Devet dana avgusta

Četvrtak 12. avgust. Nepodnošljiva lakoća putovanja

Barselona. Restoran kod Viktora na trgu pored Katedrale ukoji odlazimo zbog izvrsne paelje i račića u sosu od paprike i belog luka. Vlasnik me pamti po pošalicama na račun njegovog upornog istresnja vode iz ulegnuća utendi nakon kiše. Čovek je drškom metle isterivao vodu sa svoje tende neobazirući se na to što je ona prskala svuda okolo, na nemalo zgražavanje gostiju. Ali, njemu je u tom momentu stanje njegove tende bilo preče od komocije tamo nekog turiste. Hrana je izvrsna, vino takođe, pa su mu se epizode sa tendom daleo prostiti.

Ovog puta nebo se ponovo namrgodilo izrodivši pravi letnji pljusak koji je više ličio na trope nego na Mediteran. Sa svojim tanjirima, čašama i flašama u rukama pobegli smo u unutrašnjost restorana. Za sto do nas seli su mladić i devojka, Slovenci. Počeo je jedan odonih tipičnih razgovora među „bivšim zemljacima” kada se nađu u „inostranstvu”.Ona od oktobra počinje da studira u biologiju Bilbaou pa su krenuli na turneju kolima po francuskoj Rivijeri i španskoj Costa del Sol. Za kraj će otići da posete i Bilbao na severu Španije. Paelja u njihovim tanjirima je ostala gotovo nepojedena. „Prejeli smo se tapasa!”, rekoše uz osmeh. „I mi smo, ali smo smlatili i paelju!”. Nepremostive gastronomske razlike između Slovenaca i Vojvođana… Ali i nepodnošljiva lakoća putovanja Evropom na koju naši “budući studenti biologije u Bilbaou” treba tek da se naviknu.

Sutradan smo doručkovali tapase za pijačnom tezgom i mešavinu ceđenih sokova po kojima je „La Boqueria” na Rambli poznata i pozvali taksi koji nas je kroz uličice jedva za retrovizor šire od samog vozila, dovezao do luke.

Subota, 14. avgust.  Ringišpil na mestu gde je ubijen Kralj

Marselj, prva luka u koju je na ovom putovanju uplovio naš brod „Costa Concordia”. Pristanište je toliko glomazno (treća po veličini luka u Evropi)  da nas je minibus vozio čitavih pola sata do „stare luke” gde smo, kao i 76 godina pre nas Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, prvo ugledali na brdu visoko nad gradom Bogorodičinu crkvu.

Par desetina metara od dokova na jednoj od bandera nalazi se skromna tabla na kojoj piše da su na ovom mestu 9.oktobra 1934. u atentatu ubijeni Kralj Jugoslavije Aleksandar i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Prošle godine na Oktobarskom salonu u Muzeju istorije Jugoslavije beogradski umetnik Vladimir Nikolić imao je odličnu video-instalaciju „Pra-ubistvo” na kojoj je na dva susedna zida prikazao, na prvom – snimak atentata na Kralja Aleksandra 1934. a drugom snimak tih istih ulica, uglova i zgrada napravljen 2008. godine. Da je Vladimir snimao danas, u momentu kada sam stajao namestu atentata, zatekao bi bizarnu scenu: pet koraka dalje, na ringišpilu pustom zbog kišice koja je padala, vozio se potpuno sam tek venčani par mladih Kineza.

Francuzi, tradicionalno neljubazni, odbijaju da progovore i reč engleskog čak i ako su zaposleni u američkom „Starbaksu” u kome sigurno 80 posto gostiju čine turisti i drugi kojima francuski nije maternji jezik. Francuska je jedina zemlja na svetu u kojom mi se desilo da ljudi na ulici odbiju da te fotografišu ili da te upute na neku adresu ako je pitanje postavljeno na engleskom. Kompleks propale kolonijalne sile, šta li je…

Popeo sam se po sitnoj kiši do Bogorodičine crkve na brdu iznad grada. Magična mediteranska arhitektura i vegetacija isprepletane u ulicama i dvorištima daleko od pogleda turista koji su okupirali crkvu. Pijem kafu u restoranu pored crkve za stolom sa najboljim pogledom na Marselj. Kafu,vodu i sok od pomorandže naručujem odvelike crnkinje za šankom i ona se mojoj pojavi jako smeje i nešto domunđava sa drugom konobaricom, nešto mlađom crnkinjom koja se isto smeje. Jako sam im smešan.

Nedelja, 15.avgust. Vuitton u straćari

Znam da je danas nedelja, pri tome i katolička Velika Gospa, znam da je Feragosta ali mii dalje ostaje potpuna misterija kako je Savona, grad od svojih 60.000 stanovnika – bukvalno pust u tri popodne. Ni činjenica da je u grad pristao putnički brod sa 3.000 turista nije naterala kafedžije i trgovce da dignu šalukatre pred svojim lokalima. U ovom „gradu duhova” radi su jedna radnja, kineska naravno, i dva kafića od kojih je jedan imao wirelless što je pravo osveženje u odnosu na Marselj u kojem bežičnog interneta nema ni u „Starbaksu”.

Portofino je bio prijatno iznenađenje. Očekivao sam da u nedeljno jutro „najpoznatije selo” u Italijii bude prenapučeno turistima te čistu komercijalu džet-seta i vana-bi-džet-seta, a naišli smo na beskrajno šarmantno meso, začuđujuće tiho. Gotovo svi stolovi u kafeima i restoranima bili su prazni, nije se čula apsolutno nikakva muzika, čak ni Italijanima svojstvena graja, vika i čavrljanje od koji se na brodu ne može živeti. Ništa od toga, samo zvucima talasa i zvonima dve obližnje crkve povremeno prekidana tišina. Bar u kojem smo popili espreso nije imao tendu pa smo uživali ujutarnjem suncu. Gazda je bio izrazito ljubazan, bez uobičajenog prevrtanja očima pristao je da raskrči pola šanka kako bi mi uključio punjač za večito prazan mobilni… Za stolom iza nas sedeo je par koji bi svojim izgledom, garderobom i sudeći po magazinima koje su čitali, mogao da se uklopi u „džet-set standarde” ali su damu odavale izdajničke „nuvo riš” napumpane usne, nalik tipskim „veštacima” kakve „nose” gotovo sve beogradske sponzoruše.

Na jednom oduzvišenja iznad mesta je i čuvena vila modnih dizajnera Domenika Dolčea i Stefana Gabane čiji enterijer je pre par godina u spektakularnoj foto-reportaži objavio „Hello!”.  A, kad smo kod mode,verovatno nigde na svetu „Louis Vuitton” prodavnica nije smeštena u prizemnoj kućici, udžerici gotovo, naslonjenoj na poslastičarnicu u kojoj se sladoled služi iz udubljenja pokrivenih limenim poklopcima pa pre kupovine mušterijama izgled istog nije „transparentan”.  Meka zapadnim Evropljanima, pre svega Englezima, Portofino postaje dvadesetiih i tridesetih godina prošlog veka kada se ovde doseljavaju brojne aristokratske porodice, kupuju stare vile i zamkove ili grade luksuzne, nove. Među prvima stigla su braća Braun iz Škotske koja su kupila i preuredila utvrđenja Portofino i Parađi. Kažu da je totalno razaranje u Drugom svetskom ratu Portofino izbegao isključivo zahvaljujući jednoj staroj dami, gospođi  Vat, udovici Barona Muma, nekadašnjeg ambasadora nemačkog kajzera Vilhelma II u Italiji.  Ona se, inače, posle smrti muža nastanila u Portofinu a u odsutnom momentu uspela je da ubedi nemačkog komandanta mesta da 1944. godine prilikom  napuštanja oblasti – ne minira celo selo, što je inače bila praksa Hitlerove vojske pri povlačenju.

Po povratku za Savonu prolazimo pored mesta Reko na obali Ligurijskog mora kojeje u Drugom svetskom ratu bilo potpuno sravnjeno sa zemljom, 90 posto zgrada je srušeno. Nije bilo neke druge gospođe Vat da savezničkim bombarderima kaže da poštede Reko.

Ponedeljak 16.avgust. …XII godine Ere fašista

Prošle godine nadanašnji dan bili smo u Sijeni u Toskani i gledali čuveni Palio. Da nas jenaš  brod u jednom drugom fabuloznom italijanskom gradu – Napulju.  Bilo je malo vremena za Pompeje, bajk-turu na Vezuv, posetu Sorentu ili Kapriju, sve to će morati da sačeka na neku buduću višednevnu posetu ovom delu Italije. Otišli smo turističkim busom do uzvišenja iznad grada na kojem je tvđava San Elmo, Sandra se kao i svi normalni turisti vratila nazad busom a ja sam se polako sa vrha pešice spuštao ka gradu. Isplatilo se – strme i uske uličice u kvartu Stelana zvanom po crkvu Santa Maria della Stela priredile su mi jedno odnajautentičijih italijanskih iskustava. Ovde nema turista, tu ne dovode putnike sa kruzera na čijim su majicama „Las Vegas” i „Egypt” nalepljeni brojevi pomoću kojih ih raspoznaju vodiči sa visoko podignutim kišobranima ili palicama. Kapelice sa kipovima Bogorodice i ostalih svetaca, vespe, dnevne i spavaće sobe u koje se bukvalno ulazi sa ulice, starice koje pozdravljaju svakog prolaznika, psi, deca što se igraju, pocepani plakati na oguljenim zidovima, veš koji se suši na terasama, balkonima i štrikovima razapetim nad uskim trotoarom, prljavo ali ne i „zagađeno”… Sve me je malo podsetilo na njujoršku Mulberry Str. spočetka XX veka čak i na scene iz hutonga u Pekingu koje sam snimao pre dve godiine. Siromašna, radnička, religiozna Italija, ljudi koji su međusobno bliski i srdačni, jedno davno prošlo i zaboravljeno vreme konzervirano u napuljskom sirotinjskom kvartu.

Dalje spuštanje ka luci vodilo me je ulicom Via Toledo, nastalom u vreme španske uprave Napuljem u XVIII veku. Razmišljao sam o tome kako u velikim evropskim državama i metropolama bez problema ostavljaju imena ulica, trgova, čak i institucija po gradovima, dinastijama i vladarima koji su pripadali nekom drugom, stranom, zavojevačkom narodu. Pokušavam da zamislim u Novom Sadu Trg Franje Josifa, u Beogradu – Bulevar Sulejmana Veličanstvenog ili Aveniju Kralja Aleksandra Karađorđevića u Zagrebu. A sva tri vladara su u pomenutim gradovima i državama ostavila neizbrisiv trag u arhitekturi i kulturi, o jeziku, hrani i muzici da ne govorimo… Mali narodi su verovatno zbog toga i mali…

Usput nailazim na zgrade iz dvadesetih i tridesetih, iz perioda Musolinijeve vladavine – monumentalna fašistička arhitektura, ogromne građevine, kamen, oštre linije, gotovo potpuno odsustvo dekoracije. I još nešto, nama ali i dobrom delu Evrope,takođe nepojmivo – na pojedinim zgradama podignutim u tom periodu piše godina gradnje: 1934. Leta gospodnjeg, XII godina Ere Fašista. U Italiji su, naime, pod Musolinijem čak počeli da računaju i vreme od dolaska fašista na vlast. 67 godina od Musolinijeve smrti i propasti fašizma, ti napisi na građevinama i dalje stoje jer ih Italijani smatraju delom svoje istorije. Ma kakva ona u nekim periodima bila…

Zanimljivo je isto da su na referendumu za republiku ili monarhiju posle Drugog svetskog rata žitelji Napulja većinski glasali za dinastiju što je po mišljenju mnogih Napolitanaca bio razlog kasnijeg sporijeg razvoja ovog dela Italije za račun „lojalnog republikanskog Severa”. Uspeo sam da posetim Nacionalni arheološki muzej i uverim se da ima kolekciju pefektno očuvanih antičkih statua na kojoj bi mu mogli pozavideti i Luvr i Britanski muzej.

Inače, i ovde je Feragosta potpuno opustela grad: Galleria Umberto I, podignuta blizu luke kao napuljski „odgovor” čuvenoj milanskoj „starijoj sestri” (Galleria Vittorio Emenuele), zvrjala je sablasno prazna. U krugu od pola kilometra oko luke nije bilo moguće pronaći piceriju i probati picu u gradu u kojem je ovo jelo nastalo! Uspeli smo tek na kraju u jednom restoranu sa plastičnim stolicama i odličnim i jeftinim picama koje su tako dobro išle uz pivo da smo skoro zakasnili na brod.

Utorak 17.avgust. „Tuvuò fà l’americano”

U luku Palermo uplovljavamo u sedam ujutro i već se oseća živost kakvu nismo sretali na ulicama ostalih italijanskih gradova u proteklih par dana. Na izlasku iz luke saobraćajna nesreća, ako se tako može nazvati obično lupkanje dvoje kola sa par ogrebotina na boji kao jedinom posledicom. Usledila je, međutim višeminutna rasprava vlasnika dva automobila nasred raskrsnice što je blokiralo ceosaobraćaj. Diskusiji se posle pridružilo čak četvoro policajaca i jedna policajka, sa dvoje policijskih kola i jednim motorom. Pa toliko kod nas nedođe ni na uviđaj za dvostruko ubistvo!!! Kako je žestoko i iznenada počela, tako se diskusija odjednom i završila i svi su sa raskrsince nestali za par sekundi.

Posle te scene, neviđene gužve u saobraćaju, vike i dreke na sve strane, vozača turističkog vozića koji cupka uz „Tuvuò fà l’americano” (italijanska pesma iz 1956. Mlađim generacijama poznata ipo napuljskoj sceni iz džez kluba u filmu “Talentovani gospodin Ripli”) koju je upravo pustio na razglas – postaje jasno da Palermo nije ni nalik ostalim gradovima u Italiji. Ovde Feragosta kao da nije počela.

Svoj “belle époque” Palermo je imao kao i mnogi evropski gradovi početkom XX veka kada su bogati industrijalci poput Floriosa i Vitakera počeli gradnju veličanstvenih “art nouveau” palata i poslovnih zgrada. Onda su Prvi a kasnije i Drugi svetski rat ostavili neizlečive ožiljke na licu grada: kraj 1945. godine Palermo je dočekao sa hiljadama osiromašenih radnika i seljaka koji su se zbog gladi spustili u grad na čijim su ulicama besneli mafijaški ratovi. Kulminacija takvog stanja bila je osamdesetih kada je grad zaista bio jedan od najozloglašenijih u svetu. Kasniji spektakularni “mafijaški procesi” tokom devedesetih i naročito vladavina dvojice gradonačelnika – Orlanda i Kamarate doprineli su da Palermo promeni svoj imidž i postane mediteranski imigrantski grad sa prosečnom stopom kriminala kakva je inače u španskim, italijanskim, grčkim i maletškim gradovima koji su prvi na putu afričkih emigranata ka Severu.

“Lonley Planet” u meni inače omiljenom poglavlju “Dangers & Annoyances”, ipak preporučuje izbegavanje kvartova između pijace Mercato della Vucciria i luke, “naročito ako ste sami ili u večernjim časovima”. Nisu bili večernji časovi ali jesam bio sam pošto je Sandra bila već davno zaglavljena u nekoj od prodavnica u Via Roma. I krenuo sam u obilazak “spornih uličica” u kojima živi pravi, “neturistički” Palermo. Sem par pogleda u pravcu ruke u kojoj se nalazio fotoaparat, ništa sumnjivo. Prisustvo policije na svakom ćošku je, međutim, vrlo vidno i sigurno jedan od razloga zašto mi se ništa loše nije dogodilo.

A tu, na ulicama Palerma sam video stvarno svašta, kao Dilenov “plavooki sin”: staricu sa svoja dva odana psa, prodavačicu jaja, jako mnogo jaja, tek ulovljenu morsku ribu vezanu za usta i rep tako da joj telo poprima oblik luka, grupu muškaraca koji se kartaju ispred oronule crkve, drvo sa cvetovima potput orhideje ali i gustiim i oštrim trnovima, crnog emigranta iz neke daleke afričke zemlje kome samo par uplašenih očiju viri iz mraka spavaće sobe koja gleda na ulicu… Zapuštene i polusrušene zgrade, barokne crkve, palate,vile i parkove te kuće sa tablama koje opominju na njihove slavne ali privreme nestanare iz davne prošlostii: Johan Volfgang Gete 1787, Antonio Garibaldi 1862…

Sreda, 18. avgust, Lepotica Linejna u lavirintu Medine

Tunis. Ostavio sam uspavanu Sandru u krevetu i nešto posle sedam ujutro sišao sa broda. Ovo je jedina zemlja na putu koja nije u EU pa sledi popunjavanje imigracionih formulara, udaranje pečata u pasoš i ostale “administrativne radnje” koje u bivšim britanskim i francuskim kolonijama znaju da budu prilično komplikovane… Za nas koji smo se odlučili za samostalno istraživanje grada van organizovanih ekskurzija, jedina preostala opcija bio je taksi. Posle petnaestominutnog šetanja sa jednog izlaza na drugi, najraspoloženiji mežu prilično neraspoloženim tuniskim policajcima koji govore, naravno, samo arapski i pomalo francuski, propustio nas je do taksi stajališta.

40 eura po vozilu je “povratna karta” za taksi. U cenu je uključeno i trosatno čekanje. Na taksi stajalištu su i dve Irkinje iz Korka, majka i kćerka sa broda “MSC Fantasia” koji je tokom celog krstarenja išao uporedo sa našim. Dogovorili smo se da podelimo troškove i do Medine u centru grada idemo zajedno.

Starija gospođa je mogla imati oko sedamsedet, ova druga oko četrdeset godina. Odmah su me podsetile na Morin i Meg Folan, mamu i kćerku iz sjajne predstave “Lepotica Linejna” irskog pisca Martina Makdona koju je na scenu SNP-a postavio Boris Isaković. Mama i neudata kćerka koja sa ushićenjem priča kako su je juče u Palermu spopadali mlađi muškarci na ulicama, zaustavljajući kola, ljubeći joj ruke i deleći komplimente… Nisam imao srca dajoj kažem da je to iskustvo u Palermu imalo sigurno oko 2.000 punoletnih žena koliko ih je moglo biti na oba broda. Nešto kasnije, na pitanje, da li se plaši za majku koja je zaostala desetak metara za nama u jurnjavi haotičnim bazarom u Medini, ona odgovara: “Moju majku nikada nijedan muškarac nije spopadavao nanašim putovanjima!”.

Znači, imam posla sa kćerkom koja doživljava svoju sedamdesetogodišnju majku kao konkurenciju na “tržištu udvarača”… Inače, ako se izuzmu ove trivijalnosti, obe su bile izuzetno prijatne i korektne saputnice. Usput, u kolima pada ponuda taksiste da nas za 20 eura više vozi i do Kartagine i Sidi Bou Saida.

Prošavši širokim bulevarom pored raskošne francuske katedrale i velike slike predsednika Zine al-Abidin Ben Alija stigli smo do velikih kamenih vrata Porte de France posle kojih počinje Medina, lavirint zamršenih uskih ulica sa malim radnjama kakav ima gotovo svaki veći grad u arapskom svetu. Posle par koraka, po ustaljenom scenariju, pridružuje nam se “dobrovoljni vodič” koji će nam “pokazati put do džamije” ali i do svoje”prodavnice parfema”. Ima policajaca, Tunis je poznat kao prilično bezbedn adržava u poređenju sa Egiptom ili Marokom na primer, pa našeg “vodiča” puštam da vidim “koliko daleko” će ići. Priča na francuskom, engleskom, nemačkom, zaustavlja se da nam pokaže svoju legitimaciju, “radi na brodu”, legalan je, hoće da kaže… Sugeriše nam šta da slikamo, smeje se, peva… Na kraju stižemo do opskurne radnjice sa parfemima i on nas prilično nametljivo nudi da sednemo i “testiramo” parfeme. Irkinje se smejulje. Novi potencijalni udvarač…

Takođe po oprobanom scenariju, mom ovog puta, izvadio sam mobilni iz džepa i rekao mu da nam je vozač upravo poslao SMS da moramo da krenemo i praćen njegovim protestima i pokušajima povlačenja zarukav, izašao iz radnje. Za mnom i “lepotica Linejna” te njena mati. “Ti si asamo tako o’ladio! Uf, ja bih ga sigurno slušala desetak minuta i na kraju nešto i kupila iako mi ne treba, bilo bi mi neprijatno!” Objasnio sam joj da dolazim iz zemlje u kojoj je skidanje raznih smarača sa vrata na svim nivoima i u svim životnim oblastima – jedini način da se preživi, pa nama to ne predstavlja nikakvu neprijatnost.

Posle Medine odlazimo u Kartaginu gde su “uniformisana lica” pokušala da nam naplate fotografisanje dok smo stajali izvan arheološkog sajta!?! Pirati.

Idemo dalje do Sidi Bou Saida, dražesnog turističkog sela sa čuvenim belim fasadama i plavim vratima i prozorima. Usput prolazimo kroz rezidencijalne četvrti sa raskošnim vilama i palatama, između ostalog i onom u kojoj živi šef države. Iz Sidi Bou Saida puca sjajan pogled na more, malu plažu i marinu ispod… Sve je krcato turistima sa dva kruzera pa nije teško zamisliti kako vrlo brzo gužva postaje nedponošljiva.

Stižemo na vreme u luku, pozdravljam se sa”damama iz Korka”, zovem Sandru da siđe sa broda da popijemo kafu i na mirukupimo suvenire u vrlo pristojnoj marini sa kafeima i prodavnicama koja je nikla uz pristanište za kruzere. Kasnije to veče zabavljali smo se sedeći u lobiju na 3. deku gde su uz zvuke klavira gosti koji večeraju “u drugoj smeni” čekali da uđu u restoran. “Prvo sedenje” u restoranu za “formalnu večeru” je od sedam a drugo od pola deset. Potpuno je fascinantno kakve toalete stavljaju na se bežene i u šta se sve oblače muškarci različitih godišta na brodu koji je sve samo ne “formalan” (kakvi su na primer “Cunardovi” brodovi “Queen Mary 2″ ili”Queen Victoria”). Euro trash, rekli bi Amerikanci. Mahom italijanska, francuska i španska srednja klasa malograđanskog usmerenja u večitoj težnji da se užive u rolu “upper class” makar samo po pozi i garderobi, bar samo tih sedam dana u godini.

Četvrtak, 19. avgust. Gaudi i ostrvski učenici

Okružena jatom jedrilica koje su se vrzmale oko luke Palma de Mallorca, “Costa Concordia” je stigla na najveće balearsko ostrvo. Brod se veštim manevrom prilepio uz dok a pola sata iza  njega isto je učinio sa svojim plovilom i kapetan “MSC Fantasije”. U luci su već bila dva američka kruzera – “Adventure of the Seas” i “Navigator of the Seas”. Jednostavna računica kaže da to znači kako je pored redovnih turista u Palmi danas još oko 15.000 putnika i članova posade sa četiri kruzera. Mislio sam da će to kao i dan ranije u Sidi Bou Saidu, postati nepodnošljivo, ali prevario sam se. Prostrana Palma je “progutala” tu masu ljudi i prikazala nam se u najlepšem svetlu. Najavljeno nevreme je izostalo pa su uslovi za istraživanje grada bili više nego idealni. Najupečatljivija je naravno četiri veka stara Katedrala na čijem je enterijeru imao izvesne “male intervencije” Antonio Gaudi koji je živeo na ostrvu od 1904. do 1914. godine. U blizini Placa Major nalazi se i zgrada Zubne klinike sagrađena 1906. za koju mnogi veruju da je Gaudijevo delo iako je reč o projektu arhitekte po imenu Lluis Forteza i Rey koji je očigledno bio pod velikim uticajem Gaudijevog shvatanja modernizma i “organske arhitekture”. U tom periodu na Balearskim ostrvima “cvetao” je pokret po imenu Renaixenca čiji je glavni cilj bila široka autonomija ostrva a insistirao je naročito na specifičnostima lokalnog jezika. Pobeda Franka u Građanskom ratu 1939. godine nemilosrdno je ugušila i ovaj, kao i sve ostale autonomističke i prodemokratske pokrete u Španiji. Kraj diktature sredinom sedamdesetih i decenije koje su usledile vratili su Balearima autonomiju a turistički bum u osamdesetim godinama, snažno dunuo u krila ekonomskog razvoja ostrva.

Inače, sve je dvostruko jeftinije nego u Baseloni: taksi, kafa, paelja, vino, sangria – sve što putniku namerniku treba. Jedino je dvadesetominutna vožnja kočijom po starom gradu nepristojnih 50 evra i to smo izbegli. Domaće stanovništvo se čini ljubaznim, turisti su uglavnom prristojni Nemci, nešto manje pristojni Englezi i “domaći” Španci. U svakom slučaju, destinacija za preporuku.

Petak, 20. avgust. Amarkord

Nešto posle ponoći, “MSC Fantasia”, brod ukotvljen do našeg, isplovljava, pola sata pre nas. Putnici od kojih je većina verovatno “pod gasom” izlaze na dekove i balkone svojih soba, zvižde i mašu nama koji ostajemo. Posle sedam dana međusobnog praćenja u stopu (jedino u nedelju mi smo bili u Savoni a oni u Đenovi) brodovi i njihovih 6.000 putnika se razilaze. Čudan osećaj. Scena pomalo podseća na isplovljavanje “Titatika” iz luke u Sauthemptonu kada sa palube broda mašu i oni koji imaju kome da mašu ali i oni za kojima na dokovima nije ostao niko. “MSC Fantasia” još nekoliko minuta pred našim očima svetli kao onaj brod u “Amarkordu” a onda nestaje u mraku. Vreme je da se ide kući.

Robert Čoban

Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.

1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.

Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.

U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.

www.color.rs