Kotor i Novi Sad, dva grada sa bogatom kulturnom baštinom koju su za sobom ostavile imperije što su njima vladale, muče slični problemi, zajednički svim državama Zapadnog Balkana – neadekvatna zaštita, smeće i loše održavanje nekih od najreprezentativnih objekata kulturnog nasleđa. O tome je, između ostalog bilo reči na konferenciji “Vijeme kreativnosti” koja ja prošlog vikenda održana u Kotoru
“Eno ih u zatvoru, možda ih i ne puste odatle!”, neko je sa karakterisitčnim crnogorskim smislom za humor prokoementarisao informaciju da je Dritan Abazović sa svitom ušao u Kreativni hab, prostor u kojem je nekada bio kotorski zatvor.
Konferenciju “Vijeme kreativnosti” čiji sam učesnik bio prošlog vikenda organizovalo je Ministarstvo kulture i medija Crne Gore koje je želelo da se pohvali novim prostorom koji je uređen i otvoren u leto 2021. uz pomoć EU.
Reč je o projektu Interreg IPA Programa prekogranične saradnje između Italije, Albanije i Crne Gore ukupne vrednosti 4,28 miliona eura, od čega je iznos od 1,27 miliona eura upotrebljen za stari zatvor u Kotoru. Projekat je baziran na stvaranju kulturnih i kreativnih habova na tri lokacije na projektnoj teritoriji, a kroz njegovu realizaciju će osim zgrade zatvora u Starom gradu Kotoru, biti restaurirana i Zgrada Kinostudija u Tirani i lokacije u Turiju pored Barija. Tako je zgrada u Kotoru koja je decenijama bila simbol okrutnosti, rešetaka i mučenja postala nešto sasvim drugo.
Šefica Delegacije EU u Crnoj Gori, ambasadorka Oana Kristina Popa rekla je prilikom otvaranja da su ulaganja u kreativne industrije vrlo važna za Evropsku uniju ne samo zbog ogromnog ekonomskog potencijala koji nose, već i zbog ključne uloge koju igraju u držanju zajednica na okupu i stvaranju osećaja zajedničkog evropskog identiteta, kulture i vrednosti.
Zaista, zgrada nekadašnjeg zatvora danas izgleda impresivno i ostaje nada da će Vlada Crne Gore uz pomoć lokalne zajednice pronaći način da ovaj Kreativni hab postane održivo stecište ljudi sa svih strana sveta.
Konferenciju “Vrijeme kreativnosti” su pored premijera Dritana Abazovića otvorili i ministarka kulture i medija, ministarka nauke i tehnološkog razvoja i ministar ekonomskog razvoja i turizma.
Pohvalno je što minstri nakon uvodnih izlaganja nisu napustili salu (što je u Srbiji uglavnom slučaj) nego su ostali da saslušaju i šta su imali da kažu ostali učesnici konferencije. Naravno, iako izvan teme konferencije, komentari i pošalice na račun Crnogorskog svemirskog programa koji je “obnarodovan” ovih dana, bile su neizbežne i u govorima ministara i po kuloarima.
Dan ranije, sedim na suncu u bašti restorana ispred katedrale i sa Filipom Cicovićem, lokalnim preduzimačem, razgovaram o digitalnim nomadima kao ozbiljnom potencijalu mnogih mediteranih gradova. On je zakupio nekoliko velikih stanova u palatama Starog grada Kotora i pretvorio ih “co-living spaces”, prostore u kojima borave digitalni nomadi iz celog sveta, ljudi koji žive na različitim tačkama planete i odatle rade usput bustujući lokalnu ekonomiju i zajednicu trošenjem u restoranima i prodavnicama ali i razmenom ideja i iskustava.
Sutradan nakon doručka, na tu temu pričao sam sa Hristinom Mikić, profesorkom Fakulteta za menadžment Univerziteta Metropolitan, takođe učesnicom konferencije “Vijeme kreativnosti”. Hristina je nekoliko godina provela kao digitalni nomad širom planete – od Medelina u Kolumbiji do Tajlanda i Zanzibara. U leto 2021. za “Vreme” sam pisao o digitalnim nomadima koji žive i rade u Splitu i kojima je Republika Hrvatska maksimalno olakšala uslove boravka. Razgovaramo o tome kako bi brojni zapušteni i napušteni dvorci u Vojvodini upravo u dobro osmišljenim programima za digitalne nomade kakve recimo ima Mokrin Haus, mogli da dožive svoj ponovni procvat. Naravno, najveći izazov koji se tu nameće je adekvatna radna snaga u lokalnim sredinama i prateća infrastruktura – putevi, dobar internet pre svega, ali sve su to rešivi problemi ukoliko bi postojala jasna nacionalna strategija u ovaj oblasti.
Zbog dobre klime, ljubaznih ljudi (od kojih mnogi dobro govore engleski) i ukusne i relativno jeftine hrane – naš region je upravo idealan za to da se kulturna baština stavi u funkciju boravka i rada digitalnih nomada iz celog sveta.
Sunčani januarski dan u Kotoru želeo sam da iskoristim za hajking, penjanje na zidine Kotorske tvrđave. Moćni bedemi dugački nešto više od 4,5 kilometara prate trouglasti oblik grada, ali i ivicu brda. Penju se do 280 metara nadmorske visine i imaju i svoj poprečni zid koji fizički odvaja grad od gornjeg dela utvrđenja koji je bio rezervisan samo za vojsku. Neki delovi zidina dosežu visinu do 20 metara, a širinu u rasponu od 2 do 16 metara.
Na samom brdu, a u sklopu gradskih zidina nalaze se vrata koja vode prema selu Špiljari, kao i ona sa istočne strane iznad Vrata od Gurdića.
U sklopu zidina na brdu nalazi se 40-tak položaja, zaklona, te cistjerni za vodu, kao i male kasarne, kule, stražarnice, magacini za municiju i baratune – zapravo sve ono što je bilo potrebno vojnicima koji su gore boravili. Na samom brdu nekada su bile I četiri crkve – Sv. Roko, Gospa od zdravlja, Sv. Stjepan i Sveti Ivan krstitelj.
Gradske zidine su odigrale važnu ulogu u odbrani grada. Sam podatak da grad nikada nije osvojen u toku borbi, govori nam o vrednosti ovog sada već kulturno-istorijskog spomenika koji se nalazi na posebnoj UNESCO-voj listi Venecijanskih utvrđenja.
Posebnim članovima Srednjovekovnog statuta Kotora bilo je definisano ko će i kako održavati zidine. Očigledno je da taj Statut više ne važi a da novi nije usvojen jer na čitavom putu do vrha ima dosta smeća (mestimično to su prave male deponije) ali i neobezbeđenih delova pa sam susretao (mahom japanske i turske) turiste kako se bojažljivo penju i još prestrašenije spuštaju.
Na vrhu su ih sačekali – jedna kotorska mačka koja se sunčala na bedemu; venecijanski Lav Svetog Marka, znak da je nekada ovim prostorima vladala Mletačka republika; jarbol sa jedva prepoznatljivom državnom zastavom Crne Gore u ritama i – žena koja sedi u delu razvaljenog objekta, sluša dens muziku iz devedesetih i prodaje vodu, sokove i čokoladice. Kaže mi da sve to vuče pešice odozgo ujutro i predveče neprodato vraća dole u grad.
Prošle godine Grad Kotor je od ulaznica za penjanje po bedemima (koje se van sezone izgleda ne naplaćuju) inkasirao 1.000.000 eura. Bilo bi lepo da pre početka sledeće sezone deo tog novca upotrebi za održavanje ove prvorazredne atrakcije sa koje se pruža jedan od najlepših pogleda na Mediteranu.
Na panelu posvećenom “kreativnim gradovima” nisam mogao da ne pomenem ovo iskustvo, tim pre što se veoma slični prizori mogu sresti na teritoriji onoga što se danas zove Zapadni Balkan, pre svega u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Posebno je upadljiv nemaran odnos prema kulturnoj baštini koju su za sobom ostavile Mletačka republika, Austrija i Austrougarska, imperije koje su nekada vladale ovim prostorima. Od dvoraca u Vojvodini preko kasarne “Jajce” u Sarajevu o kojoj sam nedavno pisao za “Vreme” do brojnih sličnih primera u Boki kotorskoj.
Kako ne bih samo kritikovao domaćine, pomenuo sam i Petrovaradinsku tvrđavu, jedan od zaštitnih simbola Novog Sada, grada u kojem živim a koji je prošle godine bio Evropska prestonica kulture. Nedavno sam, naime, sa jednog splava sa suprotne strane Dunava uočio velike površine zida Tvrđave koje uništava vlaga a iznad kojih poput nekih čireva na žutoj fasadi štrče spoljne jedinice klima uređaja, protiv svih pravila konzervatorske truke, izbačene pored svakog od prozora hotela “Leopold” koji se od pre 17 godina nalazi u prostoru Petrovaradinske tvrđave.
U septembru prošle godine pokazao sam te fotografije Tomažu Kavčiću, slovenačkom šefu koji je nekadašnji fabrički restoran u palati iz 17. veka na brdu u Vipavskoj dolini pored Ajdovčine 1997. pretvorio u Dvorec Zemono, ekskluzivni restoran u kojem su svi stolovi često zauzeti mesecima unapred.
Tomaž se iznervirao i rekao da će poslati fotografije predsedniku Vučiću koji ga često angažuje za spremanje večera kada mu dolaze važni gosti iz inostranstva.
Dok smo ručali na terasi restorana Tomaž nam je na krajoliku kao na nekoj interaktivnoj mapi pokazivao: “Taj sir što jedete je iz jedne male mlekarne tamo kod onog sela… Ikra je od ribe iz ove rečice tamo…”. Slovenački “primer dobre prakse” objedinjavanja kulturne baštine, lokalnih proizvođača i vrhunskog kulinarskog doživljaja.
Pored vlage i klima uređaja, Petrovaradinska tvrđava ima sličan problem smeća i neobezbeđenih bedema na pojedinima mestima kao i ova u Kotoru. Činjenica da Tvrđavom ne gazduje jedinstveno preduzeće nego se na njenom prostoru prepliću nadležnosti nekoliko različitih gradskih, pokrajinskih i republičkih javnih preduzeća i institucija, dodatno otežava njen položaj. Za razliku od Kotorske za u koju se u sezoni naplaćuje ulaznica od 9 eura, Petrovaradinska tvrđava je jedna od retkih u Evropi koju možete da obiđete besplatno.
Violeta Đerković iz Mreže kulturnih stanica prenela je učesnicima konferencije dragoceno iskustvo pretvaranja nekadašnje fabrike svile u novosadskom Almaškom kraju u Kulturnu stanicu Svilara koja je zaista zaživela i saživela se sa svojim okruženjem i lokalnom zajednicom. Pozitivan primer Svilare doprineo je da Grad Novi Sad i AP Vojvodina donesu odluku da se Almaški kraj (tačnije njegov deo koji već nije devastiran investitorskim urbanizmom), zaštiti i pretvori u novu kulturno-istorijsku celinu.
Slučaj Svilare i Almaškog kraja je, na žalost samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. U Novom Sadu je mnogo više kulturne baštine koja nije na adekvatan način sačuvana i privedena nekoj novoj i održivoj nameni. Zgrade iz 18. veka u podgrađu Petrovaradisnke tvrđave proteklih godina dobile su nove fasade i krovove i sada zaista izgledaju reprezentativno, međutim i pored više najava – te ulice nisu pretvorene u pešačke pa smog i prašina čine svoje i neke od fasada su već ponovo u kritičnom stanju.
Unutar te celine nalazi se i rodna kuća Bana Jelačića, istorijske ličnosti veoma značajne za zajedničku istoriju Srba i Hrvata na ovim prostorima. Sredstvima Republike Srbije ta kuća (tačnije njen najveći deo) je otkupljena, finansirana je njena sanacija i uređenje i kao takva je predata Nacionalnom savetu hrvatske zajednice koji je u njoj otvorio Spomen-kuću Bana Josipa Jelačića, kulturnu stanicu čija se prava namena tek očekuje.
Najava izgradnje pešačkog mosta na stubovima nekadašnjeg Mosta Franca Jozefa (poslednji put srušenog 1944) daje nadu da će ovom delu grada u budućnosti biti posvećena veća pažnja. Naime, preko pomenutog mosta Franca Jozefa išla je železnička pruga koja je nastavljala dalje ka Beogradu kroz tunel probijen u steni Petrovaradinske tvrđave. Prema ovom projektu novi pešački most nastavio bi se kroz taj (revitalizovani) tunel iz kojeg bi lift vodio posetioce na plato Tvrđave poput sličnih “liftova kroz stenu” u Sorentu ali i brojnim hotelima obale Amalfija.
Na konferenciji sam pomenuo i slučaj Dvorca Karačonji-Marcibanji koji se nalazi u Kameničkom parku, sa druge strane Dunava ali na pet minuta vožnje automobilom od centra grada. Ovaj reprezentativni objekat iz 18. veka vlasništvo je Grada Novog Sada i u njemu se trenutno nalazi samo nekoliko kancelarija koje koristi pokrajinsko javno preduzeće Vode Vojvodine. Jedan telefonski poziv između Gradske kuće i Banovine, središta pokrajinske administracije, mogao bi da reši ovaj problem. Dvorac je u relativno dobrom stanju i za ne previše veliku sumu mogao bi da se pretvori u multifunkcionalni prostor za koncerte i izložbe ili, ako ništa drugo – sala za iznajmljivanje za svadbe i druge proslave koja bi, u gradu od 400.000 stanovnika poput Novog Sada – bila sigurno bukirana godinama unapred. Do tog telefonskog poziva, na žalost, još uvek nije došlo.
Pre dve godine u poseti Novom Sadu povodom Egzit festivala bio je jedan bogati jevrejski preduzetnik iz Njujorka koji me je preko zajedničko prijatelja zamolio da mu organizujemo turu “Jevrejski Novi Sad”. Obišao je Jevrejsko groblje, Sinagogu i nekoliko secesijskih palata u centru grada koje su sagradili bogati novosadski Jevreji.
“Vi nemate pojma kakvo blago posedujete!”, rekao mi je. “U Njujorku postoji agencija koja za bogate religiozne Jevreje iz SAD i drugih država organizuje obilaske mesta jevrejske kulturne i verske baštine u Istočnoj Evropi. Oni ostavljaju milione na tim putovanjima!”, tvrdi moj gost. Od ideje koju sam prezentovao Gradu Novom Sadu nije su puno odmaklo. Slično je i sa Ranžirnom stanicom, remek-delom industrijske baštine koju je 1911. sagradio Ajfelov biro i koja takođe decenijama unazad stoji zapuštena i propada. Naša inicijativa za njenu obnovu i pretvaranje u novi prostor za zajednicu smešten između Novog naselja i Bulevara Evrope, delova grada u kojima živi oko 40.000 ljudi, takođe se nije pomerila sa mrtve tačke.
Pre dve godine u Petrovaradinu smo akcijom medija i lokalnih aktivista uspeli da sprečimo rušenje Špilerove kuće, najstarije kuće u gradu, jedine sačuvane iz 17. veka. Naime, lokalni građevinski preduzimač kupio je ovu kuću iz 1693. i sve placeve oko nje u želji da tu zida zgrade. Špilerova kuća je spašena, Zavod za zaštitu spomenika Novog Sada počeo je njenu restauraciju ali se i dalje čeka buduća namena objekta.
Na konferenciji u Kotoru istaknut je i značaj lokalne zajednice za očuvanje i korišćenje kulturne baštine i pomenuti su negativni primeri Venecije i Dubrovnika koji su zbog ekspanzije turizma gotovo potpuno izgubili autohtono lokalno stanovništvo. Ljudi jednostavno prodaju ili izdaju svoje kuće i stanove i beže iz gradova koji su pod neprekidnom opsadom turista.
Kotor je na putu da mu se to dogodi ali me je događaj ispred Katedrale Svetog Tripuna kojem sam u pauzi konferencije prisustvovao, uverio da za ovaj grad još ima nade. Naime, bio je 27. januar, dan Svetog Save i ispred pravoslavne Crkve Sv. Nikole Gradska muzika Kotor izvela je “Himnu Svetom Savi”.
Nakon svečanosti ispred pravoslavnog hrama, Gradska muzika je zajedno sa okupljenim meštanima pozdravila početak Tripundanskih svečanosti.
Tačno u podne sveštenik Kotorske biskupije, don Ante Dragobratović sa katedrale Svetog Tripuna je izgovorio lode – pohvale Svetom Tripunu, zaštitniku grada Kotora: “Ej, dopusti, Veliki Bože, nek se za toliki niz stoljeća, koliko je do sada minulo trenutaka, razvije svake godine proslavljeni ovaj stijeg, a uvijek u slozi, sreći i ljubavi. Slava! Slava! Slava!” – uzviknuo je don Ante Dragobratović okupljenim građanima. Manifestaciji su prisustvovali i predsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović, predsednik Opštine Kotor Vladimir Jokić i predsednica Skupštine opštine Maja Mršulja.
Lode su toga dana izgovorene po 1.214. put. Tako su svečano počele ovogodišnje Tripundanske svečanosti u Kotoru koje će trajati do 12. februara. Poreklo naziva Lode proizilazi iz latinskog “laudes” ili “acclamationes”, što u prevodu znači pohvale i predstavlja deo brevijara, molitvenika koji se moli u zoru. U srednjovjekovnim gradovima istočno-jadranske obale ostali su sačuvani tekstovi Loda (pohvala) svecima zaštitnicima u Zadru, Splitu, Dubrovniku i Kotoru. Danas se izgovaraju samo u Kotoru, uoči blagdana Svetog Tripuna. Posle ceremonije na trgu svi smo ušli u Katedralu i činilo se da lokalno stanovništvo zaista sa ponosom učestvuje u oba ova događaja i da sve to rade “sebe radi” a ne zbog turista.
Dušan Kaličanin, koordinator projekta EPK Budva-Boka 2028 predstavio je na konferenciji kako Crnogorci planiraju da predstave svoje turističke bisere EU komisiji koja u oktobru ove godine treba da odluči između Budve i Boke sa jedne i Skoplja sa druge strane – ko će biti Evropska prestonica kulture 2028.
Puno je odličnih ideja, planiraju da “kulturne stanice” koje ovde nazivaju “ognjištima” otvore u zaleđu Budve i Boke, u selima koja su trenutno delimično ili potpuno napuštena. Uključio sam se u temu sa iskustvima o kojima sam za “Vreme” pisao u reportažama “Biciklom kroz Boku” u ovoj i prošloj godini.
Vansezonski Kotor u januaru, oivičen visokim brdima i bedemima podsetio me je na Briž iz filma “In Bruges”: lokalci, retki turisti, nešto digitalnih nomada iz Filipovog prostora i mi učesnici konferencije koji smo se sretali u uskim uličicama Starog grada. Nije bilo Kolina Farela i niko se nije bacio sa tornja katedrale kao u filmu ali i da se to dogodilo ne bi bio iznenađen.
Zadnje jutro pred povratak kući na izlasku iz hotela “Marija” sreo sam dve gospođe u godinama, jedna je išla u električnim invalidskim kolicima, druga hodala za njom. Obe besprekorno našminkane i obučene sa puno nakita na sebi. Kaže mi Filip da su u pitanju dve sestre Kotoranke koje svake subote tako uparđene idu na kafu. Podsetile su me na neke od junakinja Smojinog “Velkog mista”.
One su deo kulturne baštine grada, nešto bez čega nepokretna baština ostaje samo gomila kamenja oko koje se u vrelim julskim danima vrzmaju putnici sa kruzera.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.