Broj stanovnika Venecije pao je sa 174.00 u 1951. na 52.000 u 2019. a oni koji su ostali da žive u gradu ljute na na jednodnevne “selfi turiste”, kruzere, “visoku vodu”, kinesku i rusku mafiju, ali nakon pandemije sve će lakše podneti samo da vide pune gondole i bašte restorana
Na terasi hotela “Bucintoro”, na rivi između Trga Svetog Marka i Đardina, parka u kojem je smešten deo paviljona Bijenala, gledam u ostrvo i Crkvu San Đorđo Mađore, vaporete koji prolaze i očekujem uključenje u Jutarnji program jedne srpske televizije. Minut pred uključenje jato galebova i golubova ustremljuje se na ostatke doručka na susednom stolu i ja sam umalo u živom programu bio protagonista nastavka Hičkokovog filma “Ptice”.
Kažu meštani da su galebovi i golubovi u Veneciji postali izuzetno razdražljivi i agresivni a uzrok tom ponašanju nalaze u činjenici da više od godinu dana nema turista pa je mnogo manje i ostataka hrane ali i onih koji hrane ptice – pa su iste jednostavno – gladne i napadaju sve što im deluje jestivo.
Sličnu scenu doživeo sam dan ranije dok sam se šetao po groblju na ostrvu San Mikele kada su mi galebovi toliko nisko nadletali na glavom da sam odmah shvatio kako se nešto neuobičajeno dešava. San Mikele nalazi se preko puta bolnice u Veneciji i Vlada Pištalo u svom romanu o ovom gradu piše kako bolesnici često kroz prozore svojih soba mogu da gledaju svoje konačno boravište. Kada je 1797. ukinuo Mletačku republiku i naredio da se svuda sruše ili sa fasada skinu skulpture krilatog Lava Sv. Marka – Napoleon je naredio žiteljima Venecije da iz higijenskih moraju početi da sahranjuju svoje mrtve izvan grada, na ostrvu San Mikele a ne u portama crkava i kanalima kao do tada.
Pre četiri godine Mihail Barišnjikov (na njegov užas najpoznatiji kao Rus iz serije “Seks i grad”) igrao je predstavu o Josifu Brodskom na Beogradskom festivalu igre pa nam je posle za večerom u restoranu “Lorenco i Kakalamba” pričao o sahrani Brodskog u Veneciji 1996.
Tada je Suzan Sontag, u svom stilu napravila skandal na sahrani – tražila je da Brodski kao Jevrej ne bude sahranjen blizu Ezre Paunda koji je otvoreno podržavao fašiste. Želja joj je delimično ispunjena: obojica danas leže na protestantskom delu groblja na ostrvu Sen Mikele, udaljeni jedan od drugog nekih desetak metara.
NOVOZELANĐALI POTERALI PARTIZANE
Ništa manje dramatične nisu bile okolnosti ni prilikom sahrane Ezre Paunda 1972. Slavni pesnik umro je u Veneciji 1. novembra, dva dana posle svog 87. rođendana i njegova supruga Doroti je iz doma za stare u Engleskoj poslala telegram Ambasadi SAD u Italiji sa instrukcijama da se njen muž sahrani po protestantskom verskom obredu. Međutim, njegova dugogodišnja ljubavnica sa kojom je živeo u Veneciji, violinistkinja Olga Rudž nije želela da menja svoje planove: četiri gondolijera odevena u crno odveslali su čamac sa Ezrinim telom na Sen Mikele gde je 3. novembra sahranjen. Njegov sin Omar pokušao je da odloži očevu sahranu i stigne na vreme, ali je Ezrina ljubavnica bila neumoljiva. Olga je umrla 1996. u svojoj 100. godini i sahranjena je odmah do svog ljubavnika.
Jedan spomenik na pravoslavnom delu groblja na ostrvu krije drugu dramatičnu priču. Sonja Kailenskaja (21), mlada ruska aristokratkinja došla je 1907. na Karneval u Veneciji kako bi zaboravila nesrećnu ljubav. Izvršila je samoubistvo trovanjem pilulama za spavanje u apartmanu hotela “Danieli”. Brozana statua na grobu – ‘La belle endormie’ (‘Uspavana lepotica’) delo je vajara Enrika Butija. Na tom delu groblja sahranjeni su i ruski kompozir Igor Stravinski i njegova supruga Vera.
Par sati kasnije, sedim sa Sandrom i društvom u kafeu Florian na Trgu Svetog Marka. Otvoren 1720. ovo je najstariji kafić na svetu. Uslužio prve goste u vreme dužda Đovanija Kornara, preživeo je pad Mletačke republike 1797, Napoleona, Austriju, bombardovanje 1849. iz balona, prisjedinjenje Italiji 1866, dva svetska rata, Špansku groznicu i nikad nije zatvaran sem prošle i ove godine zbog korone.
Iz bašte kafea “Florian” gledam u Konje Svetog Marka koji se šepure iznad ulaza u istoimenu katedralu. Konji Svetog Marka doneti u Veneciju 1204. sa Hipodroma u Carigradu – a po Napoleonovom osvajanju grada skinuti su sa Crkve Sv. Marka i odneti u Pariz. Vraćeni su 1815. kada je Napoleon pao. Osamdesetih godina 20. veka originali su sklonjeni u crkvu a na njoj su istaknute kopije konja.
Listajući jednu od knjiga koje se bave istorijom Venecije naišao sam na fotografiju italijanskih partizanki i partizana koji su oslobodili Veneciju u aprilu 1945. i sa oružijem paradirali Trgom Svetog Marka. Par dana kasnije u grad su ušle jedinice Britanske 8. armije sačinjene od Britanaca i Novozelanđana i poterale partizane.
PUSTA PLAŽA TOMASA MANA
Sa prozora našeg hotela gledam na ulaz u Muzej pomorske istorije koji sam više puta do sada obilazio jer mi on nekako najviše govori o Veneciji i njenom “braku sa morem”. Jedan od prvih eksponata u prizemlju – srebrna posuda za mastilo kojom je Napoleon posle tačno 11 vekova postojanja ukinuo Mletačku republiku. Potpisom na Mir u Kampoformiju 17. oktobra 1797. između Francuske i Austrije – ukinuta je Mletačka republika a njene teritorije podeljene između ove dve države.
Tu se nalazi i model poslednjeg “bućintora” (po kojem je naš hotel očigledno dobio ime) napravljen 1828. Bućintoro je bio ceremonijalni brod obložen zlatom koji je venecijanski dužd koristio prilikom proslava “Venčanja Venecije sa morem” koje su se od 1.000 godine održavale svake godine na Spasovdan. Kada je zauzeo Veneciju 1797. Napoleon je naložio da se ovaj poslednji “bućintoro” uništi kao simbol da je Mletačka republika konačno mrtva.
Na kratko – ponovo je oživela pola veka kasnije. Daniele Manin je u martu 1848. u vreme revolucionarnih previranja u Evropi proglasio Republiku Sv. Marka kao naslednicu Mletačke republike. 12. jula 1849. (tačno mesec dana nakon što je Novi Sad bobardovan sa Petrovaradinske tvrđave) – Austrija je počela da bombarduje Veneciju iz balona i to se smatra prvim napadom iz vazduha u istoriji ratovanja. Ubrzo su glad i kolera zaposeli grad i trupe grofa Radeckog ušle su 27. avgusta u Mletke i povratile kontrolu Austrije nad Venecijom koja je trajala sve do 1866. i priključenja grada ujedinjenoj Kraljevini Italiji.
Ako niste na Lidu, u Veneciji ne možete jednostavno da praktikujete gotovo nijednu vrstu rekreacije sem šetnje i eventualno trčanja u delu oko Đardina. Zato je Lido, udaljen svega deset minuta vožnje vaporetom od našeg hotela – idealan kako za vožnju bicikla tako i za plivanje. Tu su i teniski, košarkaški i fudbalski teren – a na samom kraju ostrva – i golf klub.
Iznajmljujem bicikl u samoj luci Lida, pored Crkve Svete Marije Elizabete i krećem u vožnju dugim i tankim ostrvom, nalik na nekakvu jegulju.
Prvo nailazim na slavni “Hotel des Bains”. Otvoren 1900, Tomas Man je u njemu boravio 1911. i tu smestio svoj roman “Smrt u Veneciji”. 60 godina kasnije Viskonti tu snima istoimeni film. 2010. hotel je zatvoren zbog renoviranja i još uvek nije proradio pa je u salonima u kojima se profesor Ašenbah zagledao u poljskog tinejdžera Tadzija – danas samo paučina.
Prolazim pored palate Mostre, mesta gde se dešava najčuveniji filmski festival na svetu i stižem do “Excelsiora”, hotela iz 1908. u kojem smo nekoliko puta odsedali. I on je zatvoren ali samo do početka letnje sezone sredinom juna kada se očekuje da primi prve goste.
Vraćam se nazad u grad i u Đardinima obilazim srpski i nekoliko susednih paviljona na Bijenalu arhitekture. Srpski paviljon na kojem piše “Jugoslavia” izgradio je 1938. knez Pavle Karađorđević. Srbiju ove godine predstavlja rad “8. kilometar” koji se bavi arhitektonskom i demografskom istorijom ali i vizijom Bora o čemu sam pisao u reportaži iz ovog rudarskog grada pre dva meseca. Sličnu temu su odabrali i Rumuni čiji rad se bave propašću malih i srednih “monoindustrijskh” gradova od pada Čaušeskua 1989. do danas i njenim posledicama po arhitekturu – stanovanje, javne prostore, škole, bolnice i kulturne ustanove.
“SELFI TURISTI”
Dok šetam između Đardina i Arsenala prolazim kroz tipičnu venecijansku ulicu u kojoj su između kuća razapeti konopci na kojima se suši veš! Uvek pogledam kroz prozor kafića u centrali lokalnog ogranka Komunističke partije Italije u nadi da ću među starinama koje su piju i igraju karte prepoznati lica partizana sa slike iz aprila 1944.
Na jednom od prozora visi zastava sa porukom “Stop kineskoj i ruskoj mafiji”, na drugom transparent na kojem piše “Ne velikim brodovima”. Ono što je bio veliki problem za preostale žitelje Venecije (broj stanovnika od 1951. do 2019. pao je sa 174.000 na 52.000) danas u vreme pandemije se ne čini više tako strašno.
Naime, do pre 20 godina većina posetilaca u Veneciji je ostajala nekoliko dana, noćila u lokalnim hotelima i istraživala grad. “Instagram civilizacija” i velika ekspanzija industrije krstarenja učinila je da proteklih desetak godina turisti u Veneciju dolaze na jedan dan ili svega nekoliko sati – “opale selfi” na Trgu Svetog Marka i sa mosta Rialto i vrate se na kruzer ili u autobus.
Žitelje Venecije posebno su nervirale desetine hiljada putnika sa kruzera koji su svakodnevno preplavljivali grad – doručkujući i ručajući na brodu dok su u gradu trošili desetak eura, za poneki suvenir ili parče pice.
Onda je došla pandemija i vlasnici prodavnica, kafea i restorana u gradu bili bi srećni da su imali i takve goste ali ni njih nije bilo a još uvek ih nema na vidiku.
Međutim, lepo vreme i otvaranje Bijenala arhitekture doveli su hiljade turista u Veneciju (čini se da su većina bili Italijani) i prvi put od početka pandemije – bašte kafea i restorana bile su pune u celom gradu. Održana je čak i čuvena regata “Vogalonga” u kojoj su učestvovale stotine čamaca, malih brodova i gondola – slaveći tako 1.600. rođendan grada i njegovo sjedinjenje sa morem.
Poslednje večeri, kada smo se vraćali u hotel, za svega par sati dogodila se čuvena venecijanska “acqua alta”, pojavile su se barice na trgovima i more je počelo da se preliva na kamene pločnike na rivi. Problem “visoke vode” muči Veneciju vekovima a proteklih decenija se nekoliko puta more toliko podiglo da su štete po objekte i turizam bile ogromne. Čuveni projekat “Mojsije” koji je iniciran 1964, nakon najveće “acqua alte” u 20. veku a ima za cilj da nizom pokretnih brana zastavi visoku vodu, proradio je eksperimentalno tek prošlog leta. Ostaje nam da vidimo hoće li “Mojsije” spasiti Veneciju kao što je njegov biblijski imenjak Izraelce preveo po suvom preko Crvenog mora.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
