Ako bi me neko pitao, koju zemlju ponajviše preporučujem za posetu u Mediteranskom regionu (nezavisno od prošlih, tekućih i budućih nemira), mislim da se ne bih dvoumio da predložim Siriju. Iako je ovo možda iznenađujući izbor, na prvi pogled, savršeno je jasan svakome ko se malo udubio u istoriju, geografiju, etnologiju i religiju najsekularnije bliskoistočne zemlje. Dodaću na to i činjenicu da su ovdašnji ljudi jedni od najljubaznijih na svetu (u anketama se smenjuju na vrhu liste najljubaznijih za Turcima, Indijcima, Kirgizima i Bangladešanima), i da su cene, više nego pristupačne, i dobiću ne 2+2=4, već 2+2=8. Udruživanjem nekoliko kvaliteta dobija se ne samo prosti zbir vrednosti, već spektakularan kvalitet.
Dovoljno je znati da je Asirija bila jedna od vodećih zemalja Starog sveta da se dokona da će i njena „čukununuka“, Arapska Republika Sirija, biti dostojna naslednica stare slave. Multikultiralnost je ovde na svakom koraku: iako će nevešti posmatrač na brzinu zaključiti da je ovo arapska i muslimanska zemlja, biće daleko od istine: prvo, nisu ni svi Sirijci Arapi (ovde se tečno govori jermenski, pomalo i grčki, a u pojedinim enklavama i jezik Hrista, aramejski), niti su svi Sirijci muslimani. Hrišćana ima na svakom ćošku, a bogme ih ima i svih „fela“: od pravoslavnih, rimokatolika, grkokatolika, maronita, jermenskih monofizita, pa do asirskih podvrsta. Crkve su na sve strane, a hrišćanske četvrti se prepoznaju, u svakom gradu, po barovima, točenju alkohola, širim ulicama i liberalnijem odevanju. A na kraju krajeva, niti su svi muslimani isti. Prosečan Evropljanin i ne zna da osim sunita i šiita, u Siriji može sresti i liberalniju grupaciju alavita, posebno u oblastima uz more (članovi ove porodice jesu i Asadovi, otac i sin, bivši i sadašnji predsednici zemlje, Hafez i Bašar), ili druze, koji su svojevremeno imali, kao i alaviti, svoju autonomnu državu u okviru predratne, federalne Sirije, na jugu. U Siriji svaki toponim odjekuje nekim romantičnim zvukom. Damask? Alep? Krstaški zamkovi? Palmira? Sve zvuči predobro u startu.
DAMASK I BOSRA
Teško je sažeti priču o Damasku u par razumnih pasusa: najstariji grad na svetu, ima fascinantan Stari grad i Novi grad koji liči na križanac nekog sovjetskog grada i arapske metropole, Dva puta je veći i dvaput uređeniji od Beograda. Slatkiši mame sa svakog ćoška. Stari grad je pun sukova i sladoleda, hodočasnika i trgovaca. Muslimani obožavaju trgovinu, a hrišćanima dobro ide ugostiteljstvo. U njihovim četvrtima ulice su šire, gužve je manje. A opet, onaj iskonski Istok je tamo gde zabrađene žene nose robu na glavama. Može se videti sve: oblači se kako ko želi, ponaša pristojno i srdačno.
Crkva Jovana Krstitelja postala je Omajadska džamija, i centralni je deo Damaska. Toliko je bila lepa da su muslimani počeli da je uzimaju kao model za buduće, sve dok ne otkriju Svetu Sofiju u Carigradu i nađu još jedan uzor. Albertiju je poslužila kao uzor za cvetnu gotiku. Mesto za sesti i uživati. Ne mogu više o Damasku – za njega je potrebna cela reportaža, jer je to grad star koliko i istorija sveta, a istoriju sveta opisati u par reče jeste bogohulno.
Bolje je otkriti skrivene bisere Sirije u ovoj priči. Kao Bosru, recimo. Bosra je uspavani gradić na jugu Sirije, u sred ravnice od plodne zemlje i crnog kamenje koje je razbacano po njivama. Kad dođete u nju, shvatate da bi Bosra bila još uspavanija u svom nesprekornom orijentalnom miru, da nije nekada davno bila prestonica rimske provincije Arabije. A Rimljani su gradili monumentalno. Uz tamni kamen koji ovde „raste“ u izobilju, i Nabatejce, iste one koji su u „napadu“ inspiracije sagradili Petru, Rimljanima nije preostalo ništa drugo nego da naprave remek-delo.
Govorim o amfiteatru, strmom i zagasitom, vazda okupanom suncem. Fotografija ne može da ne ispadne „masterpiece“, pa i da ste nikakav pozer. Na vazda plavom nebu u ¾ godine, izgleda magično. Sediš i gledaš hipnotisan u pravcu bine i tribina, kao da će sad iskočiti neko u togi i krenuti da deklamuje nešto na starogrčkom. Odmah pored amfiteatra, stari rimski grad u koji je ulaz besplatan. Zašto je ova atrakcija za džabe, kad je sjajna?
Pa, u njoj, kao i u nekoliko drugih, što ćemo videti docnije, žive ljudi! Neki su od kamenja sagradili kućice, neki napasaju koze u ruševinama, mališani se igraju, sve je toliko svakodnevno da samo česte grupe stranih turista vođene vodičima narušavaju mir naselja. Bez obzira koliko se nekome činilo da je ovo daleko od „standarda“ Evrope, ono što potpuno obuzima posetioca je činjenica da su, da li zbog orijentalne filozofije ili urođenog optimizma ili navike na okruženje, ovi ljudi istinski srećni. Klinci se loptaju na glavnoj rimskoj ulici među tamnim stubovima koji nisu okrugli, već pomalo kockasti.
Vodič kaže da su Nabatejci želeli da kažu da su oni pustinjski ljudi, tvrdi, i da im zaobljena forma rimskih stubova izaziva osećaj mlitavosti. Pre nego što su se bacili na ovakvu arhitekturu, živeli su kao nomadi u šatorima. Mogu da pomislim kakav je to trenutak bio kada je neko od njih rekao: „Hajde da napravimo grad od stenja i manemo se šatora! Da nadmašimo Rimljane!“. Sa Bosrom i Petrom, možda su to i učinili. I moja saputnica i ja smo iz Sremske Mitrovice. Ja sam igrao fudbal u rimskim iskopinama kao mali. Na male goliće. Nas ne čudi što su antičke ruševine i savremeni grad – jedno. Ostatak sveta je zapanjen, pretpostavljam.
SEDNAJA I MALULA
Urbana legenda kaže da je neki student u Damasku sedeo u bioskopu i gledao film Mela Gibsona „Stradanje Isusovo“, koji je pompezno reklamiran kao film „na dva mrtva jezika, latinskom i aramejskom“. Kada su junaci počeli da govore, student je navodno skočio i rekao: „Pa, ja razumem šta oni pričaju! Ovako se govori kod mene kući!“. Tako je svet otkrio dva aramajska gradića u sred Sirije, gde žive hrišćani, potomci drevnih Aramejaca koji su govorili jezikom na kome su religijski prevrat smišljali Hrist, Petar i ostala družina.
Fantastična priča, iako nije baš potpuno tačna: naravno da je jezik aramejski, ali je od sadašnjeg, novoaramejskog, udaljen koliko i staroslovenski od srpskog. Pa ipak, mogu ga razumeti stanovnici Malule i Sednaje. Mali problem kod posete ovim gradovima je to što autobuske i minibus-linije postoje do Damaska, ali ne i između dva grada, tako da se mora prvo otići u jedan od njih, vratiti u Damask, i onda opet krenuti u drugi. Znači, puno vremena u putu i ranoranjenje i disciplina. Sednaja je nekako bila “prva“ jer je bliža. Doslovno je nestvarna. Neke slike, sa crkvama i kupolama od belog stenja i plavim, plavim nebom, izgledaju kao da su sa grčkih ostrva. Uličice kao u nekom primorskom gradu.
Možeš kupiti ikone na aramejskom. Očenaš na Isusovom jeziku uklesan na drvenom krstu. Poslastičarnice kao iz detinjstva, sa ljubaznim dekom koji toči limunadu uz osmeh. Manastir, pravoslavni, Bogorodice od Sednaje je napola kao Ostrog, uklesan u stenu, liči onima koji nisu bili u Crnoj Gori, a to je velika većina turista, na neki krstaški zamak. Bacanjem pogleda na mozaike i freske lako je zaključiti da je svet bio vrlo zanimljivo povezan pre 1500 godina: mesto je, kao i pola Ravene, dao podići car Justinijan. A kako se zove planina u koju je Justinijanov manastir uklesan? Opet poetski: Antiliban! Malula, drugi od ova dva bisera, je dalji od Damaska. Ako je Sednaja žućkastobela, Malula je crvenonarandžasta. Posebno kada zalazak sunca prospe crvene znake sunca po bajkovitom gradu zbijenom pod Antilibanom. Ovde su hrišćani većinom grkokatolici, uzgred, ali to se površnim okom ne primeti tako lako. Konvent svete Tekle je krucijalan za obilazak, pa se odmah valja popeti uz brdo, a i pogled je odličan. Malo je reći odličan. Treba ga još jednom načiniti, u sam zalazak sunca. To je jedna od najjačih vizuelnih uspomena koje sam u životu osetio, kao je za preporuku. Sveta Tekla je inače bila učenica svetog Pavla i bila je neka vrsta ranog „hrišćanskog buntovnika“ i imala je tendenciju ka izluđivanju svojih rimskih roditelja i njihovog greškog rimskog društva sklonog orgijama i ubijanjima u ratu i arenama. Bila je verena kada je čula propoved svetog Pavla koji je pričao o važnosti „zaveta nevinosti“ i dobročinstava. U glavi joj se sve preokrenulo i rešila je da se ne uda, što je njenu majku (ipak je ovo događaj od pre 2000 godina, pa se nemojte iznenaditi) toliko iznerviralo da je rešila da je spali na lomači za primer, kao i „iritantnog propovednika“ Pavla. Pošto je na njenoj strani bio lično Bog, to nije išlo tako lako: oluja i kiša su ugasile plamen a Tekla se razvezala i pobegla. Kada je odbila udvaranje još jednog dokonog rimskog šarmera, osuđena je da je pojedu diblje zveri, ali je nagovorila lavicu da pojede ostale zveri i odbrani je, u ime ženske solidarnosti. Nije čudo da je postala feministička ikona. I konačno, kada su je jurili vojnici, u još jednoj neugodnoj situaciji u kakvima su se hrišćani u to vreme nalazili, stigla je do stene i „slepe ulice“, da bi iz vedra neba u stenu udario grom i otvorio celu klisuru. E, upravo je to jedan spektakularni deo Malule: klisurom svete Tekle se stiže do drugog manastira, svetih Sergija i Vakha, još više ka brdu. Jedna od najstarijih crkava na svetu. Natpis na arapskom i francuskom. Zalazak sunca sa pogledom na ravnicu. U crkvi, lokalna devojka izgovara očenaš na aramejskom za posetioce. Da se naježiš. Nekako nisi u 21. veku, a labave su niti i sa ovim svetom. Na silasku, mini kafić sa dekom koji je ponosan što može hrišćanima da skuva kafu: smeje se i objašnjava istoriju grada i svoje porodice koja ima 2000 godina hrišćanstva iza sebe. Građani Srbije imaju u najboljem slučaju 1700 godina hrišćanstva ili 700 godina islama u svojoj lozi. Impresivno, nema šta.
PALMIRA
Možda i centralni događaj u Siriji za svakog posetioca jeste obilazak Palmire. Daleko u Sirijskoj pustinji, na tri sata autobusom kroz oker, iza zatamnjenih stakala. Na dolasku u grad koji je nekada bio važna trgovačka postaja u oazi, vidi se da je današnji Tadmur samo senka stare slave: nekada je bio mesto buntovne antičke lepotice-kraljice Zenobije koja je svoje mesto našla i na sirijskim funtama, a danas je prilično spavljiv gradić u kome posle zalaska sunca, po karavandžijskom običaju, nema previše aktivnosti, ako zanemarite tumaranje stranaca po minimarketima.
Taksista koji traži šestostruku cenu od one koja je zapisana u Lonely Planetu nije imao šanse i složio se posle razmišljanja od cca. 2s. Bez alata nema zanata, a alat je vodič. E sad, kada se dođe u područje Palmire, sve je potpuno neopisivo: kolonade, ostaci hramova, plavetnilo neba. Sve hipnotiše i vuče na još jedan korak dalje, na još jednu fotku. Naravno, i ovde su ljudi „useljeni“ u lokalitet i veći deo se ne plaća. Maleni, preslatki i pomalo musavi klinac nudi razglednice sa na savšenom francuskom: Monsieur! Comment? Kako ne kupiti ceo komplet. Na motoru dolazi stariji, bradati gospodin, sa desetinama ogrlica oko ruke: My firend, you like like an Arab! Yes, I know, odgovaram ja. I vidim kuda će to otići: orglice je pravila danima njegova žena, ručni rad, daje u bescenje samo zato što ličim na Arapina.
Ne, ipak sam došao zbog fotografija. I trekinga. Koji nije težak: brdo je savršeni vidikovac. U daljini, večito je na horizontu arapska tvrđava Kalaat Ibn Maan, koju su napravili muslimani od materijala iz antičkog grada: nije im se dopadao ovaj stari, kanda. Dolina grobova je nestvarna, kao i sve boje ovde, uostalom. Sve je nestvarno. Ne znam kako ovi ljudi žive u ovakvoj… razglednici, bajci, snu. Kasnije će ovi utisci izazvati zbrku u mojoj glavi, kao nikada na putovanju. Amfiteatar je živ i zdrav, i u njemu se održavaju predstave u sumrak. Sjajno. Belov hram (Bel je bio neka vrsta lokalnog Zevsa) se jedini naplaćuje, a ima i zašto: i sada je impresivan, a ne u staro vreme, kada su stubovi imali oplatu da bi ih karavani spazili kako sjaje na suncu iz daljine. U sumrak je vreme za povratak, koji sa sobom nosi stanovite poteškoće: lokalci se ne bave šetnjom, i gledaju nas kao čudake. Kada pitate nekog gde je stanica, oni uvek kažu, eno tamo imate taksi! Koji slabo pomaže ako imate 2h do polaska autobusa i baš vam se šeta. Mislim da je pustinjskim narodima auto zamenio, po emotivnoj vezi, kamilu i konja.
CENTRALNA SIRIJA
Kako se od Damaska ide ka severu, od crvenog stenja se prelazi u zelene poljane i njive. Sirijci su neverovatno ljubazni ljudi, koji će probati da zapodeni veoma intiman razgovor na svakom mestu, pa i u vozu, jasno. Ako uzrok konverzacije nije neka trgovina, ugođaj je potpun i bezbedan. Usput saznajemo da je Homs, grad koji je u sred zelene Sirije, preživo napad Mongola tako što su se svi građani dogovorili da glume ludake po ulicama kada Tatari uđu u grad. Tatari, su navodno, videli gomilu ljudi koji se ponašaju potpuno sumanuto i rešili da zaobiđu grad. Navodno je vođa horde rekao: „Pusti ih, ovi su svi ludi!“. Otuda i izreka „Ludi Homšanin“ za građane Homsa, koji, moram priznati, ne deluju nimalo luckasto: naprotiv! Grad je apsolutno najsređeniji od svih sirijskih gradova, noćni život je najživahniji, a ljudi naljubazniji, bez dileme.
Čak i fotografije neće sa sigurnošću odati da je u pitanju Sirija. Bar ne ona kakvu zamišljaju Zapadnjaci. Upravo je to čar: crkve i džamije, ljudi u šetnji, slatkiši: sladoled i razne šećerleme. Pitomi sumrak. Spokojstvo posle uzavrelog Damaska. Navijači slave pobedu lokalnog fudbalskog kluba trubeći kolima i mašući zastavama. Eto i kada se vrelina krvi manifestuje. Homs je sjajna tačka za jednodnevni obilazak zamka Crac-des-Chevaliers. Ako zvuči francuski, to je zato što jeste. U prevodu, „Zamak vitezova“ je najveći očuvani krstaški zamak u ovom delu sveta. Oni koji govore francuski, ne razumeju reč „Crac“? Eh, da. To je aramejska reč za „zamak“.
Očigledno je ovdašnji francuski bio prilično bogat tuđicama. Zamak je impresivan, od sivog kamena i odličan za snimanje filmova. Nalazi se na strateškom mestu koje nadgleda zelene ravnice severne Sirije, put iz Damaska, luku Tart, gleda na Kipar i Liban i Palestinu. Nisi se mogao prišunjati ni sa jedne strane, a ko je držao Crac, držao je pola Sirije i Libana. Stotine konja, oklopa, perionice veša, spavaone, kuhinje. Ceo grad. Imam utisak kao da sam unutar History kanala. Malo dalje, simpatičan grad Hama, malo dalje u pustinji, u rimsko vreme bio je srećan i zelen i prosperitetan u dolini reke Orontis.
I danas su moćne vodenice, zvane norije, koje su poticale iz srednjeg veka, očuvane. Ljubazni ulični prodavci aromatizovane kafe daju nam kafu besplatno zato što smo stranci. Nije prvi put da nas neko vozi besplatno, kao što nije čudno da neko u cenjkanju krene sa petostruko većom cenom. Jednostavno, ovde je svaki korak avantura.
SIRIJSKO SREDOZEMLJE I ALEP
Sirija je sve, samo ne uniformna zemlja. Sredozemlje i primorje Sirije liče na bilo koju zemlju Mediterana, sa stambenim zgradama, širokim ulicama, drvoredima palmi, sređenim saobraćajem, travnjacima, fashion-prodavnicama, kejevima, crkvama koje, kada biste negde videli, mislili biste da ste u Brazilu ili Meksiku.
Vrlo jednostavno, dominantna vera u Tartu, jednoj od najslikovitijih luka Sirije, je alavitska. Rasprostranjena i u Turskoj, daje jedan prilično liberalan pogled na svet, a kada se doda i pozamašan broj hrišćana u luci, dobija se grad ne baš previše spojiv sa, recimo, Palmirom.
I ovde je krstaška tvrđava dominantna, i iz nje su se evakuisali poslednji vitezovi sa Bliskog Istoka kada su ih muslimanske snage vratile na Kipar, i dalje. U tvrđavi, što je posebno zanimljivo, žive ljudi, koji su tako prilagodili okoliš svojim potrebama da je to neverovatno: ne zna se gde počinje stambeni prostor, a gde se završavaju odbrambene zidine. Nije prvi put da se u okviru nekog spomenika ljudi najnormalnije ponašaju kao legitimni stanari. Katedrala Gospe od Tortoze (tako se Tart nekada zvao) kao da je prebačena iz Francuske teleportom. Gotička struktura sada je muzej, i to dobar. Tart je zanimljiv bar još iz dva razloga: ovde je i jedan deo ruske flote, a i grad je počeo da gradi rizorte na obali nalik na one u Tunisu i Egiptu. S obzirom na količinu znamenitosti u okruženju u toplo more, neće biti teško napuniti ove hotele ni na 14 dana. U svakom lsučaju, Sirijci otkrivaju da se može živeti i te kako i od morskog turizma, i možda se istorija dramatično promeni uskoro i osvanu i neki aranžmani i u našim agencijama.
Preko puta Tarta je jedino sirijsko ostrvo, Aruad, koje bi, uz par slojeva farbe, radnu akciju čišćenja i malo volje lokalaca da naprave ostrvo atraktivnim i za više od jednog dana izleta, moglo postati unikatni „cross-over“ nekog grčkog ostrva i arapskog poimanja mira.
Na žalost ili na sreću, lokalci se ponašaju kao da im je njihov mir najbitiniji i Aruad je nekako udaljeno netaknut, i time i uzbuljiv na poseban način. Ne samo zbog još jedne, savršeno obnovljene, krstaške tvrđave, i ne samo zbog ribljih restorana i feničanskih zidina i stotina čamčića koji se belasaju na namreškanoj vodi.
Obližnja Latakija je već gotovo Evropa. I taj osećaj je istovremeno i prijatan i ne: osećate se kao kod kuće, ali – zar je moguće otići tako daleko i biti na istom? Ipak, meni je najzanimljivije da je jedna arapska zemlja iznedrila nešto što je potpuno suprotno predubeđenju koje vlada o njoj, i samim tim mi je evropeizirana i mediteranska Latakija izuzetno zanimljiva. I da: ovde možete sresti muškarce koji se drže za ruke iz drugarskih pobuda, a ne nekih drugih. Ovde je to običaj.
Alep već ima dah Turske. Liči na Beograd, u svakom smislu. U hrišćanskim čevrtima su butik-hoteli u može se kupiti sirijsko pivo i arak, poznat kod nas kao mastika, a kod Grka kao uzo. Saobraćajna košnica. Ali, balkoni od drveta. Džamija nalik na onu u Damasku, samo u formi mlađe, skromnije sestre, manje raskošne. Saladinova tvrđava, sa sve odbrambenim kanalima. Za promenu, evo muslimanske tvrđave, ali kakve! Unutar tvrđave, mladi akademci crtaju delove građevine.
Kafić na vrhu pun Nemaca i Holanđana sa spektakularnim pogledom na grad. Suk, možda i najlepši na Istoku: kandelabri kao u palati: muslimani su izmislili tržne centre mnogo pre Zapada: šetaš se pokrivenim uličicama koje su unutar, tako bar izgleda, jedne zgrade. Svi slatkiši su privlačni. Alepski sapuni su od maslinovog ulja, aromatizovani, slavni. Jermenin namiguje i kaže, za hrišćane jeftinije, mi smo ovde pobegli od Turaka. U gužvi počinjem da se osećam kao riba u vodi. Kada dođem kući, počeću da se budim noću i osećam dezorijentisano, pun ljubavi i čežnje za pustinjom, za mirisima i ukusima Sirije. Nije ni čudo. Ovde je nastala istorija. Bio sam u Pupku Sveta.
(Originalni tekst objavljen je 2011. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
