BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Kovilj
Većina ljudi samo prođe kroz Kovilj na putu za čuveni manastir ili čardu Arkanj (“Na kraj sveta”) a kada se kroz njega provozate biciklom, ovo selo krije mnoge zanimljivosti i lepote.
Istorija kaže da je nekada bilo dva Kovilja – Donji Kovilj se prvi put spominje 1554, a Gornji Kovilj 1702. Naselja su se spojila 1870. Manastir je obnovljen 1705–1707, prema legendi na mestu na kojem je Sveti Sava sagradio crkvu u 13. veku. U mestu postoje i dve srpske pravoslavne crkve, iz 1824/28 i 1846.
U parku u centru sela nalazi se spomenik Koviljčanima, dobrovoljcima u srpskoj vojsci stradalim na Kajmakčelanu i u Dobrudži tokom Prvog svetskog rata. Selo je uvek bilo većinsko srpsko i kao i sva srpska sela u Šajkaškoj imalo je jaku patriotsku notu.
U Kovilju, za razliku od većine ostalih srpskih mesta u Šajkaškoj – nije bilo zloglasne Racije u januaru 1942. jer su je sprečili tadašnji lokalni mađarski političari. 2017. u Kovilju je u prisustvu gradonačalnika Novog Sada Miloša Vučevića podignut spomenik kojim je iskazana je zahvalnost predsednicima Donjeg i Gornjeg Kovilja, Horvatu Mihalju Miškeli i Molnaru Andoru, koji su zajedno sa komandantom sela Dunafalvi Lajošem sprečili raciju i sačuvali Koviljčane od zle sudbine koja je zadesila mnoge Srbe u Novom Sadu, Bečeju, šajkaškim selima…
Priča o tim događajima je dramatična i dostojna nekog budućeg filma. U aprilu 1941. nakon što su Hortijeve trupe zauzele Bačku i Baranju za komandira Žandarmerije u Kovilju je postavljen Lajoš Dunafalvi, četrdesetogodišnjak rođen u Budimpešti. Pored konstituisanja Žandarmerije, mađarska vlast je dekretom postavila i predsednike dve opštine u Kovilju. Bili su to Koviljčani mađarske nacionalnosti, Mihalj Miškela Horvat i Andor Molnar.
Januar 1942. u Bačkoj je obeležilo hapšenje i zversko ubijanje uglednih ljudi, imućnijih zemljoposednika, zanatlija, lekara, advokata, učitelja, ali i žena, dece i starih, pod izgovorom razbijanja partizanskih odreda. Racija je bila finale kojem je prethodila priprema po već ustaljenom šablonu. Meštani bliski mađarskim fašističkim vlastima su tokom 1941. godine sastavljali spiskove sa ljudima koje bi bilo poželjno likvidirati. Spiskovi su se slali u Budimpeštu i vraćali u vidu naredbe komandirima Žandarmerije. Naredba za streljanje više od dve stotine meštana Kovilja došla je i Lajošu Dunafalviju.
Od svog dolaska u selo Dunafalvi se sprijateljio sa mnogim Koviljčanima. Naredbu komande je primio k znanju, ali je pokušao da eskivira njeno izvršenje. Međutim, radi efikasnijeg sprovođenja racije u Kovilj je došlo oko dve stotine vojnika i oficira iz Novog Sada. Dunafalvi je shvatio kako će se odvijati situacija i koji je njen neizbežni epilog. Da bi predupredio masovnu egzekuciju stanovništva pozvao je predsednike opština da skuju plan kojim će odložiti raciju. Dogovorili su se da u najvećoj zgradi za okupljanje u Kovilju naprave zabavu, na koju će biti pozvani svi mađarski vojnici kao i omladina sela. Pozvan je i tamburaški orkestar predvođen nadarenim, samoukim muzičarem Vasom Jovanovićem.
Tokom zabave, kad je veselje bilo na vrhuncu, Dunafalvi je sa oficirima otišao u zasebnu prostoriju zgrade, gde su iza zatvorenih vrata pregovarali da li raciju treba sprovesti. Tokom pregovora, oficiri su bili dosledni u nameri da izvrše naređenje, ali ih je Dunafalvi ubeđivao da su Koviljčani čestit narod i da u selu nema partizana. Nakon višečasovnih pregovora oficiri i Dunafalvi su se vratili na zabavu. Od Srba u selu se zahtevao apsolutni mir i da se politički ne angažuju. Sutradan, zbog postignutog dogovora i lošeg smeštaja, vojnici su se vratili u Novi Sad. Istovremeno, u selu Đurđevu, nedaleko od Kovilja, učitelj nemačke nacionalnosti Franja Epert je takođe vratio vojnike koji su došli da sprovedu raciju. Nedelju dana kasnije vojnici su se vratili u Đurđevo i najpre ubili njega, suprugu i njihovo dvoje maloletne dece, a zatim i više od tri stotine meštana sela. Potez Dunafalvija, učinjen iz čiste ljudskosti, bio je dakle krajnje opasan po njegov život i život njegove porodice, ali je njime spaseno više od dve stotine Koviljčana.
Nakon okončanja rata i oslobađanja Jugoslavije od okupatora, Dunafalvi se sa svojom suprugom Vilmom vratio u Mađarsku. Komunistička vlast ga je dočekala s prezirom. Kada je nekoliko godina po povratku u domovinu podneo zahtev za penziju, rečeno mu je da pored ispunjenja uslova za penziju mora dostaviti i dokaz gde je bio za vreme rata. Tada su meštani Kovilja, na mađarskom jeziku, sastavili svojevrsnu ocenu njegovog vladanja dok je bio komandir Žandarmerije. Ocenu su potpisali najviđeniji i najugledniji ljudi sela.
Po prijemu pismena, Dunafalvi je ponovo podneo zahtev za penziju, ali je Zavod za penziono osiguranje negativno ocenio zatev i odbio ga uz obrazloženje „Spasao si Srbe, neka ti Srbi daju penziju“. Posle toga Dunafalvi se obratio ambasadi Jugoslavije u Mađarskoj za pomoć. Odbijen je jer je bio mađarski vojnik u službi Mađarske države. Kako bi obezbedio sopstvenu egzistenciju, pod stare dane je morao da radi najteže fizičke poslove. Diskriminisan i ponižen preminuo je 1967. godine. Bio je žrtva industrijske nesreće, pao je sa kamiona i polomio vratni pršljen.
Sudbina se surovo poigrala i sa ostalim akterima ove tužne priče. Neposredno po završetku rata, predsednik opštine Gornji Kovilj izašao je pred sud u Novom Sadu, gde se branio od optužbi da je sarađivao sa okupatorom. Osuđen je na smrtnu kaznu. Na prvostepenu presudu imao je pravo žalbe Višem sudu u Beogradu. Iskoristio je svoje pravo, a sud u Beogradu je uzeo sve činjenice u obzir. Saradnja sa okupatorom je bila neophodna kako bi selo bilo spaseno zločina koji bi usledio da je nije bilo, i zato je donesena oslobađajuća presuda. Međutim, istog dana kad je oslobađajuća presuda stigla u Novi Sad, Mihalj Miškela Horvat je streljan. Predsednik opštine Donji Kovilj, Andor Molnar, nije dočekao suđenje. Ubijen je nožem, na najsuroviji mogući način, od ruke čoveka koji je po okončanju rata bio željan osvete Mađarima.
U znak zahvalnosti za ono što je Dunafalvi svojevremeno učinio, muzičar Vasa Jovanović napisao je kompoziciju pod nazivom „Dunafalvijev marš“, a u čast njegove supruge još jednu kompoziciju pod nazivom „Vilmin tango“. Posle pada komunizma i pojave višepartijskog sistema, jedna ulica u Kovilju dobila je naziv po komandiru Žandarmerije.
Lajoš Dunafalvi je bio častan čovek u ozloglašenoj uniformi. Poslovica kaže: “Ko časno umre, ostane upamćen i stotinu godina, a onoga bez časti i rođena deca zaborave.“
Nedavno su ministri kulture Srbije i Mađarske potpisali protokol o saradnji na snimanju filmova iz zajeničke istorije. Verujem da bi svetla priča iz Kovilja, u moru crnih i tužnih epizoda iz tih godina, bila idealan scenario za jedan takav film.
Ono što odmah uočite u Kovilju ako dolazite tokom letnjih meseci – svakako su na desetine gnezda roda na banderama širom sela. Rode se svake godine vraćaju u selo. Njima ne smeta činjenica da su putari na ulazu u selo greškom stavili tablu sa precrtanim nazivom “Kovilj” kao da iz njega izlazite. Sa druge strane – pohvala za tablu na auto-putu koja govori da je ovo rodno mesto slavnog Laze Kostića.
Trenutno u Kovilju ima između 30 i 35 gnezda roda, a najinteresantnije rodino gnezdo, najstarije na Balkanu, nalazi se na hrastu uz crkvicu Svete Petke u blizini Koviljskog manastira i staro je, kako se veruje oko 500 godina.
U nekadašnjem Gornjem Kovilju nalazi se Srpska Pravoslavna Crkva Vaznesenja Gospodnjeg. Prva poznata pravoslavna crkva u selu stajala je otprilike dva metra zapadno od današnje. Ta srpska bogomolja bila je posvećena prazniku Letnjem Sv. Nikoli, je “tronosana” 6. maja/25. aprila 1738. od strane episkopa bačkog Visariona Pavlovića.
Nova crkva je podignuta 1827-1829. na istom mestu. Pripravljanje cigle počelo je još 1824. godine, a trošak radova je izneo 6617 f. 69. krajcara. Nju je 7. juna/26. maja 1829. “tronosao” episkop bački Gedeon Petrović posvetio po prazniku Vaznesenju Gospodnjem posvetio.
U crkvi se nalazi ikonostas Sveštenomučenika Rafaila Momčilovića rađen u periodu od 1908. do 1910. Kada smo mi bili u selu crkva je bila zaključana. Druga kuća od crkve je rodna kuća Laze Kostića (1841-1910), pisca, pesnika, prevodioca, ali na žalost nije otvorena za posete turista.
Crkva Sv. apostola Tome u nekadašnjem Donjem Kovilju bila je otvorena, zajedno sa nama stiže i sveštenik, Kaže da su počeli da zaključvaju crkve jer “neki ljudi na žalost kradu po hramovima”… U unutrašnjosti crkve iz 1846. dominira ikonostas rezbaren u kombinaciji baroknih i klasicističkih elemenata, sa stilizovanim ornamentima i naturalistički izvedenim motivima. Izradio ga je majstor Johan Kistner 1870. Ikone je naslikao ukrajinski slikar Antun Kler 1934/36.
Rađene su uljem na platnu, kaširane na dasci, signirane. Ikone su rađene po ugledu na realističko slikarstvo Uroša Predića. Na severnom zidu hrama je slika kamenovanje Svetog Stefana (dimenzija 120×50 cm), ulje na platnu, verovatno rad monaha slikara Rafaila Momčilovića, igumana manastira Šišatovac kojeg su 1941. uhapsile, mučile i na kraju ubile ustaše.
Dok smo odlazili – ljubazni sveštenik nam daje po jedan primerak magazina Eparhije bačke – “Vinograd gospodnji”.
Nedaleko od crkve je park sa spomenikom partizanima palim u NOB pored kojeg se sa unukom igrala jedna baka Romkinja.
Zatajem pored rukom ispisanje (“ugravirane”) table “Rakijada 13. juni” i od uličnog prodavca kupujem jednu mirisnu koviljsku dinju.
“Ima tu puno vlasnika, sigurno 5-6”, objašnjavam mi momak u susednom kafiću. Zgrada napušenog nazavršenog hotela u centru Kovilja deluje potpuno nadrealno među prizemnim panonskim kućama koje je okružuju. “Tu su zimus bili migranti!”, dodaje jedan momak nakon što je izvadio slušalice iz ušiju. Provukao sam se kroz žicu i ušao u impozantnu građevinu od cigle i betona. Na pročelju objekta stoje orlovi koji vlasnike nikad nisu poveli u ovaj let. Ako su migranti i boravili ovde, ovi su bili dosta pedantni, nisu ostavili zapaljene madrace i smeće što je čest prizor u napuštenim kućama koje privremeno “koriste” ovi nesretnici u potrazi za boljim životom. Jedan stariji meštanin ima svoju verziju priče: kaže da je vlasnik hotela počeo sa gradnjom devedesetih i navodno platio sve dažbine koje mu nove vlasti nakon 2000. nisu priznale pa je on digao ruke od svega i otišao u inostranstvo gde je i umro.
Ono po čemu je Kovilj svakako najpoznatiji jeste čuveni manastir Sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila koji se nalazi na samom kraju sela.
Tačnih podataka o osnivanju manastira nema. Prema predanju ulogu osnivača imao je prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku, ali o tome ne postoje nikakvi istorijski izvori. Najraniji pisani spomen nalazi se u Minhenskom psaltiru iz 14. veka, ali bez datiranja, gde se pominje Manastir Privina Glava, u dva popisa njegovih stvari, te zajednička svojinu sa Manastirom Kovilj, na osnovu čega se pretpostavlja da je Manastir Kovilj prvobitno bio metoh Manastira Privina Glava. Pouzdano se jedino može tvrditi da je sadašnji manastir Kovilj već postojao krajem 16. ili početkom 17. veka. Takođe, postoje podaci da je 1651. oslikana stara crkva, pa se na osnovu toga, po starim običajima, pretpostavlja da je nekoliko decenija pre toga bila izgrađena. U poslednjim decenijama 17. veka dolazi do ratnih razaranja. Bratstvo, koje se nalazilo rasejano po Ugarskoj, sa sobom je nosilo vredne knjige i zapisivalo događaje. U periodu od 1686—1697. Turci su u četiri navrata rušili manastir. Tek posle Karlovačkog mira 1699, preživeli monasi i novi, pridošli iz Srbije, obnovili su bratsvo, a stara crkva je obnovljena 1705-1707.
Današnji hram je građen od tesanih kamenih kvadera krečnjaka sive boje 1741—1749. Graditelji crkve su bili Teodor Kosta i Nikola Krapić. Tokom druge polovine 18. veka crkva je ukrašavana i snabdevana svim potrebama i mobilijarom. 1758. carica Marija Terezija je manastiru dodelila diplomu (privilegiju), kojom cu utvrđene granice zemljišnog poseda, sa tačnim razgraničenjima od susednog naselja Koviljskog Šanca. Godine 1772. Bački episkop Mojsej Putnik postavio je za arhimandrita Jovana Rajića, prvog modernog srpskog istoričara i bogoslovskog pisca. Zahvaljujući osnivanju Šajkaškog bataljona 1763. koga su sačinjavali najvećim delom Srbi, sačuvana su srpska naselja u području manastira. U takvoj sredini manastir se razvijao i uživato podršku i pomoć naroda u duhovnom i materijalnom pogledu.
Arhimandrit Sinesije Radivojević bio je 1805. u manastirskom bratstvu, a iguman manastira 1810. bio je jeromonah Porfirije Petrović.
U toku 1849. ratne godine, za vreme Ugarske revolucije, kaluđeri sa igumanom Kovilja su bili primorani da se na brzinu povuku u Srem, ostavivši gotovo svu imovinu, koja je posle toga opljačkana. Manastir je tada veoma oštećen, a zajedno sa njim uništeno je i njegovo ogromno kulturno blago. Lazar Tomanović je zapisao da su mu monasi 1883. u oltaru pokazali ikonu svu bodežima izgrđenu, kao uspomenu na stradanja 1848. i 1849. On im je rekao da je slične stvari skoro gledao u svom zavičaju (Boka kotorska).
Obnova manastira je sprovedena, već 1850, sredstvima države, pomoći od Rusije i darovima od naroda. Istom prilikom razrušen je stari hram živopisan freskama iz 1651. Za novi hram izrađen je ikonostas čiju je drvenariju i rezbariju uradio Jovan Kistner, a za oslikavanje je angažovan tada mladi akademski slikar Aksentije Marodić. Živopisanje se odužilo sve do 1891. Marodić je hram ukrasio scenama iz Hristovog života, kao i kopijama iz čuvenih galerijama Beču, Minhenu, Parizu, Rimu, Veneciji, Napulju. Pozlatu ikonostasa uradio je pozlatar Ludvig Tauš 1890.
Prvi svetski rat je manastir prošao neoštećen. Posle rata je sprovedena agrarna reforma, pa mu zemljišni posed u izvesnoj meri smanjen, a 1933. manastir je ostao ženski. Već 1941. mađarske okupacione vlasti su opljačkale manastir i proterale kaluđerice, tako da su se one preselile u Manastir Fenek. Odatle su ih pak proterale ustaše, tako da je sestrinstvo na kraju završilo u Manastiru Sv. Petke kod Paraćina. Manastir je 1990. ponovo postao muški, do tada se o opustelom manastiru starala monahinja Gavrila Bedov.
Od kulturnog blaga, sačuvano je dosta slika, ukučujući i slikarske radove Uroša Predića, zatim ikone različitih vrednosti, bogata biblioteka[1] vrednih knjiga i rukopisa, zbirka muzičke literature, koju je napravio Damaskin Davidovič, kao i manastirska arhiva. U crkvi je sahranjen arhimandrit Jovan Rajić, književnik i otac srpske istoriografije i general-major Teodor Stanisavljević, prvi komandant Šajkaškog bataljona, Marija, supruga Đorđa Stratimirovića, borca i branioca Titela i ovoga kraja 1848/1849.
Kroz manastir je tokom njegove istorije prošlo mnogo obrazovanih ljudi. Znamenit monah bio je i Patrijarh srpski Georgije, koji se u njemu zamonašio, zatim Jovan Rajić, episkopi Porfirije Perić (današnji Patrijarh),Fotije Sladojević, Andrej Ćilerdžić, i blaženopočivši Jeronim Močević. Manastir je duhovni i kulturni centar gde se tokom prve polovine 19. veka redovno javlja pretoplatnički punkt za kupovinu knjiga. Tako su 1809. popularno delo o otkriću Amerike nabavili: iguman Porfirij Petrović i namesnik Simeon Sarajlić.
Bratstvo danas broji 30 monaha, a manastir se ubraja u jedan od najbrojnijih muških manastira u okviru Srpske pravoslavne crkve. Gotovo polovina monaha je visokoobrazovana. Među monasima je monah Ermolaj, oftalmolog. Svi rade na manastirskom imanju od oko 50 hektara. Prave čuveni med od belog bosiljka, voćnu rakiju, konjak i liker od oraha. Imaju manastirski hor, koji neguje tradicionalno vizantijsko pojanje. Takođe, prave sveće i izrađuju ikone. Manastir je u javnosti postao poznat i po televizijskoj emisiji “Bukvar pravoslavlja” emitovanoj na TV Novi Sad i RTS-u, tokom skoro deset godina, u koju je uređivao iguman manastira — vikarni episkop jegarski Porfirijem, a učestvovali su i monasi iz Kovilja.
Prošle godine pažnju stručne javnosti zaokupila je činjenica je je u manastiru Kovilj potpuno uklonjen ikonostas iz 1871. koji je u duhu renesanse oslikao italijanski đak Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner, a da su na tom mestu zidovi oslikani novim, pseudovizantijskim freskama. Ni godinu dana kasnije nije jasno da li je Marodićev inonostas samo poslat na restauraciju u Galeriju Matice srpske ili je trajno uklonjen.
Osim po manastriju, Kovilj je i izvan Vojvodine najpoznatiji po čuvenoj čardi “Na kraj sveta”. Jednom prilikom Suzana Mančić mi je ispričala kako je upravo na ovom mestu upoznala svog sadašnjeg supuga grčkog biznismena Simeona Ocomokosa.
”U Kovilju ima čarda, koju zovu “Na kraj sveta”
Boemi joj dali ime, kad su pili jednog leta.
Tu se uvek jelo, pilo, pevalo i veselilo.
Nikom ništa to ne smeta, što je čarda “Na kraj sveta”.
Na ovom mestu su mnogi, sa pesmom čekali jutra,
Tu niko mario nije, šta će mu doneti sutra!”
Ovo su stihovi koji je napisao Đoka Varenika, sin čuvenog Pere Varenike čija je porodica generacijama držala čuvenu čardu.
Čika Pere Varenike više nema. Na nebeskoj čardi sluša svoju omiljenu pesmu “Duni vetre sa banatske strane” i u društvu svojih poznatih, takođe pokojnih, redovnih gostiju, velikih boema, slikara i pesnika, uživa gleda “dole” tražeći svoju čardu koje takođe više nema a na koju je “na bicikli” tu dolazio i Mika Antić.
Koviljski pesnik Miroslav Koledin napisao je, a akademski slikar Žika Miškov “namolovao” je pesmu na zidu stare čarde:
Pokraj vode seo panj, uz Arkanj.
Iskočila jedna štuka kao ruka,
Čika Pera brže bolje,
Baš je bio dobre volje
Štučetinu da zakolje.
Ispod potopljenih grana
Snašao se za šarana.
Nešto malo smuđetine
I dunavske sometine.
Za čas puna torba
pa će biti riblja čorba.
Čika Pera bem’ mu sveca
U kuvanju nema premca.
Vatra gore, kotlić krčka
U Arkanju neko brčka.
Svira Toza, Pera peva,
Tima s kontrom ne okleva.
Dok Pisari bas udara
Tu se toči i dudara
Oko čarde bagrem cveta
To je život na kraj sveta!
U staroj čardi bili smo dve nedelje pred rušenje u aprilu 2013. Objekat je bio zaista star i dotrajao ali je imao neki šarm koji je decenijama privlačio goste iz cele Jugoslavije. 4. maja te godine šarda je srušena, navodno srušila se sama od sebe kada su zidari pokušali da skinu krov kako bi napravili novi.
Kako tu nisu baš čista posla svedoči i činjenica da kada ukucate u pretraživače “Srušena čarda Na kralj sveta” pojavljuje se veći broj tekstova iz 2013. ali su gotovo svi “skinuti” sa portala koji su ih objavili.
Danas se na ovom mestu nalazi novi objekat, sa strujom i vodom, savremenim toaletima i parkingom, pogled na rit je i dalje prelep ali je nekako nestalo onog boemskog duha koji je ovde vladao. Ili su se možda i vremena promenila pa tog duha zapravo više negde i nema.
Manastirska “Zemlja živih”
„Zemlja živih“ u Manastiru Kovilj od 2004. je odredište mladih, koji traže pomoć u nastojanju da se izleče od narkomanije. Štićenici ove zajednice borave neprekidno, od jedne do tri godine, obavljajući različite poslove i aktivnosti. Prema rečima tadašnjeg igumana manastira Porfirija a danas Patrijarha srpskog, problem ovih mladih ljudi, se ne rešava samo lekovima, jer problem nije samo hemijske, već i duhovne prirode Pošto u manastiru nije bilo dovoljno mesta, pronađen je i dodatni prostor za smeštaj ovih ljudi, tako da je 2006. formirana zajednica na jednom salašu u Čeneju, u kojoj zavisnici žive i rade pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih ljudi. Kasnije su otvorene i kuće u Vilovu, Brajkovcu kod Lazarevca i ženska kuća u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Bačkom Petrovom Selu, a u planu je otvaranje još kuća. Projekat “Zemlja živih” je besplatan, a sredstva za život u zajednicama obezbeđuju se putem donacija.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.