Slike pakla u Raju (Palma de Majorka): Jedna od najčarobnijih luka Zapadnog Mediterana svakako je Palma de Majorka: impresivna Katedrala, parkovi, vodoskoci, umetničke skulpture na otvorenom, magične fasade zgrada, dobra i jeftina hrana i vino… Kafu i internet smo kao i lane “konzumirali” u malom kafeu preko puta Katedrale koji smo prozvali “kod dedice”, po simpatičnom, pomalno senilnom vlasniku koji je ujedno i konobar i kuvar u svom lokalu. Nekoliko desetina metara u Passeig des Borg prema Plaza Major na kojoj smo pojeli hrpu tapasa i pili odliču rijohu i sangriju, naišao sam na retrospektivnu izložbu slavnog američkog fotografa Stiva Mekkarija (Steve McCurry) proslavljenoj po čuvenoj fotografiji devojčice iz Avganistana. Inače, je dobio od Kodaka poslednju proizvedenu rolu Kodahrom filma i nacinio 36 snimaka sa njom po svetu. Razvili su je u poslednjoj Kodahrom laboratoriji, koja je prestala da radi od decembra prošle godine. Kraj jedne ere. Ovde, u Palma de Majorci izloženi su najznačajniji Mekkarijevi radovi iz protekle dve decenije – od raspamećujućih fotografija prirodnih lepota i kambodžanskog Angor Vata preko potresnih snimaka sa ratnih i kriznih područja Avganistana ili Kolumbije i poplavama pogođenih predela u Indiji do biznarnih slika poput “Gejše u tokijskom metrou”. Surove slike stvarnog sveta kao opomena razdraganim turistima na romantičnoj Majorci da i “raj na zemlji” vrlo lako preko noći može da se pretvori u pakao što se u deceniji za nama često dešavalo – od terorističkih napada u turističkoj meki Njujorku 2001, i na egzotičnom Baliju 2002. preko satirućeg cunamija na “razvratnom“ Puketu 2004. do Katrine koja je uništila romantični Nju Orlians 2005. godine.
Narcis i njegova draga: Upali su mi u oči prvo popodne, još dok brod nije isplovio iz Čivitavekije. On je ušao u virpul na 11. deku sa koktelom u ruci, što je inače zabrajeno. Sa druge strane stajala je njegova plavokosa devojka sa foto-aparatom u ruci i počeo je besomučni foto-sešn sa izmenom uloga (ona preuzima koktel i potapa se u vodu među tuce drugih kupača) . Oboje svo vreme ne skidaju sa lica neki posebno glup i izveštačen osmeh. Par sati kasnije, eto istog para sa istim nepopijenim koktelom u ruci u đakuziju u okviru Spa centra, iste poze, isti osmeh… Sledećeg jutra srećem ih na palubi, ponovo isto. U restoranu, ispred Savoy Theatra… Da se ne lažemo, na ovakvim mestima svi se fotografišu, za uspomenu ili da “zasene prostotu” i izazovu zazubice komšijama koje će gledati slike, ali Narcis i njegova draga upadali su svima u oči. Poslednje veče su se pred celim restoranom tako glasno posvađali da se činilo kako će svakog momenta poleteti čaše i šamari. Spoljašnji sjaj često je, je li, u nesaglasju sa suštinom a to komšije na fotografijama sa romantičnog letovanja nikad ne vide.
“Zlatni delfini” iz Reka: Na putu između Đenove i nacionalnog parka “Cinque Terre”, na obali nalazi se i gradić Reko (Recco) u kojem su sem crkvice, sve zgrade nove, posleratne… Gradić je sravnjen sa zemljom u Drugom svetskom ratu. Vaterpolo klub iz Reka “Pro Recco” je prvak Italije. Italija je prvak sveta. Pobedili su našu reprezentaciju na Svetskom prvenstvu reprezentaciju u Kini ovog leta. Reko je još manji od Bečeja koji je nekad davao srpski šampionski tim u vaterpolu. Momci iz Reka posle rata nisu imali ništa – terene za fudbal, koševe, tenisku šljaku, ništa – samo more i mogućnost da plivaju u njemu. Danas su njihovi unuci – na vrhu sveta.
Majka i sin (Kan): Terasa hotela “Martinez” u Kanu, jedno od onih kultnih evroskih mesta 20. veka kakvi su “Carlton” u istom gradu, “Badrut’s Palace” u Sent Moricu, “Claridges” u Londonu, “Hotel du Palais” u Biaricu, “Negresko” u Nici, “Ritz” u Madridu… “Martinez” je građen i dizajniran u stilu “ar dekoa” za razliku od svog “bel epok” komšije “Carltona” i sačuvao je deo dekadencije iz “roaring ’20s”. Za stolom na terasi sede majka i sin, majka u ranim četredesetim, sin tinejdžer. Oboje u belom. Oboje potpuno svetle puti: samo varvari i “radnička klasa” se izlažu suncu i pojavljuju preplanulih lica na svojim radnim mestima na kraju letnje sezone. Nobles podrazumeva svetlu put, otud uostalom i izraz “plava krv”. “Njima” je koža svetla i tanka pa im se provide plave vene… Sin sedi pod savršenim uglom od 90 stepeni, srebrna viljuška kojom jede svoju voćnu salatu leži u ruci potpuno pravilno. Majka ga ipak ispravlja i korigurje.
Momci iz Barselone: Scena kao iz nekog SF filma. Stotinak momaka gotovo identičnih, poput onih klonova iz filma “Momci iz Brazila”, stajalo je u redu, razbrojano u parove, čekajući autobus koji će ih pokupiti na Trgu Katalonija na kraju “famozne” Ramble. Svi su obrijani do glave, nabildovani i obučeni u “atlet majice”. Jasno je bilo da je reč o nekoj “gej eksurziji” koja bi u većini gradova sveta jako upadala u oči. U većini da, ali ne i Barseloni u kojoj je ovo i mnogo toga drugog bilo potpuno nezamislivo još pre samo nekoliko decenija. Pomenuta gej ekipa vraćala se verovatno na jedan od brodova koji je iznajmila agencija “Atlatnis”, poznata po organizovanju putovanja i “ivenata” za pripadnike LGBT populacije. Takva “specijalizovana krstarenja”, kako su nam nedelju dana ranije ispričali ljudi iz “Celebtity Curisesa” čije brodove takođe ponekad iznajmljuje “Atlantis”, imaju za svoje odrednice mesta poput Barselone i Ibice na kojima iskrcavanje 3.000 gejeva neće predstavljati posebnu atrakciju niti uznemirenje za lokalce. Split, Dubrovnik i Kotor, inače popularne odrednice kruzera, sasvim sigurno (još uvek?) nisu na popisu “Atlantisovih” luka.
B&B u nekadašnjoj ženskog ludnici (Venecija): Ostrvo San Klemente (San Clemente) na deset minuta vožnje brodićem od trga Svetog Marka, video sam prvi put pre pet ipo godina kada smo u istoimenom hotelu odseli za vreme Venecijanskog karnevala u januaru 2005. Luksuzni hotel “San Clemente Palace” je impozantna građevina smeštena na malom ostrvu, u raskošnom parku i nekada je bio dominikanski samostan o čemu i danas svedoče neverovatno široki hodnici i visoki stropovi soba. Sandra se tada ponašala, ajde da se tako izrazim, čudno, što sam ja pripisivao postporođajnim traumama i depresijama. Dve godine kasnije, ponovo smo ovde, na Bijenalu 2007. i ja kupujem “Lonley Planetov” vodič za Veneciju gde nalazim na sledeće objašnjenje, ono kojeg nema na sajtu hotela “San Clemente Palace”: “…U 16. Veku na ostrvu je podignut dominikanski samostan. Krajem 19. Veka samostan je zatvoren i pretvoren u prvu specijalizovanu mentalnu bolnicu za žene u Evropi. Danas je to luksuzni rizort ali među starim Venecijancima i danas kada se kaže – ‘Ona je za San Klemente!’, to znači samo jedno!”
Ponovo smo na San Klementeu, ovog puta sa većim društvom. Leto je i radi veliki otvoreni bazen, staza za džoging proteže se uz obalu, doručak se služi u malom dvorištu unutar nekadašnjeg samostana, večera na trgiću ispred crkve sa pogledom na Lagunu i Grad. San Klemente, na 10 minuta od San Marca, savršeno je mesto za beg od nepodnošljive avgustovske turističke gužve u gradu. Dva hotelska šatl-brodića voze na svakih 20 minuta sa Trga Svetog Marka na ostrvo i nazad. Istovremeno, noćenje sa doručkom je čak pet puta jeftinije od onog u “Danijeliju” na primer, gde ćete dobiti dvokrevetni sobičak, bez pogleda na more i bez doručka po ceni od 1.100 eura za noć. “San Clemente Palace“ je jedno od mojih “hotelskih otkrića” na koje sam najviše ponosan.
Ljute parpičice na grobu Josifa Brodskog: Vaporeto staje na stanici “Cimitero”, na ostrvu San Mikele. Iz gomile turista koji na liniji 42. idu na Murano da gledaju kako se duva čuveno staklo, izdvajamo se samo doterana starija dama i ja i samo nas dvoje silazimo sa broda. Više od dva veka Venecijanci sahranjuju svoje mrtve na ovom ostrvu koje je, slučajno ili ne, tačno preko puta Gradske bolnice. Za vreme Napoleonove uprave gradom 1807. odlučeno je da se ubuduće pokojnici ne sahranjuju u gradu jer je to nehigijenski pa su dva ostrvca – San Mikele i San Kristoforo spojena u jedan, novo ostrvo je dobilo ime većeg – San Mikele, i na njemu je otvoreno groblje. Pre dve godine bio sam na Jevrejskom groblju na Lidu i fasicirao me je način na koji Italijani sahranjuju svoje mrtve i koncipiraju groblja kao mesta konačne istine. Zbog nedostatka prostora, grobna mesta su “na sprat”: staricu koja se sišla sa mnom, video sam nešto kasnije na merdevinama kako zaliva cveće ispred ploče svog pokojnog supruga, na “četvrtom spratu”, dva metra od zemlje.
Groblje je podeljeno na “dečiji deo”, deo za protestante i druge “nekatolike”, “grčki deo”, “vojni deo”… Od velikih imena svetske umetnosti ovde su sahranjeni Ezra Paund, Josif Brodski i Igor Stravinski. Stravinski je sahranjen na “grčkom groblju” a Brodski I Ezra Paund kao “nekatolici” – na protestantskom. Na grobu Stravinskog paričići papira sa notama i “zahvalnicama za inspiraciju”, na ruskom uglavnom. Kod Brodskog neko je ostavio svežanj svežih ljutih papričica, tu su dva bela slamena šešira ali i jedna njegova knjiga ubačena u poštansko sanduče ispred krsta. Vraćena autoru. Grob Ezre Paunda jedva vidljiv, prekriven bršljanom, sa par kamenčića na ploči.
ATM u orguljama, svastike i frižideri: Prevrnuti tenk čije se gusenice uz zaglušljujuću buku okreću i između kojih je postavljena kardio-sprava iz fitnesa na kojoj trči živi “model” arijevskog izgleda. To je instalacija iz “dvorišta” američkog paviljona na ovogodišnjem Bijanalu. Unutra, u zgradi paviljnona – prava ATM mašina smeštena u orgulje koje zasviraju svaki put kada sa kartice podignete keš. Tu je i Kip slobode koji leži u solarijumu. Đardini, “zelena pluća Venecije”, svake dve godine uz Arsenal i još nekoliko manjih lokacija po gradu, mesto je održavanja čuvenog venecijanskog Bijenala (“Biennale di Venezia”). Od zlatnog doba secesije 1895. godine, kada je održano prvo Bijenale, svetska smotra savremene umestnosti proširila se sa slikarstva i skulpture na film, arhitekturu, muziku, ples, istorijske arhive… Na srpskom paviljonu i dalje piše Jugoslavija – podigli smo ga posle 1. Svetskog rata a nakon sukcesije je pripao Srbiji. Unutra instalacije Raše Todosijevića: velika crvena svastika na zidu iznad limene kade pune opeke, stari drveni čamac na gvozdenim buradima, gomila porcelanskih i gvozdenih čajnika… Rođena Beograđaka, Marina Abramović, danas verovatno najpoznatija Crnogorka na planeti, dole u gradu, na malom paviljonu ove Crne Gore, predstavlja svoj “životni projekat”: “Marina Abramović Community Center Obod. “…Prilikom prošlogodišnje posete selu iz kojeg su preci moga oca, ministar kulture Crne Gore ponudio mi je da preuzmem napuštenu fabriku frižidera “Obod” na Cetinju i osmislim joj novu namenu…”, priča Marina u zanimljivom video-dokumentarcu.
Pored mosta kod Akademije, još jedna instalacija u sklopu Bijenala: “Narrow House” austrijskog umetnika Ervina Vurma (Erwin Wurm) – dimenzije: 700 X 120 X 1600 cm. Reč je o neprirodno uskoj montažnoj kući postavljenoj tako da se vidi sa Velikog kanala. Kako stoji u objašnjenju, ovo umetničko delo parodira arhitekturu masovne produkcije identičnih kuća s kraja šezdesetih koja je obuhvatila mnoge evropske zemlje. Umetnik je kao inspiraciju za ovo delo iskoristio kuću svojih roditelja. Unutrašnjojst kuće je je još zabavnija: uski telefon, uska WC šolja, uski lavabo, hodnik kojim jedva prolazite ako hodate bočno…
Moderna umetnost, pre svega video-radovi i instalacije, često su nerazumljivi, čak i besmisleni za većinu posmatrača bez formalnog umetničkog obrazovanja. Ipak, Bijenale u Veneciji je po hrabrosti i inovativnosti velikog broja izloženih radova – sjajna inspiracija za sve koji se bave nekim kreativnim poslom.
“Non Nobis”: Vožnja vaporetom po Velikom kanalu za mene je uvek ravna degustaciji najukusnijeg delikatesa za pasioniranog gurmana. Mnogo puta sam prošao ispred palate iz 15. Veka “Ca’Vendramin Calergi” u kojoj je danas Casino Venezia” a da nisam primetio natpis “Non Nobis”. Palatu Venecijanci i danas zovu “Non Nobis Domine” (“Ne za nas Gospodine, već za tvoju slavu!”) iz psalma 113:9, uklesanom na prozoru prizemlja. Kocka je u najsvetlijim danima Mletačke republike, bila dopuštena samo strancima. Venecijanci nisu smeli da bacaju svoj novac na takve gluposti nego da ga ulažu u pametne poslove ili grandiozne crkve i palate. U ovoj palati živeo je i od srčanog udara umro nemački kompozitor Rihard Vagner. “Ne za nas”, danas bi se moglo reći da je Venecijancima ceo njihov grad, barem u jeku turističke sezone. U gradu su zatvorene gotovo sve “normalne” prodavnice i zanatske radnje namenjene potrebama njegovih žitelja i sve je podređeno turistima i puno maski i ostalih suvenira izrađenih u Kini i na Tajvanu. Veliki broj Venecijanaca odselio se u druge delove Veneta i Italije i u rodni grad dolazi samo povremeno, za praznike i na groblja. Od 1980. do 2009. broj stanovnika istorijskog jezgra grada prepolovio se sa 120.000 na 60.000.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
