Palata Split

Palata Split

Spread the love

Razglednica: Split

Kako je u Splitu objavljena vest za je “zaražen 101 Dalmatinac”, gde to “divlja gradnja” i “divlji taksisti” caruju i pored članstva u EU; šta se posle ponoći dešava na plaži Bačvice i zašto ni spomenik Franji Tuđmanu na Rivi više nije bezbedan

“Ostanite još malo! Što vi duže sidite, ja ću imat manje posla!”, rekao nam je na kraju večere, kroz osmeh, ali potpuno ozbiljno konobar u jednoj piceriji na splitskim Prokurativama. Proputovao sam pola sveta ali tako nešto nisam čuo (čak) ni u – Crnoj Gori. Nakon kafe, pitamo ga kroz smeh da li sad možemo da krenemo, “Ako baš morate!” odgovara. Komentarišemo kako te u Italiji konobari već gledaju popreko nakon ispijenog prvog srka kafe jer im zauzimaš sto za neredne goste. Ali, ne i u Splitu.

Jedan drugi ugostitelj kuka: “Eto, sve nas je snašlo! Prošle godine korona, ove godine ovakva sezona da glavu nemoš dić od posla!”. Nikako Dalmatincima ugoditi.

Prema podacima na sajtu Turističke zajednice grada Splita u julu ove godine imali su 426.212 noćenja prema 236.568 prošle godine što je gotovo dvostruko više ali ipak dosta manje u odnosu na 630.467 koliko je noćenja bilo u julu rekordne 2019.

Čini se da im je avgust još “jači”, prva polovina je samo 11% slabija od 2019. a hiljade turista svih generacija preplavilo je pločnike preko puta Crkve Sv. Duje, plažu Bačvice, kafiće na Rivi, restorane po celom gradu… Nemoguće je pronaći slobodnu sobu u hotelima, sto u restoranima u starom gradu čak i za ručak morate da rezervišete.

Sve ovo uslovilo je i porast broja zaraženih koronavirusom pa je tako na portalima jednog dana osvanula vest sa duhovitim (ne)namernim naslovom “Zaražen 101 Dalmatinac”. Lokalna “Slobodna Dalmacija” piše o eksploziji pandemije u obližnjem Sinju u kojem je nakon održavanja tradicionalne Alke – drastično povećan broj zaraženih što žitelje tog dela Hrvatske očigledno mnogo ne uzbuđuje pošto većina i dalje odbija da se vakciniše.

Povod našeg dolaska bila je 25. rođendan “Plazma Sportskih igara mladih” koje je 1996. pokrenuo Splićanin Zdravko Marić a u dve i po decenije u njenim programima učestovalo je preko dva miliona deca iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine.

Ispred Hrvatskog doma gde će se održati svečana akademija pristižu zvanice. Iz Srbije su tu Dejan Tomašević i ministar Vanja Udovičić. Dok sedamo u salu, javljam se fotografu Jadranu Laziću, kantautoru Tončiju Huljiću, kolegi sa RTS-a Gorislavu Papiću… Tu su i Aleksandar Čeferin, prvi čovek UEFA, Zvonimir Boban, Luis Figo, Fernando Ruiz Hiero, Florent Johan Malouda, Maksvel Šerer, Dario Srna…
Sa koleginicama Nikoletom i Majom iz “Dunav osiguranja” komentarišem kako nešto “ima u vazduhu” u Splitu pošto se čini da ni Zdravko, ni Jadran ni Tonči ne stare, isti su kao pre dve decenije.

Nakon himne i govora nekoliko “ambasadora igara” među kojima je i Peđa Mijatović na scenu izlazi Johanes Han, evropski komesar za budžet i administraciju. Kaže kako će da predloži Zdravka Marića i Sportske igre mladih za Nobelovu nagradu za mir jer je povezivanje dece tog uzrasta u regionu sa tako problematičnom istorijom – više od sporta.

Na scenu izlazi operska solistkinja, počinje da peva “Daleko me biser mora” iz operete “Mala Florami” i vraća se u detinjstvo kada sam svakog vikenda isčekivao seriju “Velo misto”. Možda jedna od najlepših ovdašnjih pesama na temu tuge za rodnim krajem.

GRADONAČELNIK IZ CERN-a

Govorio je i novi gradonačelnik Splita. Visok, elegantan, odmeren, Ivica Puljak, naučnik i živi dokaz da “ima života i nakon Keruma”, da je moguće i u ovim populističkim vremenima za gradonačelnika izglasati nekog sa ovakvom biografijom: Rođen u Splitu 1969, tu je završio Osnovnu i srednju Tehničku školu, 1994. diplomirao elektrotehniku na splitskom Fakultetu elektrotehnike, strojarstva i brodogradnje, 1997. godine magistrirao fiziku elementarnih čestica na Odsjeku za fiziku Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu, 2000. doktorirao na Sveučilištu Pierre i Marie Curie u Parizu, doktorat napravljen na Ecole polytechnique i CERN-u. Koautor više od 1.000 naučnih radova i više od 600 aktivnosti na promociji i popularizaciji nauke. Iz naše perspektive zvuči potpuno nadrealno.

Iste večeri na Rivi na velikim ekranima gledamo prenos humanitarne utakmice na improvizovanom fudbalskom terenu na Prokurativama. U pauzama na bini nastupa Indira iz nekadašnje grupe “Colonia”, i vraća me dvadeset godina unazad u dana u bezbrižne dane 2001, 2002. i 2003. kada smo obilazili pop-festivale po dalmatinskoj i crnogorskoj obali od Vodica i Makarske do Kanli kule u Herceg Novom.

Sutradan ujutro, puno vina od prošle večeri lečim jakom kafom za doručkom u hotelu “Santa Lucia” preko puta Stare gradske vijećnice.

Uskoro stiže i Ante Tomić, redovni učesnih naših književnih konferencija i pisac možda najduhovitijih i najistinitijih tekstova i knjiga na temu naših mentaliteta i politika. Pričamo o istoriji, o tome kako Musolini u Dalmaciji i Horti u Bačkoj nisu provodili organizovani holokaust za razliku od nemačkih nacista i Pavelićevih ustaša u zonama koje su oni kontrolisali. Kaže kako je u splitskoj sinagogi, tu na par koraka od nas, u Židovskom prolazu 1 – poslednje jevrejsko venčanje obavljeno još u proleće 1943. pred pad Italije. “Paveliću zameraju što je pola Hrvatske dao Musoliniju a ja kažem: Ne! Trebalo je celu da mu da! Ne bi bilo tolikog stradanja Srba, Jevreja i Roma!”, zaključuje Ante sa kojim ćemo se ponovo družiti na Book Talk konferenciji u Novom Sadu krajem ovog meseca.

Predlažem Nikoleti i Maji da u duhu “when in Rome…” odemo do gradske plaže Bačvice. Šetnja od petnaestak minuta od centra vodi preko Rive koju su pre nekoliko godina naružili nekim preglomaznim i totalno “nemediteranskim” tendama čije stubove Splićani zovu “vješala”. Nastavljamo kroz gužvu koju stvaraju putnici što čekaju trajkete, katamarane, vozove i autobuse kao i oni sa kruzera MSC koji je tog dana pristao u splitsku luku. U Splitu su putnička luka, Železnička i Autobuska stanica udaljene na po desetak metara što je sa jedne strane jako praktično ali i stvara potpuni “vavilonski” krkljanac kroz koji se probijte dok oko sebe čujete gotovo sve evropske žive jezike.

Slepi kolosek
Slepi kolosek

BAČVICE

Sa tesnog mosta koji iznad pruge vodi ka Bačvicama pruža se ne preterano lep pogled na slepe železničke koloseke prekrivene smećem. Na drugoj strani mosta – pogled u desno – Bačvice, more i Supetar na Braču u daljini. Pogled u levo – balkanska posla, kao da smo u Crnoj Gori, Bosni ili Srbiji. Nesrazmerno velika betonska zgrada hotela “Villa Harmony” koja sa starim kućama oko sebe nikako nije u hramoniji.

Luksuzni hotel sa 26 soba i penthausom na vrhu u vlasništvu je bankara Zorana Sikirice svojevremeno optuženog za davanje mita. Građevinsko zemljište na kojem je izgradio hotel kupio je od Željka Keruma, kontroverznog tajkuna i bivšeg gradonačelnika. Posle više godina sporenja sa gradskim službama, početkom ove godine, pre promene vlasti u Splitu – hotel je dobio dozvolu za rad. Pored hotela “Villa Harmony” nazali se prelepa klasicistička jednospratnica sa elegantnom bordo fasadom – ali potpuno devastirana i zapuštena.

Dok nastavljamo ka Bačvicama prolazimo kroz hlad visokih borova iz kojih je “pesma” crvrčaka toliko glasna da zaglušuje sve ostale zvuke. Mural sa likom generala Ante Gotovine dočekuje posetioce najveće gradske plaže. Odmah ispod njega je tabla koja nas obaveštava da se na Bačvicama 1908. održala prva “vaterpolska utakmica u Hrvata”. Tek kada sam posle pogledao fotografiju, video sam da je na uglu table neko stavio nalepnicu na kojoj piše “Tito vampir” (!?).

Na Bačvicama mešavina lokalaca i turista, preko dana to sve izgleda pristojno i uređeno. Kažu da pakao počinje uveče kada se na plažu slije nekoliko hiljada mladih, domaćih i turista, koji ovde partijaju sa “alkoholom za poneti” pošto su zbog pandemije klubovi i pabovi zatvoreni posle ponoći. Svako društvo pušta svoju muziku, sede na pesku, plešu u plićaku, vrše nuždu u vodi i po okolnom grmlju.

“Prljavo je, smrdi, ljudi uriniraju posvuda”, prenosi reči grupe mladih Francuza splitska “Slobodna Dalmacija”. Na pitanje ima li smisla to što se klubovi zatvaraju u ponoć, unisono su i bez oklevanja odgovorili da nema. “Ljudi se ionako okupljaju, i to u puno većem broju i bez ikakvog nadzora!” – primetili su Francuzi.

Na meti turista i njihovih fizioloških potreba je i spomenik Franju Tuđmanu na samoj Rivi. Kako piše “Slobodna Dalmacija”, spomenik prvom predsedniku Hrvatske, na mestu gde je Tito održao svoj čuveni govor 1962. nakon što je 2013. postavljen u početku je čuvala policija. Problem je bilo nezadovoljstvo dela građana koji su smatrali da Tuđman ne zaslužuje spomenik u Splitu pa je postojao opravdani strah da se on ošteti. Do sada su po spomeniku ispisivane parole, bio je uprljan crvenom bojom, a jednog je jutra 2019. osvanuo i s vrećicom propalog trgovačkog lanca “Kerum” na glavi. Upravo je Željko Kerum, za svog gradonačelničkog mandata, odlučio odati počast Tuđmanu, pa to nabijati na nos HDZ-u. Kerumova ideja je bila i divovski kip Isusu Hristu na Marjanu, po uzoru na onaj u Rio de Žaneiru ali od toga se odustalo.

Da u Splitu i pored članstva Hrvatske u EU i hiljada turista iz celog sveta ima i drugih pojava tipičnih za “divlje” istočnoevropske gradove svedoči i slučaj jednog turiste kojem je “ilegalni” taksista umesto uobičajeninih 300 naplatio od grada do aerodroma čak 900 kuna. Turista ga je snimio i sve to podelio na društvenim mrežama naglasivši da je Split prelep grad i da svi treba da ga posete ali da moraju da se paze “divljih” taksista.

DIGITALNI NOMADI

Pored turista u grad pod Marjanom se od početka ove godine slilo na desetine, možda i više od stotinu “digitalnih nomada”. Jedan od njih, Amerikanac Stiv Sentsrenski govorio je o svom boravku u Splitu za CNBS i postao zvezda ovdašnjih medija. Pre pandemije koronavirusa Stiv je pristojno zarađivao kao video-producent. Živeo je u Njujorku, a kako se pandemija pojačavala i život zaključavao, posla je bilo sve manje. Zarada je pala samo na 700 dolara i on nije više mogao da plaća osnovne troškove pa je bio prisiljen da se preseli u sestrinu kuću u Nju Džersiju. Nervozan zbog situacije u kojoj se našao ozario se kad je ugledao  informaciju da Hrvatska od januara 2021. nudi jednogodišnju boravišnu dozvolu digitalnim nomadima koji žive izvan Europske unije.

„U Splitu stanujem sam u stanu od 60 kvadrata, koji sam pronašao u samom centru pored Diloklecianove palate, a plaćam ga mesečno 540 dolara, u što su uključene režije” – objasnio je Stiv za CNBS. Za zdravstveno osiguranje plaća 65 dolara, na hranu mesečno troši oko 600 dolara, a još oko 180 dolara potroši na kraća putovanja po Hrvatskoj. Izračunao je da ga mesečni život u Hrvatskoj košta tačno: 1,424 dolara. „Čim mi se alarm oglasi u 6:30 ujutro kuvam tursku kafu i spremam jednostavan doručak: obično jaja, povrće, sir i prepečeni hleb. Onda zaronim u svoje projekte. Pokušavam da radim dnevno oko osam sati. Budući da većina mojih klijenata ima sedište u SAD-u, zakazujem radne pozive prema tamošnjem vremenu. Ako želim da jedem u gradu, u blizini mog stana mogu pristojno da ručam za 10 ili 15 dolara. Volim i ukusan burek iz obližnje pekare koji stoji od 2 do 3 dolara. Obilna večera na obali uključuje puno jela od morskih plodova poput rižota od tune, hobotnice i lignje (18 do 30 dolara, uključujući pića i napojnice)”, ispričao je oduševljeni Stiv, “digitalni nomad” kakvih je sve više širom sveta, naročito od kako je počela pandemija.

MAJKL DŽORDAN

Nakon večere u piceriji sa početka priče prošetali smo gradom i stigli ispred HNK gde je pevačica nekog rok-benda pevala “Me and Bobby McGee” od Dženis Džoplin. U ogradama okruženom prostoru na parovima stolica razmaknutih po dva metra sedelo je dvadesetak ljudi dok se oko ograde tiskalo njih stotinu. Još jedan primer paradoksalnog i besmislenog formalizma antipandemijskih mera.

Poslednjeg jutra u Splitu u duhu “thik globa, read local” listam ovdašnju dnevnu štampu. O tome koliko se malo poznajemo ili možda o površnosti novinarskog poziva u 21. veku svedoči i komičan detalj sa poslednje stranice jednog hrvatskog dnevnika. List naime piše o razvodu Severine i Igora Kojića i u podnaslovu citira izjavu Igorove bake koju su pronašli “u srpskom selu Loznica”. Prema poslednjem popisu, Loznica ima dvostruko više stanovnika od Sinja, na primera, grada koji svakako niko ne bi nazvao selom. Ali, urednik to nije znao a mrzelo ga je da proverava.

Kada smo odlazili iz Splita stigla je vest da se u gradskoj luci ukotvila jahta čuvenog Majkla Džordana. Istog dana mnoštvo ljudi, uglavnom stranih turista, okupilo se ispred. Aplaudirali su mu, dozivali ga, fotografisali… Džordan im je mahao, bio je jako dobro raspoložen, a svima je u oko upao u oko tompus koji je stalno držao u ustima. Po mnogima najveći košarkaš svih vremena na luksuznoj jahti odmara se u društvu supruge Ivet . Pretpostavlja se da će se Džordan u Splitu sresti sa Tonijem Kukočem, nekadašnjim saigračem iz Bullsa, ali i omiljenim partnerom na golf terenima. Jedno je sigurno – neće se kupati na Bačvicama.