Spread the love

Metropoliten muzej, Njujork. „The World of Kubilai Khan“, nova izložba o kineskoj umetnosti u vreme dinastije Yuan postavljena je u Metu ove jeseni i zauzima dobar deo prizemlja ovog elegantnog zdanja iz 19. veka smeštenog na 5. Aveniji. Velika skulptura glave zmaja od porcelana, žada i poludragog kamena, pored nje starac u kolicima, svakako stariji od 80 godina, gura ga četrdesetogodišnji unuk a tu je i žena, kustos iz Meta koja mu detaljno objašnjava sve aspekte kineske umetnosti iz tog vremena. Starac ima uredno podšišane brkove, besprekorno odelo i ozbiljan pogled dok se napreže da upije svaku reč kustosa. Nešto dalje šest starica u dobu od 60 do 90 godina sušaju drugog kustosa dok priča o tapiseriji iz tog vremena. U dubokoj starosti oni su željni novih znanja. Te informacije im neće pomoći „u dobijanju posla“ niti će sa njima doći u priliku da „ispadnu pametni u društvu“. Oni jednostavno imaju tu potrebu duboko usađenu i ona im ne prestaje protokom godina.  Na prvom spratu Meta, predškolska deca sede na podu ispred Renoarovog platna i vaspitačica ih propituje šta zapažaju na slici.

 

Pre nekoliko meseci pisao sam o blagu Galerije Matice srpske u Novom Sadu koje čami između zidova ove institucije, u mračnim sobama u kojima se svetlo pali samo kada neki slučajni posetilac naiđe. Svaki put kada sam bio u toj galeriji, sa izuzetkom Noći muzeja, u njoj sam bio jedini posetilac. Dok hodam hodnicima Meta razmišljam o Galeriji Matice i tome kako je moguće da novosadske stare dame i gospoda, potomci advokata, trgovaca i lekata, a ima ih, gotovo nikad ne dolaze na ovakva mesta.

 

Moja je stalna fascinacija aktivni život starih ljudi u zemljama u kojima putujem kao direktna suprotnost onome što viđamo na Balkanu. Sutradan, još ekstremnija situacija: Atlantik Siti, kockarska meka na obali okeana u Nju Džersiju. Za poker aparatima, slot-mašinama i stolovima za rulet Trampovog kazina „Taj Mahal“ sede uglavnom starci i starice. Oni nisu obučeni kao stari gospodin iz Meta, njihova lokacija je niža srednja klasa, ne zanimaju ih previše ni Kublaj kan ni Šagal ali zato svoju „jesen života“ provode ubijajući vreme u kazinu na obali Atlantika pijuckajući koktele i bacajući kečeve. Život su proveli radeći po fabrikama Penslivanije i trgovinama ili restoranima Njujorka. Sada uživaju. Da li ste nekad bili u nekom od kazina u Beogradu, Novom Sadu ili Zagrebu? Ako jeste, svakako u njima niste sreli mnogo nekadašnjih radnika „Jugoalata“, penzionisanih medicinskih sestara iz Sremske Kamenice ili prodavačica iz „Kluza“.

 

Ako je za kockanje i hotele je potreban novac a ogromna većina naših penzionera ga ima jedva i za hranu – posete domaćim muzejima i galerijama su ili besplatne ili moguće uz simboličnu ulaznicu. Ni u njima nema naših staraca.

 

Pre nekoliko dana sam u kafeu pored dečije igraonice slušao razgovor za stolom tri mlada bračna para, u srednjim tridesetim godinama. Govorili su glasno i dalo bi se zaključiti da se bave nekim inžinjerskim i informatičkim profesijama. Tokom sat vremena razgovora nisu pomenuli nijednu pročitanu knjigu, novine ili magazin, nijednu pogledanu predstavu, film, nijedno putovanje, koncert, utakmicu, čak ni politiku… Jedina njihova tema bio je razmeštaj prostorija u stanovima, buduće škole za njihovu predškolsku decu, posao, kuća, kuća, posao… Pred kraj je neko pomenuo Ekrema i „Farmu“ kao jedini element „nadgradnje“ u njihovom razgovoru.

 

Iz svih zemalja bivše Jugoslavije sem Slovenije i Kosova – mladi masovno odlaze, starci ostaju, sede u svojim stanovima i gledaju „Farmu“ ili besciljno šetaju parkovima. Srednja generacija je u grču za preživljavanje i ne razmišlja o bilo čemu osim o poslu, novcu i stambenom rešenju za svoju porodicu.

 

Kada sam sa jednim kolegom na poslu danas podelio ove impresije ispričao mi je iskustvo jedne svoje prijateljice koja je testirala studente arhitekture u Novom Sadu. Na pitanje koja slika u Spomen zbirci Pavla Beljaskog im se najviše dopada, nijedan od njih nije umeo da da odgovor. Nisu nikad kročili u jednu od dve najveće novosadske galerije. Oni čiji je posao da jednog dana stvaraju dizajn, estetiku i umetnost.

 

Sa druge strane, tinejdžeri su funkcionalno nepismeni, oslonjeni na komunikaciju putem SMS-a i socijalnih mreža svoj rečnik su sveli na 500 pojmova,  ništa ne čitaju, u pozorište idu samo „sa školom“ i onda napuštaju predstavu posle prve pauze…

 

Neki koliko toliko sadržajan socijalni život još uvek vode mladi između 20 i 35 godine, oni koji nisu otišli iz zemlje. Svi mlađi i stariji od te generacije, u ogromnoj većini su van bilo kakvih tokova „društvene nadgradnje“ sa delimičnim izuzetkom u slučaju sporta.

 

Oni društveno angažovani, u političkim strankama ili NGO, svejedno, takođe su u najvećem procentu isključivo orijentisani na korupciju i zgrtanje novca za sebe. Pominjanje nekakvih ideala u privatnom razgovoru sa njima dovodi vas u opasnost da budete ismejani ili u najmanju ruku proglašeni naivcem ili nekim „ko se pravi naivan“. To i one koji bi nešto pokušali da učine ili promene – tera u gledanje „isključivo svojih poslova“, dobrobiti sebe, svoje porodice i najužeg okruženja.

 

Ovakvo stanje koje ni država ni društvena elita ne pokušavaju da promene ostaviće na tkivu društva teške posledice i one će se osetiti tek u narednih desetak godina. U kombinaciji sa potpunim pražnjenjem provincije i prenapučenim gradovima sa stanovnicima bez dovoljno primanja da bi iole pristojno živeli u gradskim uslovima (plaćali komunalije, jeli, imali čiste stanove, fasade i ispravne automobile), sve to stvara sumornu sliku koja bi trebalo da zvoni na uzbunu u glavama svih koji žele dobro ovoj zemlji.