Muhamed Kurmeni, rodom iz Ulcinja, zajedno sa partnerima drži nekoliko hotela u Draču, na rivijeri koja je proteklih pet godina doživela pravi procvat: more je čisto, plaže su peščane, hrana sveža, ukusna i puno jeftinija nego u susednim turističkim državama – Grčkoj i Crnoj Gori.
Par minuta pre četiri sata izajutra 26. novembra prošle godine, usnule žitelje i retke goste Drača probudilo je snažno podrhtavanje tla. Poginulo je 52 ljudi, od tog broja u Draču gotovo polovina – 25, 3.000 njih je povređeno, 14.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom a 14.000 je i broj oštećenih građevina u ovom zemljotresu.
“Sreća pa nije bio vikend, bilo bi mnogo više mrtvih u hotelima!”, priča nam Muhamed dok kolima prolazimo kroz glavnu aveniju u Draču a sa obe strane puta promiču stambene zgrade i hoteli – sa zidovima napuklim u zemljotresu. Nekoliko zgrada i hotela su pretrpeli takva oštećenja da su morali da budu srušeni.
Katastrofalan zemljotres u Albaniji sa druge strane pokazao je veliku solidarnost lokalnih hotelijera koji su beskućnicima ponudili svoje kapacitete za privremeni smeštaj a lice dobrih komšija pokazale su i brojne susedne zemlje, među njima i Srbija, koje su poslale u Albaniju timove za spašavanje iz ruševina, pomoć u novcu, hrani, lekovima, medicinskom materijalu… Poseta Vučića, Đukanovića i Zaeva koja je usledila dodatno je učvrstila “Malim Šengenom” prilično stabilizovane odnose u ovom delu Zapadnog Balkana. Dobri lični odnosi Aleksandra Vučiča i Edija Rame ostavljaju vidljive posledice po bolju klimu na relaciji Beograd – Tirana. Let je u oba pravca bio gotovo pun, putovali smo “erbasom” a ne ATR-om kao što je slučaj kod većine gradova u regionu, nedeljno ima sedam letova; svuda u Tirani i Draču pričali smo na srpskom bez ikakvih problema. Čak je jedan od taksista na italijanskom pokušao da nam objasni svoju fascinaciju dobrim odnosima Srbije i Putina.
Zemljotres i ono što je usledilo bili su i motiv Ministarstvu turizma i zaštite životne sredine Albanije da protekle nedelje organizuje međunarodnu konferenciju “Albanija: Turizam za solidarnost i održivost” čija je glavna tema bila kako pomoći zemlji pogođenoj zemljotresom da oporavi svoju turističku industriju na internacionalnim tržištima. Iz Srbije su na ovu temu govorili pomoćnica ministra Renata Pindžo i director YUTA-e Aleksandar Seničić.
“Dobri lični odnosi Aleksandra Vučiča i Edija Rame ostavljaju vidljive posledice po bolju klimu na relaciji Beograd – Tirana. Let je u oba pravca bio gotovo pun, putovali smo “erbasom” a ne ATR-om kao što je slučaj kod većine gradova u regionu, nedeljno ima sedam letova; svuda u Tirani i Draču pričali smo na srpskom bez ikakvih problema. Čak je jedan od taksista na italijanskom pokušao da nam objasni svoju fascinaciju dobrim odnosima Srbije i Putina!”
Iz novog, modernog hotela “The Plaza” u centru grada, domaćini su nas poveli na večeru u tvrđavu koju je još 1798. sagradila čuvena plemićka porodica Toptani. Pešačka zona unutar tvrđave načičkana je kafeima i restoranima, ukusno uređenim, pločnici su besprekorno čisti, novogodišnja rasveta primerena… “Ovde jako vode računa o dekoraciji i dizajnu. Imaju ukusa, to su im Italijani preneli!”, priča mi dok pijemo kafu na januarskom suncu Beograđanka Adela Petrović koja u Tirani vodi albansku kancelariju “Dajrekt Medije”.
Veče uoči konferencije, ministar turizma i životne sredine Blendi Klosi organizovao je večeru u restoranu “Gzona”: tradicionalna albanska jela spremljena na savremeni način i zalivena odličnim domaćim vidima. Devojke i žene, visoke i lepe, ukusno obučene, nijedna sa vidljivim plastičnim operacijama; bend svira “Shallow”, director Agencije za zaštitu životne sredine poziva svoju koleginicu iz ministarstva na ples… Zalutali putnik pomislio bi da li je u nekom zapadnoevropskom gradu a ne u prestonici do juče, jedne od najsiromašnijih I najzaostalijih država Balkana. Ilustracije radi, “Sahat kula” koju vidim iz svoje hotelske sobe, sagrađena je 1822, visoka je 35 metara i do 1978. bila je najviša zgrada u Tirani. Za 10 godina kako nisam bio u albanskom glavnom gradu – napredak je vidljiv golim okom: desetine novih zgrada i hotela, parkovi, bulevari… Povremeno možete videti relikte socijalističke bunker-prošlosti iz vremena kada je Enver Hodžina Albanija bila saveznik Maove Kine i najrigidnija komunistička diktatura Evrope, kao i kičaste palate građene u imitacijama baroka i renesanse u prvih deset godina tranzicije. Međutim, Tirana na čelu sa mladim i proaktivnim gradonačelnikom Erionom Veliajem (41) postepeno poprima izgled savremene, uređene metropole u kojoj nema ni predimenzioniranih spomenika kao u Skoplju niti beogradske neumerene novogodišnje dekoracije.
Vreme između doručka i početka konferencije iskoristio sam da prošetam po sunčanom jutru trgovima i ulicama u centru Tirane: penzioneri u parku već su igrali domine; Nacionalni muzej ne radi od posle zemljotresa, kako piše na obaveštenju isprintanom na A4 papiru na ulazu u impozantnu zgradu sa čuvenim mozaikom sa motivima iz albanske istorije i socijalističke revolucije… Tu na centralnom gradskom trgu je i veliki karusel na kojem još uvek nema nijednog deteta. Ono što fascnira – fasade svih zgrada iz međuratnog perioda – sveže su okrečene i restaurirane. Januarsko sunce i palme otkrivaju da smo ipak na Mediteranu.
Konferencija u hotelu “The Plaza” okupila je predstavnike resornih ministarstava i turističke privrede iz celog regiona kao i zvaničnike Svetske turističke organizacije. Premijer Edi Rama, iako najavljen u svim agendama konferencije, nije se pojavio uprkos tome što je obezbeđenje celog jutra čekiralo sve delove hotela.
Posle konferencije usledio je popodnevni izlet u Drač i ručak u jednom od hotela na obali. Sedim do ambasadora Slovenije u Albaniji Petera Japelja, vrhunskog intelektualca i svetskog putnika. Priča mi o albanskom filmu: “Istok, Zapad, Istok: Finalni sprint”, komediji iz 2009. godine u kojoj grupa biciklista iz Albanije kreće na Tour de France i usput u Trstu saznaje da je u njihovoj zemlji izbila revolucija.
Kao završni događaj bila je upriličena Gala večera u Predsedničkoj palati, zapravo dvorcu albanskog kralja Zogua I čija gradnja je započela 1936. i završena tek 1941. od stane italijanskih okupatora kada je odbegli vladar već bio u egzilu. Prilaz palati i njena spoljašnost jako podsećaju na Beli dvor, u stilu „monumentalnog racionalizma“ projektovao je Gerardo Bosio, italijanski arhitekta koji je tridesetih godina mnogo radio na uređenu urbanog gradskog jezgra Tirane. Jedina krunisana glava koja je ikad spavala u palati bio je Vitorio Emanuele III, kralj Italije koji je tu boravio prilikom svoje posete okupiranoj Albaniji u maju 1941.
Na ulazu u palatu reljefi sa socijalističkim motivima, dodati nakon 1945. Na mermernom stepeništu koje vodi ka prvom spratu – motivi „svežnja pruća sa sekirom“, centralnog motiva „fašističkog simbolizma“ iz ere Benita Musolinija – koji su nekako preživeli sve promene vlasti u ideologija u Albaniji ili jednostavno niko na njih nije obratio pažnju. Šaroliko društvo za našim stolom, ambasador Severne Makedonije, vlasnik turističke agencije iz Dubrovnika, nekoliko lokalaca i ambasador Srbije u Tirani Miroljub Zarić čuven kao jugoslovenski i srpski rekorder po ambasadorskom stažu. Ambasador Zarić predstavlja Srbiju u Albaniji već 17 godina iako je proteklih nekoliko godina zvanično u penziji, što je apsolutni rekord čak i ako se uzme u obzir i period SFRJ. Iskusni diplomata, odlično govori albanski jezik, još bolje poznaje situaciju u „Zemlji orlova“; svojevremeno ga je američki ambasador nagovarao da napiše memoare, ali Zarić je to uporno odbijao. Ambasador Zarić nam priča o venčanju mladog pretendenta na albanski presto princa Leke II (38) kome su vlasti u Tirani dopustile da 2016. u nesuđenoj palati njegovog dede organizuje svadbu kojoj su prisustvovale brojne evropske krunisane glave, od španske kraljice majke Sofije do našeg Aleksandra Karađorđevića.
Tokom jedne od muzičkih tačaka na Gala večeri iskrao sam se iz glavne sale, popeo uz stepenište i krenuo da se muvam po palati nalećući usput na brojne manekenke i starlete koje su pozirale fotografima ili pak svojim drugaricama u raskošnom ambijentu dvorca. Kako je Albanija među zemljama u kojima se zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama strogo sprovodi (zapravo, osim Srbije, zabrana se sprovodi u svim zemljama Zapadnog Balkana, čak i u Republici Srpskoj) – nekoliko zvanica cupkalo je od zime na ulazu u palatu i uživalo u svom nikotinskom poroku. Dok su iz sale dopirali zvuci pesme „Tu Vuo’ Fa l’Americano”, čuvenog italijanskog hita iz 1956. proslavljenog u filmu „Talentovani gospodin Ripli“ (1999.), pričam sa devojkom rodom sa Kosova čija agencija je organizovala ovaj događaj. Kaže mi kako je 99% hotelijerskog biznisa u Albaniji u rukama domaćih preduzetnika. Nešto od toga je „old money“ koliko je to u tranzicionim zemljama moguće, nešto rezultat pranja novca, nešto je ulaganje velike i uticajne albanske dijaspore – tek, sprega politike i privatnog kapitala u Albaniji je očigledno veoma jaka i prilično stimulativna za domaći preduzetnički duh.
Ulazim u salu i zatičem gotovo sve goste u kolu. Pevačica na bini peva neku od novokomponovanih pesama na nacionalnom tematikom, za ruke su se uhvatile devojke i momci, staro i mlado, čak i ministar. Scena potpuno nemoguća na nekom takvom događaju na Belom dvoru, na primer, nakon neke međunarodne konferencije u Beogradu. Albanci kao mlada nacija proživljavaju zanos kakav su neki drugi narodi imali pre 30, 50 ili 100 godina. „Ovde su ljudi jako podeljeni, svađaju se oko politike i biznisa, ne vole se previše Albanci iz Albanije sa Albancima sa Kosova, ovi sa Juga sa ovima sa Severa, ali kada na sto (ili za mikrofon) dođe neka tema od nacionalnog značaja, svi su kao jedan!“, objašnjava mi jedan od stranih ambasadora u Tirani dok duva dim iz svog tompusa u hladnu tiransku noć. Lekcija veoma zanimljiva, nisam siguran i koliko primenljiva kada je reč o njihovim susedima, „starim narodima“ Srbima, Grcima, Crnogorcima ili Makedoncima.
(Tekst je objavljen 19.01.2020. u listu “Dnevnik”)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
