Spread the love

“Za sve su krivi Arapi, i naravno Jevreji!” (Nica):  Seli smo u baštu jednog malog restorana u Rue Meyerbeer, između našeg hotela “Splendid” na Bd Victor Hugo i obale mora. Vlasnik restorana, ujedno i konobar, čovek u kasnim pedesetim, nakon što je čuo da pričamo srpski, kreće sa konverzacijom, što kod Francuza inače nije baš običaj:

–         Rusija? 

–         Ne, Srbija! 

–         A, Dubrovnik!? 

–         Ne, to je u Hrvatskoj! 

–         Ahaaa! Srbija! Znam, vi ste se borili protiv muslimana! Oni samo prave probleme, pola Afrike je došlo u Francusku! Ne rade ništa, imaju  po osmoro dece i primaju pomoć od države. A sve pare naravno drže – Jevreji! 

I verovatno bi on nastavio svoju prigodnu rasističku tiradu da ga nisam prekinuo i rekao kako smo jako gladni. Ne dešava se to prvi put da ljudi kad čuju odakle dolazim, bivaju osokoljeni da iz sebe izbace najčudnije stavove koje, inače, pred drugim strancima drže sakrivene iza maske kosmopolitskog gostoprimstva: “Gost I mio koje vere bio!” Koliko će još vremena da prođe dok prva reakcija na pomen Srbije bude Novak Đoković, na primer, kako god to stereotipno zvučalo. Ako smo već bitku za Teslu i ostale heroje 20.veka u istom veku nesrećno izgubili.

Centar Nice
Centar Nice

Kako je sin kafanskog svirača iz Rumunije sagradio najlepši hotel na Rivijeri (Nica): Svako jutro za vreme doručka na terasi restorana na 8.spratu “Splendida”, piljio sam u ružičastu kupolu “Negresco  Hotela” par ulica dalje. Jednom sam se tako zagledao da mi je ogrobni galeb (velik bezmalo kao u Hičkokovom filmu) gotovo ukrao doručak. “To se redovno dešava!”, odmahnula je nasmejana konobarica. “Negresco Hotel” sagradio je Henry Negrescu (1868-1920), sin kafanskog svirača iz Rumunije (“…son of an innkeeper and gypsy violinist…” sudeći po oficijelnom sajtu hotela) koji je po dolasku u Francusku svoje rumunsko “u” u prezimenu promenio u “o”. Od 1893. kada je došao u Monte Karlo, Negresco je tako briljirao u svom ugostiteljskom umeću da mu je povereno vođenje nekoliko prestižnih restorana i kazina u Monaku i kasnije u Nici. Kao kruna, došla je ponuda grada Nice da sagradi veliki prestižni hotel koji će biti simbol bezbrižne “Belle Epoque” koja nije ni slutila nadolazeću kataklizmu Velikog rata.

Crkva Sv. Nikolaja
Crkva Sv. Nikolaja

8. Januara 1913. otvoren je “Negresco Hotel” čiju je kupolu konstruisao niko drugi do Gustave Eiffel. Hotel je tokom rata pretvoren u bolnicu jer je Nica bila puna ranjenika i izbeeglica iz cele Francuske i Evrope a posle Oktobarske revolucije 1917. i utočište za više hiljada Rusa kojima se nije dopadala vlast boljševika. Nakon rata Henry Negresco umire a hotel kupuje belgijska kompanija i počinje period njegovog propadanja i letargije. 1957. vlasnik hotela postaje porodica Augier, u čijem je vlasništvu i danas. Madame Jeanne Augier neprekidno uvećava kolekciju vrednih umetničkih dela koja krase lobi, bašte, hodnike i salone hotela tako da je “Negresco” danas bez ikakve sumnje najlepši i najprestižniji hotel na Cote d’ Azur.

Razmišljam šta bi se dogodilo danas, 100 godina kasnije, da je Negrescu, sin kafanskog svirača iz postčaušeskuove Rumunije došao u Francusku i pokušao da poštenim radom postane respektabilan član društva. Kako je moguće da je Evropa s kraja 19. veka uspešnije inkorporirala u svoje tkivo siromašne doseljenike sa Istoka dok današnjoj Evropi iz tog dela sveta treba samo jeftina radna snaga (iz iste te Rumunije oko 3 miliona ljudi radi trenutno u Italiji, Španiji i Francuskoj) ili pak milijarderi sa Istoka koji su se obogatili pljačkom mineralnih bogatstava svoje zemlje, prodajom droge ili oružija… Koliko bi godina danas trebalo vrednom i radnom momku iz Rumunije, Srbije ili Bugarske da postane vlasnik prestižnog hotela na Rivijeri a da pre toga ne ubije dva policajca i tri mafijaška bosa?

Lobi "Negresco Hotela"
Lobi “Negresco Hotela”

Garibaldi, naš sin (Nica): Nica je u sastav moderne Francuske ušla tek 1860. kao nagrada Napoleonu III zbog pomoći Italijanima u borbi za ujedinjenje zemlje. Do tada je uz kraće prekide, vekovima bila pod vlašću dinastije Savoj. Na plebiscitu, 99% žitelja Nice izjasnilo se za Francusku, da bi se već par meseci kasnije gorko pokajali jer im Francuzi, što su inače radili na svim “novozaposednutim teritorijama”, ukidaju lokalni jezik i uvode francuski… U Nici je rođen i Đuzepe Garibaldi, vojskovođa kojem je pošlo za rukom da ujedini Italiju. Garibaldi se takođe jako protivio tome da se Nica pripoji Francuskoj. Danas u centru Nice na trgu koji  nosi njegovo ime, stoji velika Garibaldijeva statua. Francuzima ne smeta. Iako su ti isti Italijani držali grad pod okupacijom i u skorijoj istoriji, za vreme Musolinija 1942-1943.

Da li bi Zagrebčanima smetalo da na jednom od trgova podignu spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću Ujedinitelju koji ih je oslobodio austrijske stege protiv koje su bili vekovima? A Novosađanima statua Bana Josipa Jelačića, rođenog u Petrovaradinu, pod čijom komandom su ovdašnji Srbi branili grad od mađarskih trupa sa Tvrđave u revoluciji 1849? Ne, na trgovima Balkana ima samo mesta za nacionalne heroje većinskog naroda, eventualno za antičke vojskovođe za čijim poreklom i genima čeznemo ili azerbejdžanske pesnike i diktatore o kojima ne znamo apsolutno ništa pa nam zato i ne smetaju.

Casino Monte Carlo i Hotel de Paris
Casino Monte Carlo i Hotel de Paris

“Ovi” i “oni” Rusi (Nica): Kada je železnica 1864. stigla do Nice jedan od prvih putnika bio je ruski Car Aleksej II Romanov koji je bio oduševljen blagom klimom i prirodnim lepotama ovog dela Mediterana. Od tog momenta reke ruskih aristokrata pristižu u Nicu sezonski ili u želji da se trajno nasele. Za njihove potrebe Carica Marija Fjodorovna, majka u revoluciji ubijenog Nikolaja II zida najveću Rusku pravoslavnu crkvu u Zapadnoj Evropi i jedinu sa zvanjem katedrale izvan Rusije. Crkva je otvorena poput hotela “Negresco” dve godine pred rat, u decembru 1912. Posle Revolucije u Rusiji, Katedrala Svetog Nikolaja potpada pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije da bi država Rusija i Moskovska patrijaršija uspele da povrate vlasništvo nad njom tek prošle godine.

U crkvi sam zatekao puno američkih turista i jednu rusku vernicu sa maramom na glavi kako se moli pred ikonom Bogorodice. Današnji Rusi koji žive u Nici, Kanu, Antibima, San Tropeu i Monte Karlu ili ih pak posećuju, više mare za Svetog Louis Vuittona i Blaženu Veru Wang nego za svece pod kupolom Hrama Svetog Nikolaja. Na njihovim jahtama i u vilama sa pogledom na more koje masovno kupuju, baš kao i njihovi sunarodnici 150 godina ranije, vladaju pravila i moralni kodeksi nove religije.

 

101 Damatinac i jedna doga (Monako): Uličica preko puta Prinčevske palate u Monaku. U bašti malog italijnskog restorana svi su stolovi prazni sem našeg. Uskoro dolazi grupa od osam bučnih tinajdžera, po naglasku bi se reklo, Dalmatinaca. Jedan od njih imao je na sebi majicu “I love Barcelona!”

Žučno su raspravljali: “12 eura pica!?!”, “A što bi ti tija da u Monaku jedeš za 3 eura picu!”, “Hoćemo sisti?” “Ne mogu više da jedem suvu ranu, criva mi se sklupčala…” “Jedva čekam da stignemo doma!”. Konobar im prilazi i kao i nama dodaje jelovnike na ruskom. Oni traže na engleskom… Većaju još par minuta , ustaju i odlaze. Konobar rutinski pokupi one jelovnike na engleskom kao da je to stvar koja se dešava svakodnevno. Par sati kasnije sreli smo ih dole u Monte Karlu, ispred Hotela de Paris kako zagledaju parkirane “ferarije”, “aston martine” i “bentlije”. O njih i o nas očešala se ogromna doga koju je vodilo dvoje mladih i očigledno prebogatih Italijana. Dalmatinci su ih gledali sa pogledima u kojima se mešaju mržnja, prezir i zavist.

Reč je dakako o jednoj od ekskurzija sa Balkana u kojima srednjoškolce sa 35 eura u džepu voze satima do Barcelone, sa spavanje u autobusima, po sat-dva u Veneciji, Veroni, Monte Karlu i Kanu. Oni kroz sve te gradove samo protrče, jedva da pokupe i neki miris, ukuse kupe po benzinskim stanicama i “Mac Donald’sima”, iste mirise kao i u svim jeftinim lancima brze hrane širom sveta. Koja je svrha onda takvih ekskurzija koje samo podižu frustracije onih koji nemaju i njihovu mržnju prema onima koji imaju i previše? Jedno sedmodnevno putovanje u neki od tih ili bližih gradova, sa pristojnom hranom i smeštajem, sa dovoljno vremena da se pronikne u kulturu, istoriju, navike i običaje žitelja tog mesta sigurno bi i 17-godišnjim Dalmatincima i njihovim vršnjacima iz Zaječara, Kumanova i Zenice više koristili od tura na koje ih sada vode.