Sibinj, rodni grad aktuelnog predsednika Rumunije, etničkog Nemca – Klausa Vernera Johanisa, zbog svog odnosa prema manjinama dobio je titulu Evropske prestonice kulture 2007. a danas pleni svojom istorijskom baštinom, tolerancijom, potpuno sačuvanom starom gradskom jezgrom i cenama tri puta nižim od beogradskih
Kada sam poslednji put bio u Transilvaniji u julu 2000. svedočio sam kako se Rumunija još sporo i bolno oporavlja od rana Čaušeskuove vladavine. Srbija, tada još pod Miloševićem, posle decenije sankcija i neposredno nakon bombardovanja – delovala je kao nekakav napredni zapadni sused.
Kod Srpske Crnje, svega desetak metara od granice sa srpske strane – prolazimo kraj zapuštenog Dvorca Nojhauzen. Prolazimo kroz gotovo put gradnični prelaz i odmah primećujemo da Transilvanija danas izgleda potpuno drugačije. Mesta kroz koja prolazimo, počev od Žombolja odmah iza granice, lepo su uređena, gotovo sve kuće sveže okrečene, putevi novi i uređeni.
Inače, tada većinsko nemački Žombolj je u periodu od 1919. do 1924. bio u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da bi 1924. bio razmenjen za par pograničnih sela sa srpskom većinom. Miloš Crnjanski je takvu odluku vlasti u Beogradu da razmeni napredni Žombolj za nekoliko sela – oštro kritikovao kao nerazumnu i isključivo etnički motivisanu.
Nakon Temišvara – uključujemo se u savremeni autoput koji nas vodi pravo do Sibinja (rumunski – Sibiu) u srcu Transilvanije. Smestili smo se u iznajmljeni salonski stan nedaleko od Železničke stanice i krenuli pešice ka centru grada. Čitavim putem nailazimo na lepo uređene i sveže okrečene kuće iz stare po 300 i više godina.
Iako je područje Sibinja istorijski posebno značajno tek od Srednjeg veka, ono je bilo naseljeno još u vreme praistorije a u doba Rimskog carstva bilo je uključeno u njegovu provinciju Dakiju. Tokom većeg dela svoje istorije Sibinj je bio vezan za nemačku zajednicu. Prvi doseljenici iz Saksonije su ovde stigli 1143. Naselje iz 1191. se pominje pod imenom Praepositum Cibiniensem kada je papa Celestin III potvrdio postojanje slobodnog predstavništva Nemaca u Transilvaniji. Pominje se pod imenom Hermannsdorf još 1321. a u dokumentu iz 1366. prvi put kao Hermanštat.
Dok prolazimo Ulicom 9. maja (ovaj datum Rumuni slave kao Dan nezavisnosi iz 1877, Dan pobede u Drugom svetskom ratu i Dan Evrope) primećujem ono na šta mi je skrenula pažnju Silvija Davidou, ambasadorka Rumunije u Beogradu. Kao što u onom američkom hororu “brda imaju oči” ovde u Sibinju se može reći da na neki pomalo uvrnut način “krovovi imaju oči”. Reč je o kućama iz 16, 17. i 18. veka čiji krovni pozori svojim morfološkim oblikom neodoljivo podsećaju na nekakve oči koje vas motre sa svih strana.
Kada bi se uklonili parkinrani automobili sve bi za nekoliko minuta moglo da se pretvori u ogromni filmski set, veći nisam imao prilike da vidim bilo gde u Evropi, jer su sve kuće ostale u svom izvornom obliku, nigde se nije usadila nekakva betonska ili staklena zgradurina, nema balkona sa inoks-ogradama, nikome nije bilo dopušteno da originalno prozorsko okno zameni onim sa roletnama…
Po sunčanom oktobarskom danu sedamo u restoran tradicionalne transilvanijske kuhinje na Malom trgu (Piața Mică). Obilni ručak za šest osoba sa popriličnim brojem krigli lokalnog “Ursus” (medved) piva – koštao je 100 eura. Složili smo se da bi nas ista količina hrane i pića na sličnom mestu u Beogradu ili Novom Sadu koštala u najmanju ruku trostruko.
Sibinj danas ima 134.000 stanovnika, Rumuna je 95%, Mađara 2% a Nemaca oko 1%. Kada je istoriji 20. veka i demografiji reč, Sibinj ali i celu Transilvaniju i Rumuniju nekoliko bitnih stvari razlikuje od Vojvodine i Srbije, na primer.
Prvo, za razliku od Tita – rumunski komunisti nisu proterali lokalne Nemce. Nešto malo ih se 1944. povuklo sa nemačkim trupama koje su napuštale Istočni front a svi drugi su ostali i posle 1945. O tome svedoče rezultati popisa – pa tako u Sibinju na popisu 1941. živi 23.574 Nemaca dok ih je na popisu 1956. – 24.656. Nemci odlaze tek nakon pada Čaušeskua kada im je bilo dozvoljeno da napuste zemlju pa ih na popisu 1992. ima svega 5.605. Njihov broj nastavlja da pada i procenjuje se da ih sada u gradu ima oko 1.000 ali su i dalje veoma uticajni. Imaju i čak dve svoje novine: “Siebenbürgische Zeitung” i “Hermannstädter Zeitung”.
Druga stvar koja razlikuje Transilvaniju i Vojvodinu je činjenica da su ovde Drugi svetski rat preživeli gotovo svi Jevreji dok ih je posle Holokausta kod nas ostalo manje od 10% od predratnog broja.
U Temišvaru tako na popisu 1930. ima 7.264 Jevreja dok ih je 26 godina kasnije, na popisu 1956. tek nešto manje – 6.700. Tokom šezdesetih i sedamdesetih Čaušesku im je dozvolio iseljavanje u Izrael tako da ih već 1977. ima samo 1.629 a danas tek 111 (popis iz 2021).
Činjenica da su gotovo potpuno sačuvali veoma napredne zajednice kakve su bile nemačka i jevrejska u dobroj meri govori o civilizacijskim razlikama između naših i njihovih vlastodržaca u proteklih osam decenija.
Ako tome pridodamo činjenicu da je aktuelni predsednik Rumunije i to u drugom mandatu (pobedio na izborima 2014. i 2019) etnički Nemac Klaus Verner Johanis – razlike među nama postaju nepremostive.
Pre toga, Johanis je 12 godina bio gradonačelnik Sibinja. Valja napomenuti da je Johanis kao Nemac bio gradonačelnik Sibinja u kojem pravoslavni Rumuni čine 95% stanovništva i a kasnije je dva puta izabran za predsednika Rumunije u kojoj takođe pravoslavni Rumuni čine 89% stanovništva.
Pokušajte da zamislite da u 21. veku – 12 godina za gradonačelnika Novog Sada, Sombora ili Zrenjanina bude izabiran Nemac, Hrvat ili Mađar a da posle toga isti dva puta pobedi na izborima za predsednika Srbije.
Ovakav odnos prema manjinama i njihovoj kulturnoj baštini bio je i jedan od razloga zašto je Sibinj dobio titulu Evropske prestonice kulture 2007. Po povratku u Srbiju posetili smo i Temišvar koji je Evropska prestonica kulture ove godine. Reći ću samo da su tokom proteklog proleća i leta u grad doveli četiri nobelovca da održe predavanja: Orhana Pamuka, Žan Pijera Sovaža, Žan Mari Lena i Erika Maskina.
Nakon ručka obilazimo grad koji su 1241. uništili Mongoli ali čije visoke trostruke bedeme Turci nikada nisu uspeli da zaumu. Zauzeli su Budim i stigli do pred Beč ali Sibinj nikada nisu zauzeli.
Ulazimo u Luteransku katedralu Svete Marije, spektakularnu bogomolju u gotskom stilu građenu između 1371 i 1520.
Kako su gotovo svi transilvanijski Saksonci prešli u protestantizam nedugo nakon što je Martin Luter 31. oktobra 1517. zakucao svoji “95 tačaka o reformaciji” na vrata crkve u Vitenbergu – i ova katedrala je vrlo brzo, već sredinom 16. veka – od katoličkog pretvorena u luteranski hram. Tri veka ovde su sahranjivani gradonačelnici, plemići i ostle znamenite ličnosti Sibinja. Ta praksa je ukinuta 1796. uz samo jedan izuzetak – kada je ovde 1803. sagranjen Samuel fon Brukental, verovatno jedna od najznamenitijih ličnosti u istoriji ovog grada.
Fon Brukentalova palata nalazi se odmah preko puta katedrale i u njoj je sada muzej. The Brukenthal National Museum (rumunski: Muzeul Național Brukenthal; nemački: Brukenthalmuseum) je još krajem 18. veka osnovao Samuel von Brukenthal (1721-1803), austrijski guverner Transilvanije.
Kolekcija izložena na dva sprata broji 1.200 umetničkih predmeta – među njima remek-dela famanskog, italijanskog, francuskog, španskog, nemačkog i rumunskog slikarstva… Računajte da vam potrebno bar tri sata da je obiđete.
Iako je zvanično otvoren posle baronove smrti 1817. muzej je prve posetioce počeo da prima još 1790, tri godine pre Luvra.
Sibinj je veoma važan toponim i kada je reč o srpskoj istoriji i epskom predanju. Naime, prema mnogim srpskim epskim pesmama, iz Sibinja je vojvoda Janko Sibinjanin – “Jankul”. Bio je to Jovan – Janko – Janoš Hunjadi mađarski plemić i vladar. Mada je i tu smatran za Mađara, on se često sa Srbima pominje: kao kum Marka Kraljevića, te ujak Banović Strahinje, svat Stojana Popovića, svat Strahinjića Bana… Spevana je i epska narodna pesma “Ženidba Sibinjanin Janka sa vilom”, u kojoj on učestvuje u boju na Kosovu i ženi se “vilom”. Sestra mu je kaže se Janja, a sestrić “nejaki” Sekula. Po mađarskom istoričaru Janošu Karačonjiju, otac Jankov bio je Srbin – Vojko (Vuk), a deda njegov zvani Srb (Srbin) je dobio kao posed grad Sibinj, između 1364-1399. Janko je vaspitavan kao katolik, jer po naredbi kralja Lauša I – ni jedan vlaški knez ne može dobiti plemstvo niti posed na poklon, ako nije bio te verospovesti.
Despot Đurađ Branković je u prvoj polovini 15. veka zajedno sa Sibinjanin Jankom ratovao protiv Turaka.
Sultan Murat poslao je Isa-pašu da opustoši zemlje oko Beograda, ali su Đurađ i Janko ne samo porazili tursku vojsku i ubili pašu kod Smedereva, već su ušli u okupirane bugarske zemlje i osvojili grad Serdiku (Sofiju).
Pretendent za ugarski presto posle 1526. godine je pored austrijskog cara Ferdinanda, bio Jovan Zapolja, vojvoda od Sibinja (Erdelja). Uz Zapolju su stali mnogi ugarski (izbegli) Srbi kao vojnici, ratujući u borbi za vlast. Poslednji srpski vođa Jovan “Crni” umire 1526. a Ferdinand je nadvladao Zapolju, koji se oslonio i na Turke.
U Sibinju su stolovali i srpski pravoslavni episkopi: Sofronije Kirilović (1770-1774), Gideon Ničitić (1784-1788) i Gerasim Adamović (1789-1796).
Krajem 17. veka despota Đorđa Branković su austrijske vlasti držale izvesno vreme zatočenog u Sibinju. Potpisivao se sa “Grof Đorđe Branković izabrani despot Ilirije i rascijanske Misije”. Planirao je da skupi veliku narodnu vojsku kojom bi proterao Turke iz srpskih istorijskih predela. Prebačen je zatim 1690. radi veće državne sigurnosti prvo u Beč, pa u Jegru, gde je i umro posle 22 godine dugog tamničenja – 1711.
Prema državnom šematizmu pravoslavnog klira Ugarske 1846. u gradu Sibinju je bilo 407 pravoslavnih porodica, uz još pridodatih 57 iz filijale Nependorf. Danas u Sibinju ima svega nekoliko građana srpske nacionalnosti.
U ovom gradu se nalazi prva bolnica u Rumuniji (1292), prva apoteka (1494) kao i gorepomenuti najstariji muzej u državi – (Brukenthal muzej), otvoren 1817.
U Sibinju se, odmah pored Železničke stanice nalazi i jedinstveni Muzej parnih lokomotiva. Tu su izložene 33 lokomotive proizvedene u periodu između 1885. i 1959.
Sibinj je sačuvao veliki broj istorijskih građevina: pored Brukentalske palate tu je još i poznata „kula stepenica“, jedna od najstarijih zgrada u Sibinju, podignuta na temeljima najstarijih ostatka iz prvog utvrđenja oko crkve na kraju 12. veka. Današnja kula datira iz 1542. i ako ne patite od klaustrofobije i vrtoglavice, nakon penjanja uskim i strmim stepeništem, sa nje će vam se pružiti savršen pogled na grad.
Dok putujemo ka Temišvaru razmišljam kako su Rumuni, narod koji smo tako često nepravedno pocenjivali u vicevima i pošalicama – dokazali su da su velika nacija koja se nakon četiri decenije “ponora” pod komunistima veoma brzo vratila u zajednicu evropskih društava dok mi još uvek nikako da shvatimo gde smo to pogrešno skrenuli 1989.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
