Spread the love

Čuvena rečenica iz naslova ovog posta koju je u junu 1963. godine izgovorio američki predsednik Dž.F. Kenedi a u jeku proteklih predsedničkih izbora u Srbiji je parafrazirao lider LDP-a Čedomir Jovanović (“Ja sam Prištevac! Ja sam Sarajlija! Ja sam Zagrebčanin!”) – danas 45 godina kasnije u Berlinu se nameće svakom ko poseti ovaj grad. Prestonica ponovo ujedinjene Nemačke odiše takvim duhom da čovek, gotovo kao u Njujorku, nakon par dana bez problema može da kaže: “Ich bin ein Berliner!”.

U Berlinu sam bio prošle nedelje na konferenciji FIPP-a posvećenoj digitalizaciji štampanih medija: “Powering Digital Success“. Pre toga nemački glavni grad posetio sam 2000. godine i zaista je fascinantno u šta je ta metropola izrasla za tih 8 godina, odnosno 19 godina od rušenja Berlinskog zida. Nije čudo što je Berlin proteklih godina prema mnogim anketama i istraživanjima postao jedan od najpoželjnijih gradova za život na svetu. U njega se doseljavaju brojni umetnici, naučnici čak i pripadnici holivudskog džet-seta sa one strane Atlantika, Anđelina Džoli i Bed Pit su poslednji primer…

Konferencija FIPP-a dešavala se u Deutsche Telekom Centru u Francuskoj ulici br 33. (koliko godina će proći da Beograd dobije Hrvatsku ili Albansku ulicu, ili Zagreb i Priština – Srpsku?).

Neverovatni podaci o penetraciji interneta u svakodnevni život ali i do juče tradicionalno isključivo štampane medije redali su se jedan za drugim: novembarski broj američkog Vogue-a imao je 727 strana oglasa (727!!!) i što je još bitnije 2/3 tih oglasa dogovoreno jeu paketu online+print izdanje; “Volkswagen” je u Nemačkoj na osnovu online kampanje na svom sajtu na koju nije potrošio ni evra u drugim medijima – imao 90.000 novih ugovora (prodatih automobila) što je direktora internet marketinga ove kompanije ponukalo da svoju prezentaciju naslovi “Postaju li oglašivači – izdavači na internetu?”… Primera je mnogo koji govore o tome da online budućnost kuca na vrata čak i nama u zemljama sa relativno malim procentom građana koji koriste internet. Miroslav Vajda iz naše kompanije koji je učestovao u jednom od panela pomenuo je slučaj posta na sajtu “YouTube” pod nazivom “Kosovo za patike” koji je za svega nekoliko dana gledalo više od milion i po ljudi i koji je bacio u senku miting na kome je bilo pola miliona ljudi, iza koga je stala cela država i za čiju promociju i najavu je potrošen nekoliko miliona evra vredan reklamni prostor u štampanim i elektronskim medijima. Post na sajtu “YouTube” je bez i jednog dinara napravio efekat neuporedivo veći od svega gore pomenutog.

Posle konferencije imali smo jedan dan za razgledanje Berlina. Moj izbor sveo sa na manje-više klasičnu turističku rutu: razgledanje grada iz autobusa, Brandenburška kapija, obližnji nedavno podginuti Monument ubijenim Jevrejima Evrope, avenija “Unter den Linden”, Alte Galerie sa sjajnim delima nemačkih i francuskih impresionista, nostalčigni DDR Muzej, Jevrejski muzej u Ulici Lipa – arhitektonski podvig Danijela Libeskinda…

Jedno veče otišli smo na mjuzikl “Mama Mia”. Nemačka verzija: songovi grupe ABBA na nemačkom zvuče malo čudno ali mi je postavka i gluma delovala mnogo bolje od one koju sam gledao u “originalnoj” britanskoj izvedbi na londosnkom Wet Endu (Prince of Wels Theatre) 2004. godine. Inače, “Mama Mia”, mjuzikl baziran na pesmama grupa ABBA imao je premijeru 1999. godine i od tada igra u Njujorku, Londonu, Las Vegasu, Madridu, Seulu i brojnim drugim metropolama širom sveta. Sladunjava priča o odnosu majke i kćerke koja se udaje i na venčanje poziva sva tri svoja potencijalna oca (sve se dešava na malom grčkom ostrvu) zbog svetski prepoznatljive muzike švedske pop-grupe postala je jedna od najvećih fabrika novca u svetu show business-a i učinila da tantijeme na sonegove sastava ABBA ubiru milione dolara i dve ipo decenije od gašenja tog benda.

Prve tri večeri spavali smo u odličnom hotelu “Maritim” (uređen u neo-art deco stilu) blizu Potsdamer Platza a poslenje, četvrto u sobi “Castle” (“Zamak”) u hotelu “Propeller Island” (www.propeller-island.com).

Pomenuti hotel jedan je od najneobičnijih u Evropi, ima 31 sobu, sve su potpuno različite i urađene u pomalo uvrnutom umetničkom miljeu, svaka je naime umetnička instalacija: soba ogledala, soba sa letećim krevetima, “zatvorska ćelija”, soba simbola, “bakina soba”, „šuma”… Pored specifične klijentele željne izazova i novih iskustava, osobenost ovog hotela je i to da po dve susedne sobe dele isto kupatilo i kuhinju. Konformistički razmažena Sandra u najmanju ruku nije bila oduševljena ovom “sitnicom” koju joj nisam “prijavio”, ali na svu sreću nama susedna soba pod nazivom “Oblaci” te večeri nije imala goste… Pomalo čudna ambijentalna i ekperimentalna muzika koja je u ponudi na jedinom CD-u koji je u muzičkom stubu u sobi (televizora, naravno – nema) atmosferu čini još više spooky… Sličnu muziku (kreštanje vrana) puštaju i u sali za doručak. Oni koji su gledali film “Hostel” iz Tarantinove produkcije mogu se naći malo zastrašenim u svemu ovome, ali na kraju krajeva sve se ispostavilo kao zanimljivo iskustvo. Za jednu noć, doduše…

Za neku sledeću posetu Berlinu ostaće obilazak nekadašnjeg hangara za cepeline koji je danas pod imenom “Tropical Island” postao jedna od najvećih atrakcija tog dela Evrope. Naime, u bivšem hangaru za “vazdušne lađe” na nekoliko hektara napravljenl je pravo malo tropsko ostrvo sa “kišnom šumom”, peščanim plažama, veštačkim talasima, bazenima, tropskim barovima, večernim “samba” programom, desetinama egzotičnih restorana… Sve to na temperaturi od 28 stepeni Celzijusa u sred oštre pruske zime. Infromacije o ovoj atrakciji našao sam na sajtu www.tropical-island.de – nakon što sam video član u magazinu “Time”.

Berlin je napravno prepun naših “zemljaka”: mnoge smo sreli na aerodromu, na Novosađanina i bivšeg fudbalera berlinske “Herte” Miroslava Tanjgu naleteli smo u gradu sa suprugom koja ovih dana tamo treba da se porodi. Uz kafu u “Starbucks”-u Miroslav nam priča o tome da su cene nekretnina u Berlinu čak niže od onih u Novom Sadu što zvuči gotovo neverovatno (po ceni od 1.500 evra po kvadratu možete kupiti stan u sasvim dobrom delu nemačke prestonice dok se cene u za ceo region migraciono atraktivnom Novom Sadu penju već i na 2.000 evra!). Od ranih devedesetih kada je on došao u “Hertu” do danas Berlin se potpuno izmenio, do neprepoznavanja, kaže. Da je glavna junakinja sjajnog nemačkog filma “Good Bye Lenin” kojim slučajem ostala u komi još 18 godina i probudila se danas – jedini način da je bez stresa održe u životu bio bi da je presele u gorepomenuti “DDR Muzej”. Ili Vladu Republike Srbije, možda…