Skopje

Spread the love

Odmah po sletanju na aerodrom „Aleksandar Veliki“ u oči upada njegova predimenzioniranost u odnosu na sve ostale vazdušne luke u bivšoj Jugoslaviji koje u poređenju sa njim izgledaju kao autobuske stanice. Aerodrom su gradili Turci i prisustvo ove zemlje, nekadašnjeg „kolonizatora“, uočljivo je od aerodroma pa nadalje – turske banke, avio-kompanije, turističke agencije, kulturni centri, zastave…

Aleksandar i Dule me dočekuju i voze u novi veliki hotel „Russia“u koji su me domaćini smestili. Hotel je tik uz veliki sportski centar. U restoranu punom Rusa i sportista koji su tu smešteni srećem Tatjanu Medved, nekadašnju novosadsku rukometašicu, danas na privremenom radu u Makedoniji. Rukometaši „Vardara“imaju višestruko veće plate u odnosu na bilo koju zemlju u regionu i veliki broj stranaca u svom timu.

Cenar Skoplja

Odlazak u centar Skoplja koji sam posledni put video 2011. godine ponovo me „pomera“. U Skoplju sam bio 2007. i 2009. – pre početka „spomenikomanije“ aktuelnog VMRO premijera Nikole Gruevskog. Posle toga – 2011. kada je džinovski Aleksandar Makedonski već „izdominirao“ centralnim gradskim trgom a barokne fasade od stiropora tek počele da se lepe na zgrade sagrađene u prošlom veku. Danas, 2015. u centru Skoplja se bukvalno na svakh 10 metara nalazi jedan spomenik. Grad podseća na mešavinu Las Vegasa, nekog privremenog holivudskog seta za snimanje istorijskih filmova i – recimo, Diznilenda: tu su trijumfalne kapije, džinovski lavovi na mostu preko malog Vardara, tri velike galije (brod-restoran) na malom Vardaru, preko puta Aleksandra Makedonskoj je džinovska statua njegovog oca Filipa, desetine drugih statua svaka znatno veća od Knjaza Miloša, Svetozara Miletića ili Bana Jelačića na primer. Pored istorijske i estetske upitnosti, predimenzioniranost je ovde glavni problem. Sve izgleda kako ugradovima koji iza sebe imaju „imperije u kojima sunce nikad ne zalazi“ a ne zemlju od jedva dva miliona stanovnika.

Makedonske “Dveri”

Tu su još i Muzej Holokausta, džinovski Arheološku muzej, u planu je i izgradnja replike rimskih Španskih stepenica u samom centru grada i – velikog panoramskog točka na Varadaru – po ugledu na „London Eye“ na Temzi!?! Po centru grada niču „barokne sendvičare“ – kiosci za sendiviče urađeni u barokonom stilu. Fasade gotovo svih zgrada su „presvučene“ u baroknom stilu. Pitam – zašto baš barok? Mogao bih da razumem antiku, mogao bih Vizantiju, ali zašto barok? Kažu – Gruevski je živeo u Pragu i tu je zavoleo barok (!?) Reklo bi se da je puno putovao i u Rim, London, Pariz, Njujork… Nikad nigde ništa slično nisam video a proputovao sam pola sveta.

Kamp botova

Na pitanje – šta opozicija planira sa svim ovim kada jednom Gruevski ode sa vlasti, dobijam odgovor – neki su za to sa se spomenici dislociraju širom Makedonije kako bi se „rasteretio“ centar Skoplja dok se drugi zalažu za pravljenje „Parka statua“ poput onih u nekadašnjim zemljama Varšavskog pakta koje su na taj način „sačuvale“ spmenike Lenjina, Staljina i ostalih komunističkih lidera.

Ispred Vlade Makedonije koju ovde zovu „šampita“ zbog snežnobele (naravno barokne!) fasade u koju je „presvučena“ – 17. maja nikao je anti-vladin kamp. U njemu svakodnevno sede pristalice opozicije koje traže ostavku premijera Gruevskog. Tu su šatori, priručni restorani, makedonske, albanske ali i zastave SFRJ, Srbije, Hrvatske, SAD, Turske… Uočavam i jednu zastavu srpskog „Otpora“. Dok smo prolazili trajala je neka tribina a desetak metara dalje pripadnici „Hrišćanskog bratstva“ (neka verzija makedonskih „Dveri“) u prilično zastrašujućim crnim majicama sa krstovima – prolazili su pored protestanata i dodavali im pupoljke kala (!?). Sve vreme nije me napuštao osećaj da se nalazim na setu nekog filma. Dodatnu dinamiku u javnost ovih dana unose snimci prisluškivanih razgovora koji su dospeli u ruke opozicije iz kojih sevidi kako je kompletna privredna, politička i medijska scena zemlje korumpirana i orkestrirana iz kabineta premijera Gruevskog. Svi tradicionalni mediji sem jednog dnevnog lista i jedne televizije – pod direktnom su kontrolom Vlade. Pomenuti snimci mogu se čuti samo na nekim nezavisnim portalima i na društvenim mrežama. Gotovo svi moji sagovornici su uvereni da su svi nedavni incidenti sa „albanskim teroristima“ izrežirani od strane Vlade i njenih službi.

Antivladin kamp

Par minuta kasnije učestvujem „Business Cafe“ razgovoru ujednom od restorana u centru grada – gomila poslovnih ljudi, predstavnika medija, kao i u bilo kojoj evropskoj metropoli, kao da se napolju ne događja „paralelna stvarnost“. Puno nekog finog, duhovitog i radoznalog sveta. Razgovaram samomkom iz Zagreba koji je pre dve godine pokrenuo IT startap u Skoplju i kaže kako su ovde uslovi mnogo bolji nego u Hrvatskoj ili Srbiji, na primer. Takođe, u Makedoniji se zabrana pušenja striktno sprovodi. Kazne su bile drakonske i vrlo brzo je zakon počeo da se poštuje. U Srbiji se puši svuda – od kancelarija u MUP-u do elitnih hotela, jedino je McDonalds ostao „zona slobodna od duvanskog dima“. Vlada Makedonije pomaže mlade bračne parove prilikom kupovine stanova, podstiče low-cost avio kompanije umesto da ih tera kao što je slučaj u Srbiji. Wizz Air sa aerodroma u Skoplju i Ohridu leti po celoj Evropi uz cene karata već od 20 eura.

U razgovoru za jedinu makedonsku opozicionu televiziju dotakli smo se i teme botova i sendviča. Njihovi botovi, kažu, ne sede za kompjuterima i ne pišu komentare na portalima – oni imaju svoj „kamp za botove“, neku vrstu „kontramitinga“ onom kampu ispred Vlade. „Botovski kamp“ nalazi se ispred Skupštine, nazvali su se „braniocima demokratije“. Obišli smo ih nakon „Business Cafea“, oko deset uveče. Dovode ih kažu iz unutrašnjosti u smenama od po dva dana, dobijaju sendviče a kako su dani postali vreli i – sladoled. Imaju stolove za stolni tenis, stolni fudbal a tu je i jedan koš ako je nekome do basketa.

Nakon nedavne zajedničke sednice vlada Srbije i Makedonija, premijer Vučić je rekao kako Srbija ima dosta toga da nauči od Makedonije.