Spread the love

“Aruba, Jamaica, ooh I want to take ya, Bermuda, Bahama, come on pretty mama…”, poznati su stihovi pesme “Kokomo” grupe “Beach Boys” iz 1988. godine. Ostrvo Kokomo dakako ne postoji, a od gore pomenuta četiri, čak tri su bila uključena u program našeg krstarenja.

Manje je poznato da je na “Kokomo” urađeno nekoliko više ili manje uspešnih parodija pod nazivom “Kosovo”, svakako najefektnija je ona norveške grupe “Shiptare Boys” sastavljeni od dokonih UN-ovih vojnika na Kosovu u kojoj između ostalih ima i stih:

“Ooo so now we’re helping out in Kosovo

We’ll kick some ass

And then we’ll see how it goes

And then we really don’t know
Good luck to Kosovo!”

Koga zanima može da pogleda na Youtbeu a mi krećemo sa brodom MSC Divina iz luke Majami na dan kada je u obližnjem Fort Lauderdejlu pomahnitali nekadašnji član Nacionalne garde Aljaske na aerodromu nasumice pucao i ubio petoro nevinih ljudi. Još jedan mali podsetnik na svet u kojem živimo, pre nego što se otisnemo u idilične vode Karipskog mora opisane u pesmi grupe “Beach Boys”.

“STENA JE BILA MOJ JASTUK”

Nakon dana provedenog na moru, u nedelju pristajemo u luku Očo Rios (Osam reka) na Jamajci. Većina ovo ostrvo doživljava kao tropski raj za američke turiste, što Jamajka dobrim svojim delom i jeste pa putnici uglavnom odabiru leškarenje na plažama ili pentranje po zaista atraktivnim vodopadima reke Dan. Malo njih odlazi u zloglasni Kingston Taun, glavni grad ostrva čiji je zvanični šef države i dalje kraljica Elizabeta II a još manje u selo Najn majl (Devet milja) u srcu ostrva, dakelo od mora i peščanih plaža. U ovom selu je 1945. rođen a 1981. sahranjen Bob Marli, verovatno jedan od najpoznatijih muzičara 20. veka.

U jednoj rečenici? U selu su svi uduvani i svi vam nude marihuanu, bar čaj ili kolačiće od iste! Bukvalno svi: takstita koji nas je dovezao, radnici u mauzoleju, prodavci na pijaci, reklo bi se, čak i lokalni policajci.

Mauzolej u kojem su sahranjeni Bob Marli (36) i njegova majka (81) je potpuno spektalularan. Marli je rođen kao katolik, posle je postao Rastafarijanac (religija nastala na Jamajci tridesetih godina 20. veka nakon krunisanja Hajle Selasija za Cara Etiopije) da bi ga godinu dana pred smrt arhiepiskop Etiopske pravoslavne crkve krstio pa je pevač umro kao pravoslavac… Elementi sve tri religije, slike Hajle Selasija, fudbalska lopta (obožavao je fudbal, posebno Pelea) sve se to može videti u omalenom mauzoleju. U dvorištu na zemlji, nalazi se kamen obojem u šarene rastafarijanske boje. Pomenuti komad stene služio je Marliju kao jastuk na kojem je spavao kada je želeo da dobije inspiraciju – “The rock was my pillow”.

Majka Boba Marlija Sidila koja je takođe sahranjena u mauzoleju preudala se za Amerikanca i odselila u SAD. U Majamiju je 1993. osnovala “Nine Mile Music Festival” posvećen naravno rege muzici. Festival traje i danas a ulaznica je konzerva hrane za beskućnike.

Bob Marli je imao 12 dece. Najmlađa, Makeda – rođena je 30. maja 1981. – 19 dana nakon očeve smrti.

NEMAČKI BROD NA DNU KARIPSKOG MORA

Nakon Jamajke, brod se uputio na jug, ka Holandskim Antilima.

Aruba, karipsko ostrvo od 100.000 stanovnika u sastavu Kraljevine Holandije nalazi se na svega 60 milja od obale 30-milionske Venecuele. Aruba živi od turizma dok je Venecuelu je pogodila teška ekonomska kriza na granici sa humanitarnom katastrofom. Do sada je 30.000 izbeglica uspelo da se čamcima domogne Arube, ostale još uvek sprečavaju brodovi holandske obalske straže… Kazne za ilegalno zapošljavanje su drakonske za poslodavce pa niko ne sme da izbeglicama ponudi posao. Taksista nam priča da su počeli da džepare turiste na plažama, “ali još uvek nisu nasilni”… Žitelji Arube imaju besplatno školovnje i lečenje. Ako im treba transplantacija organa, država ih o svom trošku šalje u Hjuston, Majami i Holandiju… Hoće li pad cene nafte i propast Čavezove zaostavštine u Venecueli – povući sa sobom holandski tropski raj i pretvoriti ga u karipsku Lampeduzu?

Jedan prijatelj iz Bosne je ovu moju konstataciju podeljenu na Fejsbuku duhovito i sarkastično prokomentarisao sa: “Ja, sranja na Arubi!”. Iz percepcije jedne Bosne ili Srbije, (potencijalni) problemi malene Arube u toplim vodama Kariba mogu da deluju kao smešni, ali meni govore da je svet postao toliko globalno povezan da gotovo da više i nepostoji kutak planete koji je potpuno bezbedan i nezavisan od dešavanja u drugim zemljama i regionima.

Na Arubi smo bili samo pola dana pa je tura po glavnom gradu i njegovoj okolini – Oranjestadu bila “brzopotezna”, ali je nadahnuti taksita sve nadoknadio hiljadama informacija kojima nas je zasuo u tih par sati.

Dok smo prolazili pored obale levo od luke, videli smo brod sa roniocima na sto metara od kopna. Usledilo je objašnjenje – dole je nemački trgovački brod “Antilla” koji je njegov kapetan Ferdinand Šmit potopio ovde 1940. godine jer nije želeo da ga preda Holanđanima. Šta se zapravo desilo?

  1. avgusta 1939. godine, četiri dana uoči Hitlerovog napada na Poljsku po početka Drugog svetskog rata, svi nemački trgovački brodovi širom sveta dobili su šifrovanu naredbu da ukoliko za četiri dana ne mogu da dođu do neke nemačke luke, treba da se sklone u neku od luka “neutralnih zemalja”.

Natovarena sa 3.000 tona sumpora, “Antilla” je potražila utočište na Holandskim Antilima (Auba, Bonair i Kurasao), kako je luka Vilemstad u Kurasau bila već puna brodovima, brod je krenuo ka Arubi i tu iskrcao svoj tovar. 10. maja sledeće godine Nemačka je napala Holandiju i stiglo je naređene u sve holandske prekomorske teritorije da se zatečeni nemački brodovi – konfiskuju. Kada je holandski patrolni čamac prišao “Antilli”, kapetan Šmit je odbio da ih pusti na brod i naredio posadi da zapali brod i potopi ga. Par sati kasnije brod je bio na dnu Karipskog mora a posada od 35 mornara internirana prvo na Bonair a posle pod (sigurnu) britansku ruku na Jamajci gde su ostali do kraja rata.

Epilog cele priče je da je olupina “Antille” danas jedno od najatraktivnijih mesta za ronjenje kao i to da se kapetan Šmit vratio na Arubu gde se oženio lokalnom devojkom a njegov unuk oženio je ćerku našeg taksiste.

Odlično lokalno pivo zove se “Balashi”, plaže su naravno sjajne, neke moje beogradske prijateljice koje su ovde svake godine kažu da je noćni život još bolji ali to nismo imali prilike da se uverime jer je brod isplovio u pravcu Dominikanske Republike već u dva popodne.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO EVIANU I SOUZI

La Romanja u Dominikanskoj republici u čijoj luci smo se iskrcali, sem solidnih plaža u okolini i lokalnog piva “Presidente” nema mnogo toga da ponudi. Zato ću se ovom prilikom pozabaviti sa nekim drugim epizodama vezanim za istoriju ove zemlje.

Pre nepune dve godine u njenoj kući u Dominikanskoj Republici bili smo gosti Rebeke MekDonald, jedne od najbogatijih i najmoćnih Srpkinja u dijaspori koja već četrdeset godina živi u Kanadi i vlasnica je velike kompanije koja se bavi distribucijom gasa. Rebekina kuća u blizini priobalnog gradića Souza koji je široj javnosti bio malo poznat do turističkog buma tokom osamdesetih.

Šta gradić Souza u Dominikanskoj Republici vezuje sa gradićem Evian u Francuskoj? U Evianu je, naime, 1938. godine održana konferencija čiji je cilj bio da se zapadne zemlje dogovore koliko mogu da prime jevrejskih izbeglica iz Nemačke i Austrije u kojima su rasni zakoni jevrejima već učinili život nepodnošljivim. Sve zemlje su se prilično ustezale oko kvota jedino je diktator Dominikanske Republike Rafael Truhiljo velikodušno “razrezao” kvotu od 100.000 Jevreja dodelivši im 110 kilometara kvadratnih zemlje kod mesta Souza kako bi se tu naselili i počeli sa proizvodnjom mlečnih proizvoda. Doselilo se svega njih 800, podigli su dominikansku mlečnu industriju i naučili lokalno stanovništvo da prave sir i druge mlečne proizvode. Njihovi potomci i danas žive u Souzi.

Truhiljo, iako zloglasni diktator, dobro je procenio da će mu jevrejski doseljenici unaprediti zemlju, slično kao što je španske Jevreje – Sefarde 1492. širokih ruku prihvatio turski sultan Bajazit naselivši ih širom Otomanske imperije koja je tako preko noći dobila veliki broj zanatlija, doktora, apotekara, bankara i raznih drugih profesija kojima je manjkala.

Truhiljo je velikodušno primao i ostale imigrante – Japance kao i izbeglice od Građanskog rata u Španiji. Veruje se da je sve to radio kao bi povećao procent belaca u svojoj državi. Njegova diktatura biće upamćena po represiji protiv političkih protivnika a jedan od filmova na tu temu “In the Time of the Butterflies” (kod nas preveden kao “Četiri sestre” sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, govori o sudini sestara Mirabal koje je Truhiljo likvidirao 1960. godine.

Diktator Truhiljo ubijen je 1961. iz zasede od strane pučista u Santo Domingu, glavnom gradu Dominikanske Republike.

“TREĆERAZREDNA BRITANSKA KOLONIJA”

“Trečerazredna britanska kolonija”, tako je Bahame nazvao Princ Edvard koji je od 1940. do 1945. bio guverner ovih ostrva. Nakon što se 1936. odrekao britanske krune zbog želje da se oženi dva puta razvedenom Amerikankom Valis Simpson – princ Edvard, stric Kraljice Elizabete, današnje vladarke Velike Britanije, provodio je vreme u Parizu a bio je i čest gost u Nemačkoj. Zbog njegove bliskosti sa nacistima, vlada Vinstona Čerčila i prinčev mlađi brat, kralj Džordž – odlučili su da ga udalje iz Evrope i pošalju na Bahame, kojima Edvard, navikao na glamurozne evropske partije od Pariza do Estorila, nije bio preterano oduševljen.

Od 1973. – Bahami su nezavisni ali im je šef države nomilano i dalje britanska kraljica.

Odmah uz luku nalazi se trg na kojem je Parlament Bahama. Tu je postavljena impozantna izložba povodom 50. godišnjice od prvih izbora na Bahamima kada je konačna “većina počela da vlada”. Šest godina kasnije, izborena je nezavisnost. Pored više desetina fotografija ostrvskih žena i muškaraca, boraca za nezavisnost, nalazi se i spomenik britanske kraljice Viktorije koja oličava one protiv kojih su se ljudi sa fotografija na izložbi borili. Nešto kako kada bi se jedan do drugog nalazili spomenici Franji Josifu i Gavrilu Principu. Ali, na Bahamima je to sasvim normalno.

Na deset minuta vožnje taksijem nalazi se hotel Atlantis koji je od 1998. kada je otvoren, zaštitni znak ostrva. Hotel ima čak 3.805 soba, pet luksuznih apartmana i jedan “Super apartman” na “mostu” koji spaja dve hotelske zrade. Ako se ima u vidu da je najniža cena sobe 400 dolara i da je hotel gotovo potpuno popunjen cele godine – uz kazino, kongrese, restorane i ostale prihode, nije teško izračunati gigantski bizns koji se krije iza ovog kompleksa u vlasništu 81-godišnjeg južnoafričkog hotelskog mogula Sola Kerznera.

Pre sedam godina bili smo u San Sitiju u Južnoj Africi u njegovom nestvarnom hotelu “Palace of the Lost World” koji zaista izgleda kao neka predimenzionirana palata iz prohujalih vremena. Sol Kerzner, sin Jevereja, emigranata iz Rusije proširio je hotelski biznis svojih roditelja koji su držali lanac košer-hotela. Čitav projekat “afričkog Las Vegasa”, kocarskog raja pod imenom San Siti u srcu Južne Afrike njegovo je delo i tim povodom režim aparthejda u Pretoriji je čak proglasio nezavisnu državu Boputasvanu kako bi na teritoriji iste, u San Sitiju, legalizovali kocku i prostituciju.

Nakon Atlantisa na Bahamima, Kerzner je 2008. uoči početka globalne ekonomske krize otvorio “Atlantis The Palm”, na veštačkom ostrvu u obliku palme u Dubaiju.

Bahamski “Atlantis” je dakle magnet za stotine hiljada turista godišnje koji dolaze da se kockaju, kupaju ili samo fotografišu u ovom atraktivnom ambijentu, na samo 45 minuta leta od Majamija.