Ako je suditi prema dosadašnjim nastojanjima Abu Dabija da nasuprot reputaciji šoping-raja za bogate i površne koju uživa njegov “mlađi brat” Dubai – postane kulturna meka Bliskog istoka, velike su šanse da se “Bilbao efekat” dogodi i na obalama Persijskog zaliva.
“Šarlot Jork”, tako se u filmu “Seks i grad 2” na recepciji hotela u Abu Dabiju prijavila Šarlot Goldenblat. Na pitanje njenih prijateljica zašto koristi devojačko prezime a ne aktuelno sa “jevrejskim prezimenom”, pošto je ovo sad “Novi Bliski Istok”, odgovorila je – “Ali je i dalje Bliski Istok”.
Zanimljivo je da deo radnje koji se dešava u Abu Dabiju nije snimljen ovde nego u Maroku. Naime, vlasti UAE odbile su da daju dozvolu za snimanje filma koji u svom nazivu ima reč “seks”.
Ono što se za ovih 13 godina ipak promenilo jeste činjenica da bi danas bilo sasvim uobičajeno i prihvatljivo da se neko sa (jevrejskim) prezimenom Goldenblat čekira u hotelu u Abu Dabiju. To je naravno plod Sporazuma Avram (Abraham Accords) što su uz posredovanje SAD potpisani u septembru 2020. i kojima su dve zalivske države – UAE i Bahrein priznale suverenitet Izraela. Sporazum je nazvan simbolično po biblijskom Avrama, zajedničkom praocu muslimana i Jevreja (ali i hrišćana).
Ako se setimo da je Vašingtonski sporazum, kojim su se međusobno priznali Izrael i Kosovo (a Srbiji obećane velike investicije) potpisan u isto vreme u septembru 2020, postaje jasno koliko je Trampovoj administraciji bilo važno da se u tom momentu učvrsti međunarodna pozicija Izraela u većinski muslimanskim državama a da je “naš slučaj” tu bio posve sporedan.
Posle potpisivanja sporazuma krenuli su redovni letovi iz Tel Aviva za Abu Dabi i Dubai a organizuju ih dve izraelske avio kompanije (Arkia i Isair); dve iz UAE (Fly Dubai i Emirates) i jedna mađarska (WizzAir). Protekle dve godine po aerodromima u Dubaiju i Abu Dabiju postalo je uobičajeno da vidite putnike iz Izraela sa karakterističnim jevrejskim kapicama “kipama”, zulufima i ostalim obeležnjima pripadnika ove religije. Scena – potpuno nezamisliva do 2020.
Iz luke za kruzere, taksijem (koji u Abu Dabiju ima izuzetno pristojne cene) stižemo do hotela Emirates Palace – jednog od najpoznatijih obeležja ovog grada koji je ujedno i prestonica UAE.
Jedan od momaka koji rade na ulazu je bukvalno div – visok je 2.20 metara, liči na nekog junaka iz “Aladina” ili nekog Bondovog filma i predstavlja atrakciju pa se gosti fotografišu sa njim. Dok u velikom predvorju zatičemo nekolicinu izraelskih putnika pričam mojim saputnicima o goreopisanom “Goldenblat sindromu” kojeg su poništili Avramovi sporazumi.
Hotel se danas zvanično zove “The Emirates Palace Mandarin Oriental” a od 1. januara 2020. vodi ga lanac Mandarin Oriental.
Projekat je lansiran još 2001, hotel je otvoren 2005. i tada je poslovao u sastavu lanca Kempinski. Smatra se da je njegova izgradnja koštala 11.02 milijade dirhama (3 milijarde dolara) što ga čini trećim najskupljim hotelom ikada napravljenim, posle Cosmopolitan of Las Vegas (3.9 milijardi dolara) i Marina Bay Sands u Singapuru (5.5 milijardi dolara).
Emirates Palace ima 390 soba od čega su 92 apartmani i 22 rezidencijalni apartmani u vlasništvu. “The Penthouse floor” ima šest “Vladarskih apartmana” koji su rezervisani isključivo za krunisane glave i šefove država. Poseduje 2 spa-centra, preko 40 konferencijskih sala, 1.3 kilometra dugu plažu, 2 heliodroma, balsku dvoranu u koju može da se smesti 2.500 ljudi, luksuzne prodavnice i restorane.
Prošli smo u deo namenjen samo za goste hotela iako to nismo bili, ostali su me poslušali: “Samo hodajte samouvereno i ljubazno se javite obezbeđenju!” Iz tog dela izlazite na plažu gde sam zatekao jednog sokolara. Iako je očigledno poreklom Evropljanin, na moje pitanje odakle je, odgovara – iz Saudijske Arabije. Oblači mi kožnu rukavicu, stavlja sokola na ruku i snima njegovo poletanje i sletanje.
Ovaj hotel bio je mesto na kojem su se održali brojni koncerti poput onog Kristine Agilere kada je ovde pred 20.000 ljudima nastupala 2008. tokom svoje “Back To Basis Tour”. Godinu dana pre nje tu je pevao i Džastin Timberlejk. Hotel se pojavljivao i u filmovima “Fast and Furious 7” i “The Kingdom”.
Pet minuta hoda od ovog hotela nalazi se Qast Al-Watan (u prevodu “Palata Nacije”). Reč je o Predsedničkoj palati u kojoj stoluje vladar Abude Dabija i celih UAE. Izgradnja palate počela je 2017. a zvanično su je otvorili za javnost vladar Abu Dabija i celih UAE šeik Mohamed bin Zajed kao i Mohamed bin Rašid Al Maktum, potpredsednik i premijer UAE i vladar Dubaija.
Nedaleko je i Memorijal osnivača (The Founder’s Memorial) koji je posvećen šeiku Zajedu bin Sultanu Al Nahjan koji je 1971. osnovao UAE i vladao njima do svoje smrti u 89. godini 2004.
Centralni deo ovog memorijala je delo američkog umetnika Ralfa Helmika pod nazivom “The Constellation” (“Sazvežđe”). Reč je o zanimljivoj kolekciji 1.327 geometrijskih oblika koje se nalaze na 1.110 kablova koji svi zajedno čine trodimenzionalni portret šeika Zajeda.
Od Memorijala osnivača polusatna šetnja ulicom koja nosi ime pokojnog saudijskog kralja Abdulaha Bin Abdulaziza Al Sauda stižete do još jednog mesta važnog za istoriju UAE. Reč je o Zayed Heritage centru, zapravo grupi prizemnih zgrada napravljenih u stilu karakterističnom za pustinjska sela u ovom delu sveta. Ovde imate priliku da se upoznate sa životom i radom šeika Zajeda bin Sultana Al Nahjana, osnivača UAE kojeg zovu još i Ocem nacije. Ulaz je slobodan a u centralnoj zgradi nalazi se galerija sa fotografijama iz života pokojnog vladara, tu su i neki njegovi lični predmeti i pokloni koji je dobijao od državnika iz celog sveta uključujući i preparirane lavove i majmune. U jednoj vitrini nalaze se telefoni i radio-uređaji koje je šeik koristio sedamdesetih i osamdesetih.
Na jednoj od fotografija vidimo šeika Zajeda kako sedi sa nekim kardinalom. Potpis kaže “Šeik Zajed Bin Sultan Al Nahjan prima vatikanskog Papu”. Kako na slici nije papa Vojtila koji je bio na čelu Vatikana te godine, niti bilo koji papa pre ili posle njega (šeik je umro 2004. pre Vojtiline smrti) očigledno je u pitanju greška. Razmišljao sam da li da im kažem ali sam ipak odustao.
Zanimljivo je da uz svako pominjanje imena šeika Zajeda u potpisima ispod fotografija piše – “počivao u miru”.
Zamolio sam čoveka za info-pultom muzeja da mi pozove taksi, rekao je da im to nije dozvoljeno i da izađem na glavnu ulicu “sigurno će neki da naiđe”. Otišao sam do obližnjeg Royal M hotela i tu našao taksi koji me je odveo do Soul Beach gde sam u jednom švajcarskom restoranu na plaži (koji ima fondue i vino po razumnim cenama) dogovorio sastanak sa ostatkom ekipe.
Usput sam prošao pored Luvra, poseta ovom muzeju koji zovu “najvećim francuskim kulturnim projektom u inostranstvu” ostaće za neku sledeću posetu. Ovoga puta samo neke od osnovnih informacija. Ugovor koji je potpisan 2007. godine između Francuske i UAE dozvoljava Emiraćanima da koriste ime Luvr do 2037. Nalazi se na oko 24.000 kvadratih metara sa oko 8.000 kvadratih metara galerija što ga čini najvećim muzejom na Arabijskom poluostrvu. Do 2019. Luvr Abu Dabi posetilo je preko dva miliona turista što ga takođe čini najposećenijim muzejom u arapskom svetu.
Tačno 10 godina od potpisivanja ugovora muzej je 2017. otvoren. Ceremoniji su prisustvovali francuski predsednik Emanuel Makron, prestolonaslednik Abu Dabija i UAE Mohamed bin Zajed Al Nahjan i vladar Dubaija Mohamed bin Rašid Al Maktum. Njima su truštvo pravili i kralj Maroka Mohamed VI kao i tadašnji predsednik Avganistana Ašraf Gani. U novembru 2019. bulevar između muzeja i mora dobio je ime po bivšem francuskom predsedniku Žaku Širaku (sa kojim su započeli pregovore o Luvru) dodatno pojačavši taj “dodir Pariza” u ovom delu sveta.
Pored Luvra, u ovom Kulturnom distriktu kako su ga u Abu Dabiju nazvali, niče i Gugenhajm muzej. Iako je njegova gradnja dogovorena 2006, godinu dana pre Luvra Abu Dabi, više puta je prekidana, bilo je i otkazivanja ugovora izvođačima. Prema poslednjim informacijama očekuje se njegovo otvaranje 2025. Iza ovog spektakularnog objekta je isti onaj američki arhitekta Frenk Geri koji je gradio Gugenhajm muzej u Bilbau u Španiji. Geri ima 94 godine i bilo bi lepo da doživi da i glavni grad Abu Dabija doživi takozvani “Bilbao efekat”. Reč je, naime, o izrazu kojim se opisuje procvat najvećeg grada u Baskiji nakon što je u njemu 1997. otvoren Gugenhajm muzej.
Ako je suditi prema dosadašnjim nastojanjima prestonice UAE da nasuprot reputaciji šoping-raja za bogate i površne koju uživa njegov “mlađi brat” Dubai – postane kulturna meka Bliskog istoka, velike su šanse da se “Bilbao efekat” dogodi i na obalama Persijskog zaliva.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
