Spread the love

Katarina Mendiondo, unuka Flore Špicer i praunuka Edvarda i Ane Špicer posetila je prošle nedelje Beočin gde je imala prilike da uveri u tužno stanje vile i dvorca koje su posedovali njeni preci, nekadašnji suvlasnici Fabrike cementa. Flora Špicer je sa svojom ćerkom Karlom i tri unuke došla u Brazil 1949. a umrla je u Sao Paulu u 92. godini

Katarina Mendiondo
Katarina Mendiondo

Tokom protekle nedelje Beočin su posetili potomci porodice Špicer koja je nekada bila među vlasnicima Beočinske cementare.

Katarina Mendiondo, unuka Flore Špicer i praunuka Edvarda i Ane Špicer, doputovala je u Srbiju u društvu svog sina Žoržija (Jorge) i jedan dan provela je u Beočinu sa Jelenom Viktorovom članicom admin-tima Fejsbuk stranice “Vratimo sjaj Špicerovom dvorcu” koja se godinama unazad bavi ovom temom. Katarina je obišla neka od mesta značajna za istoriju njene porodice – mahom zdanja koja su njeni preci izgradili i ostavili kao legat i nasleđe Beočinu ali koje, uglavnom, ovaj grad kroz decenije unazad, nije uspeo da sačuva od propadanja.

Flora Špicer je sa svojom ćerkom Karlom i tri unuke došla u Brazil 1949. gde je u Sao Paulu i umrla u 92. godini. Flora je imala i jednog sina koji je umro od srčanog udara još pre puta za Brazil.

Iako je u Beočinu ali i celoj Srbiji dugo vladalo mišljenje da je stari dvorac pripadao porodici Špicer, novija saznanja i činjenice upućuju na to da je ovo jedna velika zabluda u koju su svi transgeneracijski verovali.

Naime, rezidencija porodice Špicer je bila zgrada “Stare pošte” a ono što nazivamo “Špicerovim dvorcem” je od trenutka svoje izgradnje pa do nacionalizacije pripadalo porodici Orenštajn – kontraverznom, uticajnom i bez sumnje, najmoćnijom u trijadi osnivača fabrike cementa Redlih-Orenštajn-Špicer.

Uprkos tome što se dvorac vezuje za porodicu Orenštajn, Katarina i njen sin su sa velikim interesovanjem posetili i ovo mesto, gde su ih sa Jelenom dočekali i ostali administratori i autori pomenute Fejsbuk stranice Marijeta Dir, Ivana Letoš Brankov i Predrag Komljenović i zajedno predstavili istoriju ovog zdanja nakon perioda Drugog svetskog rata.

Nakon dvorca, gosti su imali priliku da obiđu i zgradu Opštine Beočin koja je 1910. takođe sagrađena na inicijativu njihovih predaka ali i zdanje Stare pošte koje je zapravo i pripadalo Edvardu i Ani Špicer, takođe potpuno ruinirano i sa kojeg je nedavno drvo “odvalilo” balkon.

Bila je organizovana i poseta Beočinskoj fabrici cementa gde je za njih bio upriličen prijem o čemu je “Lafarge”, sadašnji vlasnik fabrike obavestio javnost na svojoj LinkedIn stranici.

Više puta sam imao prilike da posetim i Dvorac i Staru poštu a od kako sam angažovan na projektu “Dvorci Srbije – zaštita kulturne baštine” na te lokacije sam odveo veliki broj zainteresovanih domaćih i stranih stručnjaka, novinara i filmadžija. Kako sam zbog serijala “Biciklom kroz Vojvodinu” postao neka vrsta eksperta za “filmske lokacije” na teritoriji Pokrajine – često sam producentskim kućama savetovao gde bi mogli da snimaju određene scene: “Treba vam dvorac za film? Ako je u pitanju romantična istorijska drama, malo je onih u dobrom stanju, ali to bi, recimo mogao da bude Dvorac Dunđerski u Kulpinu u kojem su snimani “Jagodići”. Ako hoćete savremenu seriju sa očuvanim kaštelom – to je onda Dvorac Šulhof u Padeju u kojem su snimane scene druge sezone ‘Močvare’ sa Goranom Bogdanom. Ako vam treba objekat koji će da ‘glumi’ mafijaški štek kriminalca kojeg igra Milan Marić u seriji ‘Besa’ – za to je idealan Dvorac Bisingen u Vlajkovcu. Treba li vam, međutim, lokacija za neki horor-film Špicerov dvorac je kao stvoren za to!”

O Špicerovom dvorcu pisano je mnogo pa i na stranicama ovog nedeljnika. Sagradio ga je 1898. čuveni mađarski arhitekta Imre Štajndl, čuven kao autor Ugarskog parlamenta u Beudimpešti. Jevrejska porodica Špicer (Spitzer) je poreklom iz Višegrada u severnoj Mađarskoj, u kome su takođe posedovali fabrike. Sam Eduard Špicer je rođen 1845. u bogatoj jevrejskoj porodici kao četvrto od petoro dece i skoro čitav svoj život proveo je u Beču, Budimpešti i u Beočinu. Pretpostavlja se da je poreklom iz velike porodice poljskih Jevreja koji su različitim poslovnim prilikama migrirali ka Austriji, Mađarskoj i Rumuniji. Kompanija „Redlich, Orenstein und Spitzer“ je kupila 1887.  fabriku cementa od Josifa Čika, a kasnije će se Eduard Špicer oženiti Anom Orenštajn, koja je bila ćerka barona Hajnriha Orenštajna (Heinrich Orenstein), i koja je predavala deci radnika cementare. Pozornica za gradnju dvorca bila je nameštena, budući da je sada Eduard (mađarski Ede) imao i porodicu i fabriku, i odlučio se da sagradi dvorac neposredno pored visokoprofitne cementare da bi nadgledao ceo proces rada.

Porodica Špicer je pred početak Drugog svetskog rata napustila Beočin, a tokom njega je dvorac korišćen kao zgrada nemačke vojne komande, da bi posle njegovog okončanja objekat bio nacionalizovan. U njemu su, nakon toga, bili smešteni gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i nakraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća “Podunavlje” u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje. Naš poznati pesnik Miroslav Mika Antić je koristio deo dvorca kao svoj slikarski atelje. Njegov čest gost bio je Pero Zubac. Naročito je propadanju doprinela pasarela za prenos kamena u cementaru koja se nalazi u neposrednoj blizini dvorca.

Ovde su snimani brojni filmovi i muzički spotovi. Od filmova valja izdvojiti filmove: „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića (1961.), „Sveti pesak“ Miroslava Antića (1968.), „Rani radovi“ Želimira Žilnika (1969.), „Ratnici“ Brajana Hatona sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi iz 1970. te „Doručak sa Đavolom“ Miroslava Antića iz 1971, „Dečak i violina“ Jovana Rančića iz 1975, „Crna mačka, beli mačor“ Emira Kusturice iz 1995, kao i holivudsko ostvarenje „Braća Blum“ iz 2008. Rajana Džonsona sa Rejčel Vajs, Ejdrijenom Broudijem i Markom Rafalom u glavnim ulogama. Danas su gotovo svi prozori na njemu polomljeni, a usled obilnih padavina tokom zime 2011. deo ulaznog trema se urušio. Objekat je 18. juna 1997. proglašen za spomenik kulture. Dvorac je u katastrofalnom stanju, a nema ni prozore ni vrata. Sa njegovog krova još uvek nas posmatra skulptura Turula, mitske ptice koja je prema predanju predvodila Mađare kada su dolazili u Panonsku niziju.

Pre nekoliko godina je izvršena sanacija krova da se on ne bi urušio i doveo do rušenja celog dvorca. Okruženje je prepuno smeća. Veoma često ga nazivaju i „Kuća duhova“. Svojevremeno je Emir Kusturica, zadivljen njegovom lepotom, ponudio da kupi dvorac i da ga renovira o svom trošku i stavi u funkciju, ali mu taj zahtev nije odobren.

Prilikom svojih biciklističkih tura po Beočinu obišao sam i radničko naselje podignuto početkom 20. veka i uverio sam da su tadašnji industrijalci, vlasnici cementare više vodili računa o estetici stanovanja svojih radnika nego današnji tajkuni o estitici sopstvenih vila. Slično tipsko radničko naselje iz istog perioda sagradili su i vlasnici rudnika u Vrdniku za svoje rudare.

Pre par godina ušao sam u zgradu Stare pošte u Beočinu u kojoj se zapravo nalazila rezidencija Špicerovih. U njoj je na podovima ostao razbacan inventar Pošte koji niko nije pokupio kada je ona preseljena u novu gradu. Na zidu je još uvek bio Cenovnik poštanskih usluga kao i boks sa pretincima u kojima je ostalo i po neko, nikad dostavljeno pismo. Zapamtio sam tada nadrealnu scenu – drvo koje raste na masivnom kamenom balkonu iznad glavnog ulaza u vilu. Početkom ovog meseca prijatelj iz Beočina poslao mi je fotografiju na kojoj se vidi da je priroda pobedila arhitekturu – korenje drveta se toliko raširilo da je u jednom momentu odvalilo balkon koji se srušio na travnjak ispred.

Tu scenu će u svom oku u Brazil poneti i Katarina, praunuka Edvarda i Ane Špicer koji su u nekim lepšim vremenima na tom balkonu gledali neki lepši Beočin.

Foto: Ismet Ademovski, Mladen Sekulić