Berti Tudor je jednog jutra doneo odluku svog života. Iz priobalnog sela Milna na Hvaru vratio u kuću svog deda u Malo Grablje, selo u unutrašnjojsti ostrva koje je potpuno napušteno od sredine šezdesetih. Berti i njegova porodica otvorili su tu malu konobu koja u ponudi ima samo dva jela – hobotnicu ispod peke (sača) i jagnjetinu ispod peke. Vinska karta sadrži samo dva vina – „domaće bijelo“ i „domaće crno“.
Do Malog grablja se stiže nakon petnaestak minuta vožnje autom iz Hvara, uz strmu cestu koja se u jednom momentu odvaja na levo. Selo je potpuno napušteno, nikada nije dobilo struju a tabla ispred jedne od kamenih jednospratnica kazuje da je tu nekada bila škola. Na spratu je živela učiteljica, kažu da su njen krevet i drugi delovi nameštaja još tamo. Oko 180 žitelja Malog Grablja napustilo je selo pre nešto više od 50 godina zbog filoksere – bolesti vinove loze koja je potpuno uništila njihove vinograde, osnovni izvor prihoda meštana.
U Bertijevoj konobi „Stori Komin“ troškovi su svedeni na minimum: rade samo on i članovi njegove porodice, jedina struja, ona iz malih sijalica iznad stolova – dobija se od solarnih panela na krovu kuće. Dakle, energetski i ekonomski održiv projekat u gotovo idealnom smislu. Hobotnica koju smo naručili topi se u ustima, jer za razliku od one koja se peče na roštilju, ova je sačuvala sve svoje sokove i savršeno prijanja uz pomalo zagorele krompiriće i hladno vino. „Kada je odlučio da se vrati u selo, meštani Milne su za tatu rekli da je ’skrenuo’!“, priča nam jedna od dve Bertijeve kćerke dok nas poslužuje vinom.
Sela poput Starog grablja dizala su se u unutrašnjosti ostrva, širom Mediterana, između ostalo i iz straha od gusara koji bi svako malo pljačkali priobalje. Ovako, dok se oni zapute u kamene vrleti, meštani imaju dovoljno vremena da se sakriju po klancima i špiljama. Onda su gusari prestali da haraju Mediteranom pa su ribarenje, pomorstvo i na kraju turizam – „spustili“ žitelje u mesta na obali. Danas se gotovo svaki žitelj Milne preziva Tudor i većina ih je sišla iz Velikog i Malog Grablja. O jedinom koji se vratio u Malo Grablje, Bertiju Tudoru i njegovoj maloj konobi – pisao je čak i New York Times.
I pored najava o rekordnom broju gostiju u Crnoj Gori i Hrvatskoj i optimizma koje je donelo obaranje rekorda u predsezoni – čini se da će u obe države ovo leto malo „podbaciti“. Tri su osnovna razloga: prvi je kiša koja je počela u junu i ispratila gotovo ceo jul. Slede izuzetno visoke cene na obe destinacije što ih je učinilo manje konkurentnim u odnosu na Tursku, Egipat i Tunis koji zbog političkih nemira i terorizma godinama nisu bili „u funkciji“ a sada ponovo privlače turiste. I najzad – Svetsko prvenstvo u fudbalu. Činjenica da je ono bilo u Evropi, u Rusiji – uslovila je odlazak velikog broja putnika sa Starog kontinenta u gradove u kojima su igrali timovi iz njihovih zemalja nakon čega većina njih nije imala ni novca ni vremena da ode i na klasično letovanje.
Naš let iz Beograda je kasnio tri sata pa smo zakasnili na poslednji katamaran za Hvar u 17.45. Do prvog narednog trajekta, na kojem uvek ima mesta, koji je tri puta jeftiniji ali ide dvostruko sporije (umesto sat – dva sata), ostalo nam je dovoljno vremena da večeramo u jednoj od konoba u srcu starog Splita. Pljukanci sa sipom i bobom ostaće upamćeni kao jedno od originalnijih i ukusnijih jela koje sam pojeo ovog leta. Ulični svirač ispred Crkve Svetog Duje svima „What a Wonderful World“, gupa Kineza traži hlad i odmor u senci tornja a dva kršna Dalmatinca obučena u odore rimskih vojnika slikaju se sa američkim turistima.
Na trajektu koji nosi poetično ime Tina Ujevića u prostranom i klimatizovanom salonu, gotovo sva mesta su zauzeta. Moguće je sesti ali ne i ispružiti se i odremati tokom dvosatne vožnje. Osim ako niste spremni da se ispružite na podu pod prozorom ka palubi, sa rancem ispod glave, što sam naravno uradio. Iz luke Starigrad na Hvaru u grad Hvar vozi nas mladić sa naglaskom koji govori da nije iz priobalnog dela Dalmacije. Mate veli da je iz Sinja i da celo leto vozi taksi na Hvaru. U unutrašnjosti nema života, mladi odlaze ili u Nemačku i Irsku ili se u sezoni spuštaju na more i tu rade kao konobari, kuvari, vozači… Taksista koje nas je dva dana kasnije vozio u Malo grablje zove se Nebojša, iz Pančeva je i „udao se“ na Hvar. Beogradsko-banatska mešavina akcenta gotovo je potpuno ustupila mesto dalmatinskom. Sezona traje od Uskrsa do sredine oktobra. Posle toga se uglavnom dosađuju ili rade na građevinama. Osim ako ne kiši „kao što to kiši u listopadu na otocima“, kako je to ispevao Arsen Dedić. „More od olova i nebo od borova“ onda ih uvuku u konobe iz koji se ne izlazi danima.
Dalmatinci će vam reći da tokom sezone ne naručujete ribu jer je ona uglavnom iz Maroka. Domaće ribe i inače ima malo a vrućina je tera u duboke vode tako da je šansa da ćete u dalmatinskoj konobi pojesti marokansku oradu veoma velika. Lokalci zato tokom leta jedu „hranu sa kopna“. Na Hvaru je, kažu taksisti, najbolja hrana „Kod Era“ – obilna a jeftina, punjene paprike, „meso na lešo“, za 10 eura se možeš ozbiljno najesti. „Tu jedu svi taksisti!“, veli Nebojša.
Mi smo ipak čak dva puta večerali u konobi „Pošteni“ na centralnom gradskom trgu ispred crkve. Vlasnik je Đorđe Kovačević čiji je deda između dva rata tu držao malu konobu sa apartmanima i kozom u dvorištu. Đođe je pre 15 godina otvorio restoran „Pošteni“ i dao mu ide po dedinom nadimku. Meštani vele da je stari bio toliko pošten i dobar da siromasima nije naplaćivao hranu. Đorđe je oženio Beograđanku, kćerke govore sa beogradskim akcentom pa je ova konoba sa sjajnim jelima po pristupačnim cenama prava mala oaza srpsko-hrvatske bračne i kulinarske ljubavi. Nekoliko novih jela poput dagnji u pikantnom sosu kome su dodani komadići slanine zalili smo hladnom Plančićevom „Bogdanušom“ (odlično lokalno belo vino) i zasladili kolačem sa prelivom od lavande.
Poslednje veče za stolom nam se pridružuje i „barba Jadran“, čuveni Jadran Lazić, „praotac“ paparaco fotografije na prostorima bivše Jugoslavije koji je zanat pekao na ulicama Pariza i Monte Karla pre nego što se preselio u Ameriku. Danas ovaj rođeni Splićanin živi u Los Anđelosu, ali je pre petnaestak godina na Hvaru otvorio mali hotel koji mu vode majka i sestra na na vrhu ostrva ima i zasade maslina i lavande. Teramo Jadrana da nam pokaže svoje fotografije sa Džudi Foster, kasnije slavnom američkom glumicom koja je bila njegova tinejdžerska ljubav. Po nepisanoj tradiciji na rastanku Jadran mi je tutnuo u ruku flašu „Prošeka“, slatkog dalmatinskog vina sličnog „portou“ koje mi je bilo i ostalo na samom vrhu liste omiljenih pića.
Maltretiram decu i ostale prisutne za stolom pitanjima o tome u kojim državama je bio Hvar u poslednjih 250 godina. Redosled je impozantan i krajnje dinamičan: Hrvatska, Titova Jugoslavija, Musolinijeva Italija, Kraljevina Jugoslavija, Austrougarska, Austrija, Rusija, Engleska, Francuska i na kraju niza Mletačka republika.
U prostoru hvarske Lođe na čijem pročelju se nalazi venecijanski lav svedočanstvo da je ovim prostorima do kraja 18. veka vladala Serenissima nailazim na izložbu „Od jedara kojima san plovila“. Hvaranka Tonka Alujević izložila je tu desetak haljina koje je napravila od jedra sa broda kojim je preplovila Atlantik.
Inače, Hvar ove godine slavi 150 godina organizovanog turizma. 15. maja 1868. ovde je osnovano Higijeničko društvo, prvo turističko udruženje u Hrvatskoj i ovom delu Evrope koje je intenzivno potsticalo turizam i u Hvaru ga pozicioniralo kao najvažniju privrednu granu. Danas je Hvar uz Kapri, Bali, Santorini, Arubu… zvanično jedno od 10 najlepših ostrva na svetu.
Objavljeno u “Dnevniku” 19. avgusta 2018.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
