Reportaža sa Evropskih igara u Bakuu u Azerbejdžanu
„Dobrodošli u Azerbejdžan, dobrodošli na prve Evropske igre!“ i udarac pečata u pasoš podsetili su me na početak mjuzikla „kabare“. „Heydar Aliyev International Airport“ nosi ime oca nacije kao i gotovo sve ostalo u ovoj zemlji, učinilo mi se prvog dana: bulevari, muzeji, sportske i kongresne dvorane… Njegov spomenik je i u jednom beogradskom parku.
Dok sam se vozio rano ujutro taksijem sa aerodroma ka hotelu „Rivijera“ na obali Kaspijskog jezera, moj prvi utisak bio je da je sve čisto, lepo sređeno, da je arhitektura fantastična – ali je nešto čudno u svemu tome. Na ulicama nije bilo ljudi i sve je delovalo nekako „priređeno“. U glavi su mi se ukrštale informacije koje sam imao o diktatorskom režimu oca i sina, o tome kako je policija 2012. otkrila kojih 43 građana Azerbejdžana je glasalo na Eurosongu za Jermeniju i kako su svi bili privedeni i podvrgnuti policijskom ispitivanju na temu njihovog „nacionalnog ponosa“.
Čitao sam nedavno kako su američki novinari bili impresionirani Berlinom kada su došli da prate Olimpijske igre 1936. godine. Sve je izgledalo savršeno organizovano i prijateljski, ni traga nekoj diktaturi ili rasnoj segregaciji. Domaćini su za tu priliku sa klupa u parkovima i iz autobusa skinuli table „Juden Ferboten“ i iz centra grada iselili u logore sa oko 800 Roma.
Prvi dan – finale u rvanju u velikoj dvorani koja nosi ime – Hajdara Alijeva, naravno. U loži dva metra iznad nas stoji njegov sin, predsednik Republike Ilham Alijev sa suprugom Mehriban, sinom i dve kćerke. Publika u sali aplaudira na svaki pomen njegovog imena, ako je suditi po reakcijama u sali – omiljen je, nešto kao Tito kod nas 1976, recimo. Svako pojavljivanje rvača iz susedne Jermenije propraćeno je salvama zvižduka, visoko podignutim srednjim prstom kod gotovo kompletne domaće publike. Rusi, Turci i Gruzini – uvek pozdravljeni aplauzom, ako se bore protiv nekog Jermena – i ovacijama! Na kraju, predsednik Republike lično silazi na teren i uručuje medalje, zlato je naravno odneo Azerbejdžanac koji je u finalu pobedio našeg Viktora Nemeša. Himnu pevaju svi, dvorana se ori.
Popodne na bazenu u „Fairmontu“
Sutradan u „Olimpijskom selu“ obilazimo naše sportiste – uslovi su savršeni, sobe, prostori za odmor i zabavu, velika menza sa raznovrsnom hranom, bicikli na iznajmljivanje… Nezvanično se priča da je veče nakon otvaranja Evropskih igara došlo do ozbiljne tuče ruskih i ukrajinskih sportista ispred paviljona, ali je sve zataškano, nije se dogodilo. Naši sportisti smešteni su u istu zgradu sa Ukrajincima i Hrvatima, incidenata nije bilo.
Bazen u hotelu „Fairmont“ gde je smešten deo zvaničnika iz nacionalnih olimpijskih komiteta – nalazi se u sredini između tri impozantne kule „Flame Tonjers“ koje dominiraju brdom iznad Bakua. Ovo 190 metara visoko remek delo savremene arhitekture, građeno od 2007. do 2012. osvojilo je veliki broj nagrada, između ostalog i priznanje za najbolje osvetljene oblakodere na svetu. Naime, svake noći sa rive uz Kaspijsko jezero mogu se videti fantastične igre svetla i boja na „Plamenim kulama“.
Na bazenu su između ostalih i Vasil Tupurkovski, Zlatko Mateša i Janez Kocijančič, nekada visoki politički funkcioneri, danas predsednici olimpijskih komiteta Makedonije, Hrvatske i Slovenije. Nekadašnje političke i policijske veze iz vremena SFRJ preselile su se na međunarodnu arenu i reklo bi se, funkcionišu besprekorno. Čestitaju nam na zaista sjajnom broju osvojenih medalja srpskog tima na Evropski igrama (u tom momentu bili smo na 4. mestu od 50 zemalja učesnica). Pitam Matešu hoće li ovo biti prve i ujedno i poslednje Evropske igre obzirom na informaciju da je Holandija dan pred otvaranje igara u Bakuu – otkazala već dogovoreno „domaćinstvo“ 2. Evropskih igara 2019. On me uverava da je ovo tek početak i da će Evropske igre sigurno da zažive. Na ovim igrama 6.000 učesnika iz 50 zemalja takmiči se u 26 sportova. Prvi put na ovakvom međunarodnom takmičenju učestvuje i Kosovo. Zbog kritika o ogrožavanju ljudskih prava u Azerbejdžanu na ceremoniju otvaranja većina evorpskih zemalja nije poslala svoje najviše funkcionere, na nivou šefova država ili vlada bili su: Rusija, Turska, Belorusija, Srbija, Rumunija i Monako. Oni su imali prilike uživo da gledaju i slušaju Lejdi Gagu koja je na klaviru prekrivenom cvećem svirala i pevala „Imagine“.
Kažu da je investicioni budžet Evropskih igara u Bakuu bio 10 milijardi dolara, a operativni 2 milijarde dolara. Toliki novac od evropskih država mogu (i žele) da izdvoje samo zemlje poput Azerbejdžana, Turske i eventualno Rusije. Kako se svet brzo menja iz godine u godinu – do 2019. je još svašta moguće.
Arhitektonsko remek delo Zahe Hadid
Olimpijski komitet Srbije ima razloga za zadovoljstvo: od velikog broja osvojenih medalja do savršene organizacije boravka sportista, gostiju i medija. Lokalno stanovništvo je ljubazno i uz manje propuste kao što je prilično haotična vožnja i dosta nespretna usluga konobara – zaslužuju prelaznu ocenu. U vezi sa vožnjom beleži se i incident kada je vozač jednog od autobusa za prevoz sportista pregazio tri 15-godišnje devojčice, učesnice EI iz Austrije, jedna od njih – Vanesa Sahinović, poreklom iz Bosne, je završila u komi i sa težim ozledama pa je prebačena u bolnicu u Beč.
Za dve godine Baku će biti domaćin Islamskih igara solidarnosti, a veruje se da je i jedan od najozbiljnijih kandidata za Olimpijske igre 2024. U međuvremenu moraće prilično da se potrude da privuku strane goste obzirom na to da su dosta daleko od Evrope da bi u segmentu masovnog turizma konkurisali znatno bližoj Turskoj, Dubaiju u kojem sezona traje 365 dana ili Šri Lanki u kojoj su cene svega i do 10 puta niže nego u Bakuu u kojem su na nivou evropskih što je prilično destimulativno za potencijalne goste iz Evrope ili SAD.
Mešavina savršeno uklopljene stare i nove arhitekture učinila je Baku jednim od bez svake sumnje najlepših gradova Evrope. Na prvi pogled je jasno da se nije štedelo ni na čemu: podzemni prolazi su u mermeru; obnovljene su fasade 110 godina starih zgrada iz vremena prvog naftnog buma u kaspijskom bazenu; sve je besprekorno čisto… Jedna od najimpresivnijih građevina je svakako „Heydar Aliyev Center“, multifunkcionalni prostor, remek-delo čuvene arhitektice Zahe Hadid. U muzejskom delu – četiri odvojene postavke: izložba remek-dela skulptura savremene umetnosti; izložba oltajmera koje je okristio Hejdar Alijev, izložba posećena istoriji Azerbejdžana i životu Oca nacije; izložba „Mini Azerbejdžan“ sa maketama najznačajnijih građevina u zemlji i – na 3. spratu gostujuća izložba „Grejs Keli“, prosvećena Princezi od Monaka, njenim filmovima, haljinama, slikama i fotografijama.
Impresivna sekularna tradicija
Deo muzeja posvećen savremenoj istoriji Azerbejdžana (od početka 20. veka do današnjih dana) svedoči o zaista impresivnoj sekularnoj tradiciji ove zemlje, koja se i u stvarnom životu vidi na svakom koraku, a posebno je značajna u današnje vreme kada do juče sekularna Turska klizi islamizmu, a „Arapskim prolećem“ ruiniran region od Tunisa do Persijskog zaliva – drhti pred najezdom ISIS-a i ostalih militantnih grupa.
Pronalazak i eksploatacija nafte učinili su da Baku kao deo Ruskog carstva početkom 20. veka bude jedno od najprospritetnijih mesta na planeti. 1901. polovina kompletne svetske proizvodnje nafte – događala se u Bakuu; nicale su savremene zgrade, prvi tramvaji u Rusiji; ovde je 1905. pokrenuta prva sekularna Škola za devojčice u islamskom svetu koju je finansirao ovdašnji milioner i filantrop Hadži Zejnalabdin Tagijev; ovde je iste godine pokrenut prvi ilustrovani satirični časopis kod muslimana – „Molla Nasraddin“. Posle 110 godina islamski militanti širom planete brane devojčicama obrazovanje i ubijaju karikaturiste. Ovde u Bakuu je nastala prva opera u muslimanskom svetu – „Leyli a Majnun“, kompozitora Uzeira Hajbejlija, čiji se spomenik nalazi na keju u Novom Sadu.
Azerbejdžan je bio i prva republika u islamskom svetu – od 1918. do 1920. Kada su u Baku umarširale trupe Sovjetskog Saveza. Zanimljivo je da je i između dva rata, sve do pred kraj tridesetih, Baku uživao prilično liberalan status unutar SSSR-a: džez-orkestri, pozorišne trupe, balet i opera, jahting u vodama Kaspijskog jezera na minus 27 metara ispod nivoa svetskih okeana – davali su mu imidž zbog kojeg je dobio nadimak „Pariz Istoka“.
Pomenuta mržnja prema Jermenima ne vuče korene samo iz rata za Nagorno Karabah (1988 – 1994). Prvi jermenski genocid nad Azerima dogodio se u carskoj Rusiji 1905. – u martu 13 godina kasnije desio se drugi genocid. U postavci se naravno, nigde ne pominje veliki pogrom Jermena u celom Turskom carstvu 1915. koji je svakako povezan sa događajima iz 1918. Bilo kako bilo – naftovod koji vodi iz Bakua do Sredozemnog mora zaobilazi Jermeniju i ide isključivo preko Gruzije i Turske. Do eksklave Nahečiven (u kojoj je, inače, rođen Hajdar Alijev) moguće je doći samo preko Irana pošto kopnena veza sa ostatkom Azarbejdžana ne postoji.
Paraleno sa postavkom o istoriji Azerbejdžana ide i postavka o životu Hajdara Alijeva koji je vladao zemljom od kraja šezdesetih kada ga je Brežnjev postavio na čelo KP Azerbejdžana pa do kraja osamdesetih kada je smenjen da bi se početkom devedesetih usred rata za Nagorno Karabah – vratio na čelo države i učinio od Azerbejdžana ono što on danas predstavlja. Umro je na lečenju u SAD 2003. godine. Hajdar Alijev je studirao arhitekturu, bio je veliki ljubitelj umetnosti, a njegova supruga je bila iz jedne od najobrazovanijih porodica u zemlji. Sve je to očigledno u estetici Bakua koji odaje utisak prestonice jedne prosvećene despotije. Za razliku od Skoplja, recimo, u kojem sam bio pre dve nedelje i čiji arhitektonski i spomenički kič i haos ne može da se meri sa savršenim izgledom Bakua. Tolika je verovatno i razlika između Gruevskog i Alijeva. Česta poređena sa Dubaijem su takođe potpuno neadekvatna – u UAE 1970. nije bilo ničega sem peska i kamila – u Bakuu su 1910. gledali operu i pili šampanjac u elegantnim Art Nouvaeu vilama.
Dekadentna zabava sa pogledom na „Plamene kule“
Nameće se pitanje kako Azerbejdžan uspeva da opstane kao prosperitetna sekularna država u svetu u kojem militantni Islam igra vodeću ulogu. Pored snažne sekularne tradicije i dominantne uloge porodice Alijev – tu je i činjenica da su Azeri šiitski muslimani, bliskiji Iranu bez dodirnih tačaka sa sunitskim pokretima koji razaraju Irak, Siriju, Jemen, Libiju…i prete Tunisu, Egiptu i ostatku regiona.
Kako pada mrak, tako na hiljade mladih izlazi na ulice, u savršeno uređene pešačke zone, parkove i šetališta uz obalu Kaspijskog jezera. Sa pogledom na iluminacije na „Flame Tonjers“, Baku odaje utisak neverovatnog spokoja u svetu koji razdiru političke i ekonomske tenzije, u kojem je jedna Grčka na ivici propasti, u kojem par stotina kilometara na jug odsecaju glave „nevernicima“, a „izdajnike“ žive spaljuju.
Na pomenutom šetalištu uz vodu nalazi se European Hospitality Club – oaza izobilja u kojoj funkcioneri EOK-a (Evrop-ski olimpijski komitet) svako veče uz obilje hrane i potoke vina rezimiraju događaje na borilištima u toku proteklog dana. Poslednje večeri našeg boravka u Bakuu – ovde se dešavala proslava 70. rođendana Patrika Hikija, Irca koji se nalazi na čelu EOK-a. Vitalni starac čija fotografija uz natpis „Happy Birthday Mr. Patrick Hickey“ nas je posmatrala sa velikog video-zida – celo veče je plesao sa svojom par decenija mlađom suprugom, a u pauzama je vodio ozbiljne razgovore sa azerbejdžanskim ministrima, funkcionerima EOK i nacionalnih komiteta iz cele Evrope.
Na početku rođendana u njegovu čast lokalna folklorna grupa izvela je prigodnu tačku. Potoci šampanjca i vina, pogled na iluminirane „Flame Tonjers“, blag vetar sa Kaspijskog jezera, supruge funkcionera sa viškom nakita i plastičnih operacija na sebi – sve zajedno ličilo je na dekadentne zadnje dane Rimskog carstva pred čijim zidinama su horde varvara; na rođendansku zabavu Cara Hajle Selasija dok su pobunjenici već u predgrađima Adis Abebe. „Stari svet“ bogatih i uticajnih staraca, „vladara iz senke“ kao da se odlično uklopio u „Novi svet“ Istoka koji plaća milijarde za prestiž, za Evropske igre, Mundijal ili Eurosong; čije postojanje spašava „Mercedes“ i „Dior“ koji u ekonomski posrnulom „Starom svetu“ više nemaju dovoljno kupaca.
Koliko zapadni svet površno poznaje ovaj region svedoči i scena iz filma o Džejms Bondu iz 1999. „Svet nije dovoljan“ kada „pravoslavni“ (!?) Azeri uz nacionalne zastave protestuju što gradnja naftovoda treba da sruši crkvu smeštenu u jednoj pećini iz koje izlazi pravoslavni sveštenik i obraća im se. Muslimani, pravoslavci, šiiti, suniti…sve se to gledano sa Zapada čini nekako isto i nekako daleko.
Biće zanimljivo da se prati kako će sin Hajdara Alijeva uspeti da sačuva svoju zemlju kao sekularnu oazu prosperiteta u vremenima ekonomske nestabilnosti i političkih ekstremizama. Hoće li se zemlja postepeno demokratizovati ili će se autokratija produbljivati. I jedan i drugi scenario u budućnosti može da dovede do nestabilnosti.
Tekst je objavljen u listu “Dnevnik” u junu 2015.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
