Životna priča Ester Bajer (78), Jevrejke rođene sa 900 grama u logoru Staro Sajmište
Ester Bajer sam upoznao pre dve godine na terasi Starog dvora na prijemu koji je povodom Dana nezavisnosti organizovala ambasada Izraela u Beogradu. Osvojila me je živost i energičnost bakice u kasnim sedamdesetim pa smo se svi fotografisali sa njom. Kada je videla fotografiju Marija Vasić, Novosađanka koja se bavi proučavanjem Racije i Holokausta na ovim prostorima, rekla mi je da je životna priča Ester Bajer kao stvorena za film. Par dana pre uvođenja Vanrednog stanja, razgovarao sam sa Ester o njenom neverovatnom životu.
Dok su pevali u horu Ester Albahari, sefardska Jevrejka upoznala je Aleksandra Bajera, protestanta iz Nemačke čiji je deda došao u Srbiji da održava vrtove u dvorovima i letnjikovcima Obrenovića.
“Kada je mama nakon što su Nemci u ušli u Beograd, jednog dana čula da su njene roditeljke koji su živeli na Dorćolu u Dušanovoj – odveli u logor Staro Sajmište, bila je rešena da ide do njih i poseti ih. Bila je u poodmakloj sa mnom u stomaku!”, počinje priču Baka Ester.
Sa stomakom do zuba, rešena da nađe svoje roditelje, Ester je otišla u Ulicu Džordža Vašingtona gde su svi Jevreji morali da se jave. Kako je bila udata za Nemca, protestanta, oni su joj rekli da ide kući ali je ona bila uporna. Na kraju su i nju odveli u logor Staro Sajmište.
Sistematsko uništenje Jevreja u okupiranoj Srbiji odvijalo se u dve faze.
Ester i Aleksandar Bajer na venčanju
U prvoj, koja je trajala od jula do novembra 1941, u okviru mera odmazde koje su sprovodile snage Vermahta, streljani su Jevreji, muškarci. U drugoj fazi, između decembra 1941. i maja 1942., žene i deca su internirani u logor na Sajmištu odakle su prevoženi zloglasnim “dušegupkama” do Jajinaca gde bi njihova tela bila bacana u zajedničku grobnicu.
“Od svega što se u logoru dešavalo, moja majka je dobila prevremene trudove i rodila me je u sedmom mesecu trudnoće, imala sam samo 900 grama na porođaju! Moj stric je bio tamo u logoru kao medicijsko lice. Moja mama i baka i deda su znali da neću imati šanse da preživim ako ostanem u logoru i izneo me je u platnenoj torbi iz Starog Sajmišta!”, priča Ester.
Bebu manju od vekne hleba, odneli su u Zvečansku, držali su u kutiji za cipele napunjenoj vatom. Pošto su Nemci stalno proveravali da li u domu ima skrivene jevrejske dece, bebi su dali srpsko ime Olgica.
Par dana nakon što je beba Olgica prošvercovana iz logora – njeni roditelji, baka i deda – utovareni su u “dušegupku” (vidi okvir) i tokom vožnje do masovne grobnice u Jajincima – ugušeni.
Mala Olgica je sačekala kraja rata u Zvečanskoj kada je došao po nju njen deda sa očeve strane kapetan rečnog broda Vilim Bajer koji je učestvovao u spašavanju Jevreja iz “Kladovskog transporta” .
“U znak sećanja na moju majku kasnije sam promenila ime u Ester a zadržala sam prezime Bajer, kao zahvalnost mom dedi koji me ja podigao!“, priča Ester koju je životni put kasnije odveo u Bjelovar gde se udala 1960. Nakon razvoda se vratila u Beograd, kao kuvarica na brodovima proputovala je celu Evropu. Iako unuka kapetana rečnog broda – nikad nije naučila da pliva.
Ester je danas aktivni član Jevrejske opštine Beograda. Svake nedelje dva puta dolazi iz Sremčice u kojoj živi do Sinagoge gde se druži sa ostalim pripadnicima zajednice, redovna je na svim prijemima koje organizuje ambasada Izraela i nema dlake na jeziku kada govori o nedavnim sukobima u Jevrejskoj opštini.
Priča o Ester Bajer svedočanstvo je kako život, kao voda – uvek nađe svoj put i ako je neko rođen pod srećnom zvezdom, moguće od “vekne” od 900 grama u logoru – doživi duboku i srećnu starost.
Jeziva smrt u dušegupkama
“Dušegupka” u kojoj su ubijeni majka, baka i deda Ester Bajer je prvi put dovezena iz Berlina u Beograd u februaru 1 942. da bi se otpočelo sa masovnim uništavanjem Jevreja u Srbiji. Odluku da se pošalje ovo vozilo smrti doneo je šef Policije bezbednosti i Službe bezbednosti Trećeg rajha Rajnhard Hajdrih. To je bio kamion tipa „Zaurer“ od pet tona koji je mogao da primi 50 žrtava. Žrtve su gušene u hermetički zatvorenoj unutrašnjosti kamiona tako što bi se izduvni gasovi (ugljen-monoksid) sprovodili u nju. To bi se sve dešavalo na putu do Jajinaca gde su bile već iskopane rake. Svedoci pričaju o jezivim scenama koje su zaticali robijaši koji su u Jajincima trebali da iznasu leševe iz “dušegupki” – majke i deca, čitave porodice, zagrljene u samrtnom ropcu, često nije bilo lako posle odvojiti.
Pomoću ovih kamiona-ubica u periodu od početka aprila do kraja maja 1942. ugušeno je oko 8.000 Jevreja i 500 partizana u Beogradu. Žrtve su uzimane iz logora Sajmište i Banjica. Nakon ovog masovnog uništavanja, general Ler je napomenuo da je jevrejsko pitanje rešeno u Srbiji, pa su se dušegupke posle ovoga povukle.
O “dušegupkama” u svom romanu “Gec i Majer” piše naš slavni književnih David Albahari. Gec i Majer su stvarne ličnosti o kojima se ne zna gotovo ništa, osim da su bili esesovci koji su „dušegupkom“ svakodnevno odvozili u smrt Jevreje iz logora Staro sajmište. U arhivama ne postoje sačuvane njihove fotografije, ne zna se šta su radili pre rata niti posle njega.
Ukleti “Kladovski transport”
Kladovski transport je bio transport preko 1.200 Jevreja koji su 1939. izbegli sa teritorije Trećeg rajha. Oni su krenuli Dunavom iz Beča i Bratislave ka Crnom moru i Palestini. Njihovo putovanje je zaustavljeno posle manje od mesec dana (sredinom decembra 1939.) na granici Jugoslavije i Rumunije u Prahovu nakon što su im rumunske vlasti uskratile pravo prelaska njihove teritorije bez sertifikata za useljenje u Palestinu ali i činjenice da je led na Dunavu u potpunosti onemogućio svaku plovidbu. Mesecima smešteni u Kladovu, oni su u septembru 1940. prebačeni brodovima u Šabac u kom je živela mala, ali ugledna jevrejska kolonija. Isti brodovi koji su mesecima pružali utočište jevrejskim izbeglicama na Dunavu („Car Dušan“, „Kraljica Marija“ i „Car Nikola II“), iskorišćeni su za prevoz nemačkih iseljenika koji su posle nemačko-sovjetske podele interesnih sfera avgusta 1939, prebacivani iz Besarabije, Bukovine i Dobrudže na teritoriju Trećeg rajha.
Neposredno pred napad Nemačke na Jugoslaviju, oko dve stotine mlađih ljudi iz „Kladovskog transporta“ dobilo je potrebnu dokumentaciju i prebačeno preko Grčke za Palestinu. Većina, koja je okupaciju dočekala u Šapcu, zatvorena je 15. jula u novoosnovani „Jevrejski logor u Šapcu“. Bila je to prva grupa Jevreja koji su masovno internirani na teritoriji Srbije. Muškarci iz „Kladovskog transporta“ su streljani u okviru kaznenih mera generala Bemea 12. i 13. oktobra 1941, u blizini sela Zasavica. kod Šapca, dok su žene sa decom prebačene u logor na Starom sajmištu i tamo pogubljene tokom proleća 1942. Posmrtni ostaci nekoliko stotina Jevreja iz Kladovskog transporta ubijenih kod Zasavice nisu spaljeni u akciji Sonderkomando 1005. Oni su ekshumirani posle rata i 1959. godine preneti u kosturnici na sefardskom Jevrejskom grublju u Beogradu.
(Tekst je objavljen u listu “Dnevnik” – 21. aprila 2020.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
