Kako je jedan daleki rat, hiljadama kilometara istočno od Mediterana, uslovio je rađanje živopisne ruske kolonije na ostrvu Kapri početkom 20. veka
Kada sam pre šest godina prvi put došao na Kapri, iz Velike luke (Marina Grande) do centra gradića na vrhu ostrva doveo nas je taksista u vozilu bez krova brendiranom reklamama za satove marke „Capri“. Izašli smo pored male autobuske stanice koja ima samo tri linije (Marina Piccola, Anacapri i Marina Grande) i na zidu pored velikih osmrtnica odmah sam ugledao plakat „Ruska nedelja na Kapriju“. Zainteresovala me je veza između ovog mirnog mediteranskog ostrva i daleke hladne Rusije.
Rusko-japanski rat 1904-1905. koji izazvao veliki otpor među intelektualnim krugovima u Moskvi i Petrogradu – bio je zaslužan za to što je Kapri postao „najužnije rusko ostrvo“. Prvi je na Kapri sa svojom ljubavnicom Marijom Andrejevnom došao tada već slavni Maksim Gorki.
Na nemačkom brodu „Princess Irene“ stigli su 1906. u luku Napulj iz Njujorka gde je slavni pisac skupljao novac za revolucionare u Rusiji. Tu, u Napulju, Gorki je planirao gde da nastavi život pošto bi povratak u Rusiju značio zatvor ili izgnanstvo u Sibiru. Preporučeno mu je ostrvo Kapri koje je zbog blage klime pogodovalo njegovom zdravlju dok je mir ruralne sredite bio idealan za pisanje.
POLITIČKA ŠKOLA NA TERASI VILE
Iako su planirali da ostanu samo kratko, zavedeni lepotom ostrva – proveli su na Kapriju punih sedam godina. Za Gorkim su na Kapri počeli da dolaze i brojni drugi Rusi, protivnici carskog režima, policijske represije i velikih klasnih razlika. Villa Blaesus na Kapriju u kojoj su živeli Gorki i njegova ljubavnica, ubrzo je postala stecište velikog broja ruskih pisaca, glumaca, filozofa, naučnika, muzičara i drugih intelektualaca koji su često fotografisani kako sa velikim književnikom na terasi vile igraju šah. Među njima su bili – Aleksander Bogdanov, fizičar i pisac naučne fantastike; književnici Anatoli Lunačarski, Ivan Bunjin i Leonid Andrejev, filozof Vladimir Aleksandrovič Bazarov, tenor Fjodor Ivanovič Čaljapin i najzad – Vladimir Ilić Lenjin, potonji vođa Oktobarske revolucije. Na terasi vile se odvijala prava politička škola sa živim diskusija u kojima je sanjan i kreiran izgled budućeg socijalističkog drušva.
Gorki je bio oduševljen ostrvom, ovde je napisao veliki broj svojih dela a jednom prilikom je rekao: „Ovde se osećam opijenim bez da sam dotakao vino!“. Tokom njegovog boravka na Kapriju, nekoliko puta ga je posećivala zakonita supruga sa njihovih troje dece. Njihovi boravci su proticali u nategnutoj tišini, sve dok netrpeljivost između dve žene ne bi eksplodirala i ubrzala kraj posete.
Amnestija za političke neistomišljenike koju je Car Nikolaj velikodušnog proglasio 1913. povodom „300 godina vladavine Romanova“, omogućila je Gorkom povratak u Rusiju početkom 1914. Nakon Oktobarske revolucije i Lenjinove smrti – pisca ponovo viđamo u Italiji, ovoga puta na kopnu, u Sorentu. Bez novca i pomalo zaboravljen, kako je kasnije tvrdio Solženjicin, Gorki je prihvatio Staljinovu ponudu da se vrati u SSSR a vest da je „slavni pisac napustio Musolinijevu fašističku Italiju i vratio se u domovinu“ daleko se čula iz zvučnika sovjetskoj propagandne mašinerije. Tako je slavni Gorki zauvek napustio obale Tirenskog mora ali je legenda o Rusima koji su početkom 20. veka idiličnom mediteranskom ostrvu dali intelektualni šarm – ostala da živi do danas.
Proteklih godina na Kapriju sam sretao neke druge Ruse, „pobednike tranzicije“ nastale raspadom Sovjetskog saveza. Mada daleko od onih intelektualaca sa početka 20. veka, današnji Rusi na Kapriju su ipak znatno kultivisaniji od onih koji su luksuzne mediteranske luke, pa i Kapri, zapljusnuli početkom devedesetih sa džepovima punim dolara ali manjom manira i obrazovanja koji su krasili njihove sunarodnike vek ranije.
SMRT ZBOG KAPRIJA
Jedan drugi slavni savremenik Maksima Gorkog, doduše iz potpuno druge društvene klase – takođe je bio stanovnik ovog ostrva. Alfred Krup, jedan od najbogatijih ljudi svog doba, industrijalac čije prezime je i danas sinonim za čelik – provodio je na Kapriju nekoliko meseci godišnje. Odsedao je u čuvenom hotelu „Quisisana“, jednom od najstarijih i najskupljih hotela u Evropi. Krup je u marinama ostrva imao usidrene dve jahte „Maya“ i „Puritan“ ali njegovo ponašanje na Kapriju se moglo nazvati svakako samo ne – puritanskim. Naime, prvo je u proleće 1902. napuljski list „Mattino“ objavio tekst o bogatom nemačkom industrijalcu (bez navođenja imena) koji provodi leta na Kapriju i organizuje žurke, uglavnom sa lokalnim mladićima. Uskoro su tekstove uz pominjanje Krupovog imena počele da objavljuju socijaldemokratske novine u Nemačkoj i afera je krenula da se valja celom Evropom. Posebno je potencirana njegova veza sa 18-godišnjim frizerom i lokalnim muzičarem Adolfom Skijanom. U oktobru 1902. Krupova supruga Margareta dobila je anonimno pismo sa fotografijama orgija njenog supruga. Požalila se njihovom kućnom prijatelju Caru Vilhelmu u želji da ovaj utiče na njenog supruga i zaštiti njegovu reputaciju od njega samog. Međutim, Kajzer je naredio da se supruga njegovog glavnog snabedavača čelikom za topove – odvede iz porodične kuće i smesti u duševnu bolnicu „kako bi zauvek zaćutala“.
Socijaldemokratska štampa je nastavila da piše o skandalu i sve je završilo Krupovim samoubistvom 22. novembra te iste 1902. godine. Na njegovoj sahrani Kajzer je otvoreno optužio novinare za smrt čuvenog industrijalca. Tako je ova verzija „Smrti u Veneciji“ završila mnogo manje poetično od one iz romana Tomasa Mana, napisane deset godina kasnije.
Danas na „kralja čelika“ na Kapriju podseća „Hotel Villa Krupp“ koji se nalazi u vili u kojoj je nekada živeo Maksim Gorki i Via Krupp – strma staza koja se od vile spušta ka Marina Piccola na drugoj strani ostrva a izgradio je 1900 godine Alfred Krup. Tu se nalazi po mom mišljenju jedna od možda najlepših plaža na svetu.
IZGNANIČKI DANI EGIPATSKOG KRALJA FARUKA
U gorepomenutom Hotelu Quisisana za koji kažu da je potrebno sobu rezervisati i do godinu dana unapred, pored Krupa živelo je još nekoliko poznatih ličnosti od Oskara Vajlda preko Sidnija Šeldona, Toma Kruza i američkog predsednika Džeralda Forda do Stinga i Žan-Pol Sartra. Svoj dane u egzilu ovde je provodio i svrgnuti egiparski kralj Faruk I. Zgradu u kojoj je hotel podigao je engleski doktor Džordž Sidni Klark 1841. za potrebe sanatorijuma da bi ista 20 godina kasnije bila pretvorena u luksuzni hotel i to je bez prekida do danas, punih 157 godina.
„Ovo nije mesto po mom ukusu!“, rekao je britanski pisac Grejem Grin kada je prvi put kročio na ostrvo. Onda je 1948. tu kupio malu kuću i narednih 40 godina se vraćao na Kapri svakog leta. Dugi spisak poznatih ličnosti koji su živeli i stvarali na Kapriju ne završava se sa Gorkim, Krupom i Grinom – ovde su rado dolazili Grejs Keli, Odri Hepbern, Đorđo Armani, Rudolf Nurejev, Sofija Loren i Ernest Hemingvej. Naravno – prvi „selebritiji“ na ostrvu vili su rimski imperatori Augustus i Tiberije koji je svoje zadnje godine proveo u Villi Jovis na vrhu ostrva.
Kada sam pre pet godina bio na Anakapriju, drugom, slabije naseljenom delu ostrva – otkrio sam još jednu uzbudljivu biografiju vezanu za Kapri. Casa Rossa – Crvena kuća – neobična građevina u centru Anakaprija vezuje se za Amerikanca Džona Kleja Mekkovena, pukovnika Konfederacije koji je nakon što je Unija pobedila u građanskom ratu – emigrirao u „staru dobru Evropu“ i 1870. se naselio na Kapriju. Ekscentrični pukovik je živeo sa jednom lokalnom devojkom sa kojom je dobio i kćerku a zbog svog bučnog temeramenta i velikodušnosti bio je veoma popularan na ostrvu. Amaterski se bavio arheologijom i skupljao retke umetničke predmete iz celog sveta. Mekkoven se pred smrt 1901. vratio u Lujzijanu a njegova brižljivo skupljana kolekcija danas je izložena u Crvenoj kući.
Ni manjeg ostrva, ni više zanimljivih priča. Do Kaprija se stiže brodom iz Napulja, Amalfija ili Sorenta. Povratna brodska karta iz Sorenta koju smo mi platili koštala je 38 eura po osobi. Cene na ostrvu su veoma visoke pa većinu ljudi koju možete sresti do 18.30, kada odlazi zadnji trajekt sa Kaprija – čine dnevni posetioci. Predveče kada oni odu, Kapri počinje da živi svoj mirni suživot lokalaca i bogatih i ekscentričnih gostiju koji borave u nekom od hotela na ostrvu u nadi da će zakačiti bar deo inspiracije poznatih ličnosti koje su ovo mesto učinili slavnim.
(Tekst je objavljen u “Dnevniku” 24. juna 2018.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
