore u “Cinque Terre” prozvana je Via dell’Amore (“Put ljubavi”). Srednjovekovna legenda kaže da su u vreme kada nisu postojali ni put ni železnica između ova dva sela, dvoje mladih, ovdašnji Romeo i Julija, započeli ljubavnu romansu kojoj su se njihove porodice protivile. U međuvremenu, počela je izgradnja puta koji je završen tek kada su njih dvoje bili stari i kada je za njihovu ljubav bilo kasno. Ova “staza ljubavi” je kako je to često slučaj sa sličnim toponimima širom sveta, meta zaljubljenih parova – sa svih strana je ukrašena katancima koji simbolizuju večnu ljubav, romantičnim grafitima na kamenu, porukama na papiru okačenim o žicu i slično. Jedna, ispisana žutim, crvenim i plavim flomasterom na belom zidu uz stazu, posebno mi je upala u oči. Bosanska i australijska zastava, Jasmina & Ermin: 09.01.2011. – 22.07.2011… and forever. Jasmina, po imenu bi se reklo, verovatno isto sa prostora BiH ili bar Balkana, upoznala je Ermina, venčali su se zimus, ovog leta bili u “Cinque Terre” i otišli “nazad” za Australiju gde srećno žive! Ili mislite da ova priča može da ima i drugi epilog?
O gusarima i robovima: Na jednoj od crno-belih fotografija uz “Put ljubavi” koje prikazuju istoriju “Cinque Terre”, tri žene na glavama nose teške korpe sa grožđem dok naslonjena na kameni zid uz put sedi nekolicina mlađih muškaraca… Sela u regionu oko “Cinque Terre” su, sem par izuzetaka, podizana visoko u brdima, ne na samoj obali. Razlog za to bili su česti napadi pirata koji su atakovali na ovu obalu od ranog Srednjeg veka sve do vremena kada Đenova nije postala moćna pomorska republika čija je flota garantovala bezbednost celom liugurijskom regionu. Razlog zašto su gusari posebno napadali ovaj deo ligurijske obale nije bio u njenom velikom bogatstvu, jer njega nije bilo, nego u posebno snažnim muškarcima i ženama iz ovog kraja. Izvor njihove snage bio je mukotrpni rad na kultivisanju i obrađivanju terasa na brdima koja su toliko strma da je na njima neizvodljivo čak i korišćenje mula i magaraca. Zbog toga su vinograde okopavali i teške korpe sa grožđem na glavama nosili isključivo ljudi, kako smo videli, posebno žena. Danas za to služi posebna “mini železnica” nalik onoj u rudnicima, kojom se transportuju korpe sa grožđem sa vrha do dna brda.
Majka i ćerka (Kan): U nedeljno jutro u Rue Meynadier, tesnoj trgovačkoj uličici koja vodi ka pijaci u Kanu, video sam dve dame, mamu i kćerku očigledno, jer je sličnost crta lica bila izrazito upadljiva. Mlađa, pedesetogodišnjakinja, vodila je svoju sedamdesetogodišnju majku ispod ruke vešto izbegavajući sudare sa nesmotrenim turistima i crnim nosačima tereta. Obe negovane i obučene po poslednjoj modi, u belom, sa tamnim naočarima i otmenim šeširima za sunce. U ovakvim gradovima čovek uvek sreće nepristojno puno ljudi sa izrazito negovanom kožom, onih za koje se vidi da su odrasli na jahtama i sa guvernantama, par generacija unazad… Šta je bilo zanimljivo na ove dve dame? Mlađa je ostalila lepo, prirodno, lice joj je izborano desetinama sitnih bora ali i dalje lepo i otmeno. Majka je bila mlada u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Ćerka je svoju mladost pokušala da sačuva plastičnim operacijama i njeno je lice poprimilo karakterističnu grotesknu grimasu koju imaju sve žene koje su imale više od jedne estetske intervencije na licu: korigovan, neprirodno istanjen nos, “mačije oči”, posledice botoksa, istaknute jagodice, nejasna intervencija na ustima… Ćerka je bila mlada u sedamdesetim i osamdesetim i nije je mimoišao “Nip/Tuck” virus pa je poželela da ostane “zauvek devojka”. Rezultat je hodao kamenim pločnicima Kana – prirodno ostarela majka, lepša i ženstvenija od četvrt veka mlađe kćerke.
Toto, osećam da više nismo u Kanzasu: “Klesari nikad nisu videli živog lava, ali su zato videli mnogo pasa i ovaca, pa se ta predstava nekako uvukla u njihov rad!”, citirao je Suzanu Klark u svom novom romanu “Venecija” Vladimir Pištalo i naterao me da počnem da pažljivije posmatram “mediteranske lavove”. “…bio je nadmeni kondotijer u Poreču. U Motovunu je ličio na lukavog rakuna. U Labinu – na avetinjsko jagnje. Bio je izbrisanog lica u Buzetu, đavolast u Svetom Lorencu Pezantijskom, uterivač dugova u Rijeci, zdepast na amfiteatru u Puli… U Kotoru je ličio na Donalda Saterlenda”, seća se Pištalo. Ovaj na platnu “Sveti Žerom sa lavom” koji je naslikao Liberale da Verone ličio je ponajviše na lava kojem je “Zla veštica Zapada” ukrala hrabrost. Kako Liberale u XVI veku svakao nije bio u prilici da pogleda “Čarobnjaka iz Oza”, možda je upravo njegova slika izložena u “Palais Fesch” u Ajačiju na Korzici, poslužila kao inspiracija kostimografu sjajnog filma iz 1939. godine. Pored “Svetog Žeroma i lava” ovde u zabiti Korzike naišao sam na impresivnu kolekciju koju je godinama stvarao Napoleonov ujak, kardinal Žozef Feš u čijoj kući je smeštena galerija: nekoliko Ticijana, Veronezeova “Leda sa labudom”, zanimljivo platno Domenika Brandija “Životinje ulaze na Nojevu barku” koje me je ponovo podsetilo na naš brod…
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
A sta su tebi uradili kada si zauzeo prostor u liftu za dve osobe? Mozda su ti oprostili to sa liftom kad su culi kako tiho pricas!
Divan tekst! Osobito impresije o majkama i cerkama – obe. Uvece, leti, kada je pretoplo u stanovima, po sporednim ulicicama grada, mada ponekad i na Bulevaru, mogu se videti roditelji koji su izasli u setnju sa svojom vec odraslom hendikepiranom decom. To mi je uvek bilo potresno. Oni izlaze samo nocu
I tako,….naterao si me da se setim crtice Itala Kalvina, o piscu i gradu, sabrane u zbirci eseja pod nazivom “Kamen preko svega”. Veli Kalvino da ne zna “kako je moguće pisati u nekom od onih gradova u kojima su slike sadašnjosti tako nametljive, tako preovladjujuće, dane ostavljaju marginu prostora i tišine. (Pišući o Torinu), on kaže…”da je pisanje u njemu izvodljivo jer su prošlost i budućnost izraženije od sadašnjosti, linije snage prošlosti i težnja ka budućnosti čine konkretnima i osmišljenima nenametljive, sređene slike današnjice. Torino je grad koji poziva na strogost, na stil. Poziva na logiku i kroz logiku otvara put ka ludosti.” E, tako i ti u svom putopisu o “Unutrašnjem moru”, pre bih rekla nepreglednim okeanima, koji talasaju izmedj emocija i racija, pozivaš na logiku, otvarajući put onome što je u narodima sa ovih prostora permanentno stanje svesti-ludilo bez uzroka i gospodara.