Luvr i Orse bez redova pred blagajnama, ulice pune beskućnika i “gladnih” džeparoša i lopova, žene po prvi put na čelu grada i Luvra, prva “postpandemijska” svadba u Crkvi Sen Sulpis – tako izgleda Pariz u prvim danima nakon “lokdauna”
Ispred velike staklene piramide, uzroka mnogih teorija zavere od Den Braunovog romana na ovamo – dvoje posetilaca u redu. Luvr bez gužve nešto je o čemu do pre godinu i po niko nije mogao da sanja ni po najvećem nevremenu. Pandemija i postepeno otvaranje Pariza učinili su da stranih turista u gradu gotovo da i nema pa u remek-delima francuskih i svetskih majstora mogu bez gužve da uživaju žitelji francuske prestonice i retki inostrani posetioci poput mene.
Na blagajni Luvra drugo iznenađenje: “Ne primamo keš, samo kartice! Zbog pandemije!”. Kako je kartica u tom momentu bila u rukama moje supruge u nekoj od prodavnica u Rue Rivoli, krenuo sam da kopam po novčaniku u potrazi za mojom starom novinarskom legitimacijom koju nisam koristio godinama. Gotovo raspadnuta press-kartica omogućila mi je da iz pariske vrućine uplovim u dobro klimatizovanu utrobu Luvra.
U sobi sa slavnom Da Vinčijevom slikom ipak je gužva. Dok se guraju ispred “Monalize”, većina posetilaca ne vidi da im se iza leđa nalazi gigantsko (6.77 m × 9.94 m) Veronezeovo platno “Svadba u Kani” posvećeno događaju iz Novog zaveta kada je Isus napravio vino od vode, pokazavši veštinu preko potrebnu nekim našim vinarima.
Odlazim u salu u kojoj sam prilikom svake posete Luvru provodio najviše vremena i sedam ispred platna “Sloboda predvodi narod” koje je Ežen Delakroa naslikao 1830, iste godine kada se dogodila Julska revolucija u Francuskoj (poznata i kao “Tri slavna dana”). Mnogi veruju da ova slika simbolizuje Francusku građansku revoluciju iz 1789. ali je ona posvećena pobuni koja se desila 41 godinu kasnije.
Odmah do nje je i ništa manje slavni “Splav Meduze”. Sliku je Teodor Žeriko završio kada je imao svega 27 godina i ona je odmah postala ikona francuskog romantizma. Ovo ogromo platno, dimenzija 491 x 716 cm, prikazuje trenutak posle brodoloma francuske fregate “Meduza”, koja se 2. jula 1816. nasukala kod puste obale današnje Mauritanije. 5. jula 1816, najmanje 147 ljudi se ukrcalo na improvizovani splav. Svi osim njih petnaestoro umrli su tokom trinaest dana plovidbe, a oni koji su preživeli patili su od gladi i dehidracije i neki su da bi preživel pribegli i kanibalizmu.
Slikari u prvoj polovini 19. veka često su inspiraciju nalazili u istorijskim događajima ili scenama iz mitologije. Luvr je prava poslastica za one koji vole takva dela: “Leonida na Termopolima” (Žak Luj David, 1814.); “Krunisanje carice Žozefine u katedrali Nort Dam” (Žak Luj David, 1804.); “Sabinjanke” (Žak Luj David, 1808.); “Napoleon obilazi obolele od kuge u Jafi” (Antoan Žan Gros, 1799.) “Masakr na Hiosu” (Ežen Delakroa 1824.) – po turskom masakru grčkog stanovništva na ostrvu Hios u vreme Grčkog rata za oslobođenje… U daljini vidim sliku raspetog Hrista sa svetlom kakvo je znao da napravi samo El Greko čija dela bih mogao da prepoznam da 50 metara udaljenosti među 100 drugih.
Inače, udarna vest koja je obeležila evropsku kulturnu scenu ovog meseca bilo je imenovanje Loren de Kar (54) na mesto direktorke Luvra, Ona je tako postala prva žena na čelu najpoznatijeg muzeja na svetu, u njegovoj 228 godina dugoj istoriji. Loren de Kar je u Jelisejskoj palati predala projekat za Luvr, u kojem iznose ideje kako da osavremeni muzej, a prvi potez de Karove od kako ju je na to mesto nominovao predsednik Makron je stvaranje devetog odeljenja muzeja posvećenog Vizantiji i hrišćanima sa Istoka.
Aktuelni direktor Luvra, Žan-Luk Martines, koji se na tom mestu nalazi već osam godina, odgovoran je za velike uspehe muzeja, ali i za neke kontroverzne umetničke izbore. Iako je pod njegovom upravom, Luvr imao rekordan broj posetilaca – samo izložba o Leonardu da Vinčiju privukla je preko milion ljudi, kritičari mu zameraju da je pravio previše kompromisa sa vodećim modnim brendovima – od “Luj Vitona”, preko projekta AirBnB-a „Jedna noć sa Mona Lizom”, do ugovora sa “Svočom” i subvencije muzeja za spot Bijonse. Trenuto je deo fasade prekriven reklamom modnog brenda “Balensijaga”.
Nakon tri sata lutanja Luvrom, rashlađen i očiju punih lepote vraćam se paklenom pariskom junskom danu i svom biciklu koji sam “vezao” pored “Le Café Marly”, jedinog kafea koji ima privilegiju da mu terasa gleda na dvorište Luvra.
Okrećem pedale uz Senu i nailazim na mesto na kojem je 1997. poginula princeza Dajana. Tu se nalazi i plamen koji je identična kopija onog što se nalazi na vrhu Kipa slobode koji je 1889. povodom stogodišnjice svoje revolucije Francuska poklonila Sjedinjenim američkim državama. Na ogradi zaljubljeni parovi kače katance sa svojim imenima, verovatno više kao omaž Dajani, Dodiju al Fajedu i njihovoj “zabranjenoj vezi” nego onome što simbolizuje kopija plamena sa Kipa slobode.
Nalazim se sa Sandrom u Latinskoj četvrti, restoran u kojem smo proteklih petaestak godina uvek jeli omiljeni fondi sa sirom – zatvoren je kao i brojni drugi koji nisu preživeli pandemiju. Nešto dalje, sličan restoran sa isto tako dobrim topljenim sirom i kuvanim puževima. Dok sedimo na terasi konobarica me upozorava da sklonim novčanik sa stola jer su, kaže, džeparoši postali posebno agresivni zbog “smanjenog obima posla” usled oseke turista od kako je počela pandemija. U Veneciji sam mesec dana ranije sreo gladne galebove i golubove u Parizu su “gladni” džeparoši. Drastično smanjen broj turista u evropskim metropolama očigledno je narušio tamošnje “eko-sisteme” i poremetio “lance ishrane”. Odličan ručak je zaliven “bordoom” i ja sam spreman za dalje istraživanje Grada svetlosti na dva točka.
Preko puta Luvra, ispod svodova zgrada u Rue Rivoli spava na desetine beskućnika, scena kakva se ranije nije viđala u Parizu. Zvanična statistika kaže da se od 2012. broj beskućnika u celoj Francuskoj udvostručio i sada ih ima oko 300.000. Prema preciznoj evidenciji orgnizacije “Nuit de la Solidarité” (“Noć solidarnosti”) na ulicama Pariza trenutno se nalazi 2.785 ljudi bez krova nad glavom. Ovu kampanju pokrenula je gradonačelnica Pariza Ana Hidalgo. Ona je članica Socijalističke partije i prva žena na toj poziciji u istoriji grada. Oko 1.800 volontera ove organizacije svakodnevno obilazi homlese, nude im hranu, lekove ali i privremeni smeštaj u svratišima za beskućnike, ukoliko ovi to žele.
Nije mi bio dovoljan Delakroa u Luvru pa sam odlučio da odem i u njegov nekadašnji atelje u četvrti Sen Žermen de Pre u 6. arondismanu, koji je danas muzej. Ovo je inače bio poslednji atelje slavnog slikara koji ga je odabrao zbog blizine crkve Sen Suplis gde je bio angažovan da uradi nekoliko zidnih slika. U ovom prostoru u kojem je Delakroa stvarao od 1857. do svoje smrti 1863. ne nalazi posebno impresivna kolekciju, većina njegovih najvažnijih dela nalazi se u Luvru ali i po muzejima širom sveta, posebno u SAD. Međutim, ono što ovo mesto čini čarobnim je bašta ateljea u kojoj je umetnik stvarao. Zelena oaza mira u centru Pariza idealno je mesto za predah od jurnjave po letnjoj vrevi francuske prestonice.
Odlazim do Crkve Sen Sulpis iz 17. veka, druge po veličini u Parizu, tek nešto manje od slavne Notr Dam čija rekonstrukcija posle požara još uvek traje. Penjem se na stepenište impresivne građevine i probijam kroz zvanice na venčanju koje je upravo završeno pa je napravljen koktel pod svodovima ulaza u crkvu. Ovo je, kažu, prvo venčanje u Crkvi Sen Sulpis od početka pandemije i na licima svatova vidi se ushićenje zbog činjenice da konačno mogu da se druže, slave, piju i puše cigarete – bez maski.
U istom kvartu nalazi se i “Deyrolle” – prodavnica prepariranih životinja osnovana 1831. Ovo “carstvo taksidermije” bilo je omiljeno među nadrealistima a pojavljuje se i u Vudi Alenovom filmu “Ponoć u Parizu”.
Sledeći dan posvetio sam Muzeju Orse na čijem čelu se još uvek nalazi pomenuta Loren de Kar, buduća direktorka Luvra. Inače, pod njenim rukovodstvom posećenost muzeja Orse je naglo porasla, dostigavši skoro četiri miliona posetilaca tokom 2019. Stručnjak za umetnost 19. i početka 20. veka, 2007. godine postala je direktor Muzeja Francuske, važnog državnog tela, zaduženog da prati otvaranje Luvra u Abu Dabiju, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Loren de Kar je, takođe, imala ključnu ulogu u slučaju slike Gustava Klimta „Ruže ispod drveća”, kada je Francuska prvi put u svojoj istoriji vratila jedno umetničko delo, kupljeno državnim novcem, naslednicima žrtava nacizma.
Muzej Orse, kod nas uglavnom pogrešno transkribovan kao Orsej nalazi se u zgradi nekadašnje železničke stanice koja je 1970. trebala da bude srušena kako bi se na njenom mestu izgradi novi hotel, ali je tadašnji francuski ministar kulture Žak Duamel to sprečio. Lobirao je da se objekat stavi na popis spomenika kulturne baštine, što mu je i uspelo 1978. Trebalo je 6 meseci da se u zgradu nekadašnje železničke stanice smesti oko 2.000 slika i 600 skulptura a muzej je 1986. otvorio tadašnji predsjednik Francuske Fransoa Miteran.
Na ulazu u Orse dominira veliki preparirani sloni koji ranije nije bio tu. Slonovi Margarita i Hans uhvaćeni su na Cejlonu i transportovani u Evropu od strane East India Company kako bi postali deo menadžerije Princa od Orana. Tokom Francuske građanske revolucije slonovi su odvedeni u Botaničku baštu u Pariz gde su završile i divlje zveri iz opustošene menažerije Versaja. Slonovima su svirali Mocartove simfonije i opere da bi ispitali njihovu osetljivost na muziku. Hans je uginuo posle četiri godine a Margarita je dočekala i pad Napoleona, živela je do 1816. Nakon taksidermijskog postupka – preparirana slonica završila je u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju a u Orse je došla na “pozajmicu” povodom izložbe “The Origins of the World: The Invention of Nature in the 19th Century”.
Na prvom spratu, tamo gde su slike Van Goga i Gogena pažnju mi privlači “Ulica u Parizu u maju 1871.” delo Maksimilijana Lusa sa potresnom scenom tela ubijenih žena i muškaraca u lokvi krvi. Ove godine navršilo se 150 godina od Pariske komune i pada cara Napoleona III.
Za razliku od ove – slika koja izmami osmeh većini posetilaca ovog muzeja je “Aranžman u sivom i crnom” Džejmsa Meknila Vislera mnogo poznatija kao “Vislerova majka” koja je postala deo popularne kulture nakon čuvenog filma Mister Bina.
Poslednje veče i povod našeg dvodnevnog postpandemijskog boravka u Parizu – otvaranje izložbe Cileta Marinkovića “Posetioci” u Srpskom kulturnom centru preko puta čuvenog Bobura. Bežimo od nesnosne vrućine na prvom spratu u rashlađeni podrum u kojem su izložene nove Ciletove slike nastale u Beogradu i Parizu tokom pandemije. Neki od likova na platnima živih boja nose epidemiološke maske. Ciletova supruga Beba priča mi kako su im “gladni” lopovi obili pariski stan dok su tokom trećeg talasa pandemije boravili u Beogradu. Odneli su i nekoliko Ciletovih slika. Njihova ćerka princeza Danica Karađorđević, takođe slikarka, nekadašnja Parižanka, u haljini kraljevsko plave boje drži za ruku svog supruga princa Filipa sa kojim se prošle godine vratila da živi u Beograd. Marija Nestorović, nova direktorka Kulturnog centra uliva nadu da će nakon više godina skandala i lošeg publiciteta ova institucija konačno biti onakva kako adresa na kojoj se nalazi i zaslužuje.
Sa Saškom i Milošem, mladim bračnim parom koji smo upoznali na izložbi odlazimo na večeru u “Le Café Marly”. Sedimo na terasi uz roze “Šapat anđela”, gledamo kišu koja uporno natapa pusto dvorište Luvra i zaključujemo da je “potraga za najboljom epohom” iz pomenutog Vudi Alenovog filma – potpuno besmislena. “Najbolja epoha” u upravo ova u kojoj sada živimo. Jedanaest je uveče, počinje policijski čas kada se zatvaraju restorani i kafei, sklanjajući se od kiše i zaobilazeći usnule beskućnike u Rue Rivoli žurimo ka hotelu. Ovu “ponoć u Parizu” nećemo dočekati na njegovim ulicama.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
