Krojačka radnja Alesandra Siniskalkija nalazi se u dnu jednog od pasaža ulice Viale Vittorio Veneto u centru Milana. Ja, koji se kako moja deca vole da kažu, oblačim po suvenirnicama, došao sam kod jednog od najboljih krojača Evrope po preporuci prijatelja Acketa Đorđevića koji Alesandra i slične majstore zanata redovno dovodi na svoje manifestacije u Beograd. Stari majstor uzeo mi je mere za košulju, i ja sam mu rekao: “Dobro, podići će je Acke kad dođe u Milano!”.
“A ne, morate prvo na dve probe da dođete!”, odgovorio je Alesandro. U tom momentu setio sam se svoga dede Đene koji je radio kao krojač u Baču punih 68 godina, od svoje 13 kad je postao šegrt do smrti u 81. I da, ljudi su i kod njega dolazili “na probe”. Ali šta o tome znamo mi što nosimo majice “Malaga”, “Laos” i “Sorrento”.
Radionicu je otvorio Alesandrov otac još davne 1948. i od tada oni rade košulje za klijente iz cele Evrope. Tube štofova, krojački metar, sveščica u koju maestro beleži mere, lutke na kojima stoje odela – deo su ambijenta jedno starog sveta koji se danas retko sreće.
Jednodnevni izlet na jezero Komo počeo u istoimenom gradiću čija je ogromna katedrala iz 14. veka dostojna nekog višemilionskog grada. Iako je bio običan radni dan, sreda, tu sam video scenu koja se danas retko sreće u Italiji ali i u većini evopskih “starih” katoličnih država – ispred ispovedaonica su redovi vernika koji žele svom svešteniku da povere svoje grehe. Da li se Italijani vraćaju religiji ili imaju subjektivni osećaj da su mnogo grešili, ostaje nam da vidimo.
Pre pet godina bio sam u gradiću Salo na obalama obližnjeg jezera Garda. Tu je od 1943. do 1945. bila prestonica Musolinijeve Repubblica Sociale Italiana, marionetske države pod nemačkim nadzorom, nastale nakon “Pada Italije”.
Ovde, na obalama jezera Komo u mestu Đulino 28. aprila 1945. uhapšen je i likvidiran Duče. Benito Musolini je uhvaćen kada je zajedno sa svojom ljubavnicom Klaretom Petrači pokušao da prerušen pobegne u Švajcarsku. Oboje su likvidirani, izmrcvareni do neprepoznatljivosti i obešeni da polu-goli vise naglavce na jednom trgu u Milanu. Romantični ambijenti i srednjovekovna surovost – česta su kombinacija kroz italijansku istoriju. Nedavno sam gledao seriju “Trust” koja se bavi otmicom unuka Džon Pola Gotija, najbogatijeg čoveka sveta koja se dogodila u Italiji 1973. Serija obiluje scenama surovosti – poput “bacanja izdajnika” sa visokih zidina jedne od rimskih antičkih građevina “koja je dovoljno visoka da te ubije ali i dovoljni niska da smrt ne bude trenutačna nego da se izlomljenih kostiju patiš satima!” Ali, valjda tako i nastaje apeninska “La grande bellezza”. Da parafraziram rečenicu Orsona Velsa iz filma “Treći čovek”: “Ratovi i ubistva tokom vladavine Medičijevih u Firenci izrodili su renesansu i Mikelanđela. Šta je donelo 800 godina blagostanja i mira u Švajcarskoj – sat sa kukavicom!”
Jezero Komo dokaz je da ne morate da imate more da bi privukli bogate i slavne. Ono što je nekad bio i što je (bi?) mogao da bude naš Palić. Na svakih nekoliko stotina metara nalaze se nestvarni gradići, crkve, vile Džordža Klunija, Ričarda Brensona, industrijalaca iz porodica Ginis, Hajc, Pireli…
Dok “kapreze salatu” i “parmiđanu” zalivam domaćim crnim vinom u malom restoranu na trgu u gradiću Belađio na obali jezera Komo, pored bašte svira mladi Rumun, reklo bi se – virtuoz na gitari. Prišlo mu je nekoliko turista tražeći od njega informaciju u kom restoranu nastupa uveče i CD sa njegovim snimcima. U kafeu u Vareni, na drugoj strani jezera, espreso i šifru za internet donosi mi konobar Afrikanac. Multikulturna slika svakodnevice nove Italije – nekima se, međutim ne dopada.
“Pre nekoliko dana jedan sudija je oslobodio migranta iz Afrike koji je silovao Italijanku, uz obrazloženje da je takvo ponašanje prihvatljivo u zemlji iz koje dolazi!”, ljutito mi govori taksita koji me vozi do Mondadorijeve poslovne zgrade na periferiji Milana. “Ako bi neko od njih prišao mojoj kćerki, ja znam kako bi!”, nastavlja priču – “Nama ovde ponovo treba neki Musolini ili Putin da zavede red!” Nakon nekoliko minuta vožnje, nije bilo teško zaključiti kako je populistička desnica došla na vlasti u Italiji.
U “Palazzo Modadori”, velikoj poslovnoj zgradi jedne od najvećih medijskih kuća u Italiji (u vlasništvu Berluskonija) u toku je bila konferencija posvećena 80. rođendanu ženskog modnog magazina “Grazia” koji uspešno izlazi u 20 zemalja širom sveta. Na zidovima u holu – fotografije iz istorije kompanije koju je, tada 18-godišnji Arnoldo Mondadori osnovao 1907: Arnoldo i Ernest Hemingvej; Arnoldo i Tomas Man; Arnoldo i D’Anuncio…
Pored govora današnjeg predsednika kompanije Ernesta Maurija i slavne dugogodišnje urednice magazina “Grazia” – Karle Vani, posebno mi je bio zanimljiv razgovor sa pripadnicima tri generacije familije Misoni čiji je modni brend jedan od retkih koji je ostao u porodičnom vlasništvu. Rozita Misoni (86) ispričala je kako je svog supruga Otavija upoznala na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. kada se on na stadionu Vembli takmčio u finalu trke sa preponama. Brze noge mu nisu bile dovoljne da par godina ranije izbegne britansko zarobljeništvo. Otavio je, naime, postao ratni zarobljenik nakon poraza Musolinijeve Italije kod El Alamejna.
Rođeni Dubrovčanin, od oca Italijana i majke Tereze iz čuvene gosparske porodice Vidović, Otavio je perfektno govorio hrvatski. Pored Rozite na bini su bili njena kćerka i unuk. Svo troje rade za porodičnu kompaniju, unapređuju brend star 65 godina, poslovne nesuglasice rešavaju na “italijanski način” za trpezom.
Prošla sedmica bila je u znaku “Milano Fashion Week”-a pa su bile gužve u celom gradu, ulice su bile pune manekenki, modnih dizajnera, fotografa, biznismena iz sveta mode… Glamuroznu proslavu 80. rođendana magazine “Grazia” naši domaćini su organizovali u spektakularnom ambijentu Rottonda della Besana na čijem travnjaku se našao ceo milanski i dobar deo evropskog modnog džet-seta zajedno sa nama izdavačima ovog magazina iz 20 zemalja širom planete, od Pakistana do Hrvatske. Žene su se na visokim štiklama teško kretale po travnatoj površini a hod je postajao sve nestabilniji kako je koja čaša “proseka” otkliznula niz grlo. Kada smo krenuli nazad u hotel, većina zvanica već je posedala gde je stigla.
Isto veče dok su u Beogradu igrali izjednačeno “Crvena Zvezda” i “Napoli”, mi smo uz malu pomoć Dejana Stankovića na milanskom “San Siru” – gledali utakmicu “Inter” – “Totenhem”. Za nekog ko nije čest posetilac fudbalskih takmičenja – bio sam impresioniran ponašanjem navijača oba tima, veličinom i izgledom stadiona, čistoćom, maštovitom komercijalizacijom svakog ugla… Koleginica Biljana koja je bila sa nama imala je prilike da upozna i Masima Moratija, čuvenog predsednika “Intera” od 1995. do 2013. Morati je naftni magnat, “težak” 1.7 milijardi dolara, jedan od najbogatijih ljudi Evrope.
Jedini problem San Sira je što je nakon utakmice u krugu od nekoliko kilometara nemoguće naći taksi a desetine hiljada posetilaca slije se na tu jednu metro stanicu. Ukoliko niste došli vespom, što, reklo bi se, čini većina navijača, starih i mladih – ne preostaje vam ništa drugo do jednosatnog pešačenja do prve taksi stanice. Zaboravili smo na umor uz “buratu” prasetinu sa ruzmarinom i vino u četvrti Brera. Ugođaj je začinila mlada operska pevačica, čini se Ruskinja, koja je na ulici preko puta bašti restorana – gotovo besprekorno pevala Pučinijeve i Verdijeve arije.
Sutradan smo sa Sandrom Goteli, međunarodnom direktorkom “Mondadorija” ručali u restoranu “A Santa Lucia”. Verovatno najbolji napolitanski restoran u severnoj Italiji – osnovan je u sred ekonomske krize 1929. godine. Dugo godina je bio jedini restoran koji je radio nakon koncerata i predstava u “Skali”. Lista njegovih poznatih gostiju čije se fotografije smeše sa zidova počinje sa Tomasom Manom a ne završava se sa Totom Kutunjom, Iv Montanom, Toto Kutunjom, Harijem Belafonteom, Fenkom Sinatrom, Lajzom Mineli, Plasidom Domingom, Marčelom Mastrojanijem i Marijom Kalas.
Savršenu buratu, velike sočne gljive na grilu i napolitansku sipu u sosu od paradajza zalili smo lokalnim belim vinom. U potrazi za tradicionalno lošim bežičnim internetom, na telefonu nam se pojavila mreža “Maja na službenom putu”. Ispostavilo se da iza nas sede beogradski zastupnici brenda “Max Mara”, koji su kao i više desetina hiljada drugih ljudi iz sveta – došli u Milano povodom “Nedelje mode”.
Za kraj boravka u Milanu, ostavio sam posetu muzeju MUDEC (Museo della Cultura) u kojem se ovih dana nalazi interaktivna multimedijalna izložba posvećena čuvenom italijanskom umetniku jevrejskog porekla Amadeu Modiljaniju. Muzej je smešten u kvart u kojem se održavaju revije milanske “Nedelje mode” i bila je prava umetnost naći taksi u popodnevnim časovima. Na aerodrome smo stigli u poslednji čas.
“Da na Planeti postoji samo Mediteran, meni bi to bilo dosta!”, napisao sam nedavno. Da produbim ideju – “Da mi neko kaže – do kraja života moći ćeš da putuješ u samo jednu zemlju, odaberi koja je to! Odgovor bi, bez razmišljanja bio – Italija!”. Zemlja koja ima dva ministarstva kulture, jedno za savremenu produkciju a drugo za očuvanje kulturne baštine, koja je na svakom koraku – prosto je stvorena da se u njoj potroši teško stečeni novac. Imaju sve – Sorento, Kapri, Positano i Amalfi kome je do letovanja na “Mediteranu kakav je nekad bio”; velike gradove Rim i Milano, skijanje na Dolomitima, čarobnu Veneciju, nepregledne vinograde Toskane i Umbije, Positano, Činkve Tere, Siciliju, Sardiniju i Kalabriju; jezera Komo, Garda i Mađore; Veronu, Pizu, Firencu i Ravenu; Materu koja izgleda kao Jerusalim iz vremena Isusa Hrista i sledeće godine će biti Evropska prestonica kulture… Da ne pominjem hranu, vino, fudbal, modu, lepe žene, istoriju, Mikelanđela, Karavađa, Leonarda da Vinčija, Modiljanija; antiku, renesansu, barok i savremenu umetnost… Pa da egzaltirano zaključim: Imamo sreću što živimo na samo sat ipo leta od najlepše zemlje na svetu.
Objavljeno u “Dnevniku” 23. septembra 2018.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
