Većina turista koja posećuje Zanzibar, gotovo ništa ne zna o jezivom genocidu koji se na ovim egzotičnim plažama dogodio u januaru 1964. Da te godine Bomi Bulsara sa svojom porodicom nije uspeo da pobegne u Englesku, svet bi verovatno ostao bez Fredija Merkjurija
Subota je 12. januar, dok čekamo da uđemo u jedan od nacionaolnih parkova na Zanzibaru, pridružujem se grupi meštana koji na terasi kafea pažljivo gledaju direktan prenos nečega što što bi moglo najbliže da se opiše kao – slet. Dan revolucije je na Zanzibaru i slet se ove godine održava na stadionu na ostrvu Pemba, koje pored Ungudže (koju često zovu Zanzibar) i nekoliko manjih – čini Zanzibarski arhipelag. Ljudi na stadionu od svojih tela formiraju broj 55 što označava 55. godišnjicu Zanzibarske revolucije kojom je 12. januara 1964. svrgnut sultan Džamšid ibn Abdula.
Nekoliko meseci kasnije, Zanzibarski arhipelag ujedinio se sa Tanganjikom u kopnenom delu Afrike i nastala je nova država čije ime je skraćenica od ove dve teritorije – Tanzanija. Dan revolucije kao i svaki drugi, pomislio bi čovek, međutim ova revolucija bila je posebna – ne samo po tome što se u toku nje dogodilo ubijanje i proterivanje desetine hiljada Arapa i Indusa, već i zbog toga što je reč o jedinom genocidu u istoriji koji je gotovo u potpunosti snimljen kamerom, još dok je trajao. Naime, dogodilo se da se tu nađe ekipa italijanskih dokumentarista koji su snimali film „Africa Addio“ posvećen dekolonizaciji Crnog kontinenta. Italijani su iz helikoptera uspeli da snime neverovatne scene koje su posle ubacili u film „Africa Addio“: Prvo vidimo nepregledne kolone arapskih civila koji maršriraju putevima između palmi, izgledaju kao neka džinovska bela zmija, tek kada se helikopter približi – uočavaju se naoružani crni stražari koji ih sprovode. Nešto kasnije, grupe od 100 se odvajaju i šalju u unapred pripremljene plitke jame gde vidimo njihovo masovno ubijanje. Druga, možda još dramatičnija scena događa se na plažama: civili, muškarci, žene, deca – beže u pravcu mora, neki plivaju, neki se ukrcavaju na pretovarene i usled oseke nasukane čamce u želji da izbegnu sigurnu smrt. Leševe većine njih sutradan su izbacili talasi Indijskog okeana.
Sve to je do najsitnijeg detalja zabeleženo kamerom, a kadrove izdvojene iz fima „Africa Addio“ možete pogledati na Youtubeu – video se zove „Arab Massacre in Zanzibar“ i postavio ga je potomak jednog od preživelih Arapa.
MUZIKALNO DETE BOMIJA BOLSARE
Šta se zapravo dogodilo? Ukratko ,istorija Zanzibarskog arhipelaga se odvijala ovako: sedam godina nakon Kolumbovog „otkrića Amerike“, 1499. Portugalac Vasko de Gama se iskrcao na ostrvo i ono je ostalo portugalski posed do kraja 17. veka. 1698. Zanzibar zauzimaju Arapi iz Omana i njime vladaju suvereno do 1890. kada arhipelag postaje protektorat Velike Britanije ali arapski sultan ostaje da vlada uz određenu autonomiju. Zanimljivo je da je omanski sultan 1840. preselio sedište svoje dinastije iz Muskata u Omanu na hiljadama milja udaljeni Zanzibar, nešto slično kao kad se 1807. bežeći pred Napoleonom, portugalska kraljevska porodica izmestila u Brazil.
Ostaće zabeleženo i da se ovde desio zvanično najkarći rat u istoriji – pobuna 1896. završila se kapitulacijom sultana nakon 45 minuta bombardovanja Stoun Tauna od strane Kraljevske mornarice.
Za to vreme kopnena Tanganjika bila je u posedu Nemačke, a nakon Prvog svetskog rata i ona pripada Britancima. U talasu dekolonizacije Afrike 10. decembra 1963. – Britanci daju nezavisnost Zanzibaru. Mesec dana kasnije, 12. januara 1964. komantant Džon Okelo, poreklom iz Ugande, izvršio je državni udar, svrgnuo sultana i viševekovnu vlast Arapa nad ostrvom. Okelove trupe naoružane u početku samo mačetama i noževima zauezele su posle ponoći nekoliko policijskih stanica i radio-stanicu. Pobunjenicu su dobili striknu naredbu da ne diraju Evropljane – ali je zato odmazda nad Arapima i Indusima bila jeziva. Sultan Džamšid ibn Abdula sa svoje sedmoro dece pobegao je prvo u Oman pa u Veliku Britaniju gde i danas živi.
Tu sreću nije imalo između 10.000 i 20.000 civila arapskog i indijskog porekla koji su ubijeni u masakrima. Naravno, različite teorije su kolale oko ovog događaja, jedna od njih je da su Britanci snabdeli oružijem komandanta Okela i dali mu zeleno svetlo za masakre nad Arapima i Indusima. Komandant Okelo je kasnije, nakon ujedinjenja Tanganjike i Zanzibara pobegao sa ostrva. Sedam godina kasnije – srećemo ga u rodnoj Ugandi gde je bio jedan od savetnika zloglasnog diktatora Idi Amin Dade. Poslednji put je viđen u njegovom društvu 1971. i nakon toga mu se gubi svaki trag pa se veruje da je Idi Amin dao nalog za njegovo ubistvo jer ga je smatrao pretnjom.
Pitam našeg vozača da li o ovim masakrima iz 1964. deca na Zanzibaru uče u školama, odgovara mi odrično. Javnost je, kaže, podeljena, jedni osuđuju zločine dok drugi kažu da su oni bili rezultat opravdanog gneva. Zvuči poznato?
A gnev se pravda „viševekovnim ugnjetvavanjam“ crne afričke većine, uglavnom bivših robova, od strane arapske vladajuće manjine i Indusa koje su kao i u druge afričke kolonije koja su vladali – Britanci doveli da bi se bavili trgovinom i zanatima. U filmu „Poslednji kralj Škotske“ smo videli šta se ekonomiji Ugande desilo kada je poludeli diktator Idi Amin Dana odlučio da protera sve Induse.
U svakom slučaju, ne postoji nikakav muzej pa čak ni spomenik posvećen ovom genocidu. Snimak italijanskih kamermana je, međutim, bio dovoljan da on ostane dokumentovan i zapamćen. Prijatelj koji živi u Omanu pisao mi je kako je u toj zemlji i nakon 55 godina živo i bolno sećanje na masakr njihovih sunarodnika na Zanzibaru 1964.
U vreme kada i sultan i preživeli Arapi i Indusi, sa Zanzibara beži i Bomi Bulsara sa svojom porodicom. Bomi je bio pripadnik zorostrijanskog naroda Parsi koji je iz Persije u 5. veku izbegao u Indiju a neki njegovi pripadnici zajedno sa ostalim žiteljima južne Azije naseljavali su se tokom 19. veka. Bomijev 18-godišnji sin – Farok proslaviće se vrlo brzo kao čuveni Ferdi Merkjuri, frontmen benda „Queen“ koga se u orbitu globalnog interesovanja prošle godine vratio zahvaljujući filmsklom hitu „Bohemian Rhapsody“. Na to da je na ostrvu rođen i živeo jedan od najznačajnijih rok muzičara 20. veka – posećaju samo tabla i nekoliko fotografija u izlogu njegove tropskom vlagom nagrižene rodne kuće u centru Stoun Tauna koja je danas u sastavu Tembo hotela.
STINKABAR, NE ZANZIBAR!
Grad sa svojim raskošnim crkvama, džamijama, palatama, trvđavama, romantičnim hotelima, pijacama punim začina i uskim ulicama sa kapijama i vratima ukrašenim kitnjastim ornamentima u drvetu ili kamenu – mnogi turisti smatraju jednim od najlepših u Africi pa i na svetu. Nije, međutim uvek bilo tako.
„Ovaj grad treba da se zove Stinkabar (Smrdograd) a ne Zanzibar!“, napisao je 1866. Dejvid Livingston, čuveni britanski istraživač koji je tih godina živeo u Stoun Taunu. Drugi britanski istraživač Ričard Frencis Barton – napisao je 1856. da Stoun Taun dok mu prilazite sa mora izgleda kao slikarsko platno – sa tirkiznim morem, snežnobelim džamijama i palatama i zlatnim odblescima sunca na krovovima. Kada se iskrcate, zapljusne vas neizdrživi smrad uginulih životinja i robova bačenih na smeće na obodima grada. Orijentalna lepota začas se pretvara u orijentalnu noćnu moru. Drugi putnici iz tog vremena opisuju Stoun Taun kao grad sa gomilom robova koji na ivici gladi tumaraju ulicama, mesto u kojem caruju kolera, malarija i venerične bolesti.
U delu grada u kome je danas Anglikanska crkva do pre 140 godina bila je pijaca robova. 50.000 robova godišnje dopremano je na Zanzibar odakle su ih nakon aukcije njihovi novi vlasnici transportovali širom Afrike i Azije. Robovi su hvatani uglavnom u unutrašnjosti Istočne Afrike, na teritorijama koje danas pripadaju državama Mozambik, Tanzanija, Kenija, Uganda, Ruanda, Burundi… Dejvid Lingvinston je izračunao da je preko 80.000 robova godišnje umrlo zbog loših uslova transporta, pre nego što bi uopšte došli do pijace u Stoun Taunu.
Odlazimo u prodrumsku ćeliju u kojoj su tri dana pred aukciju robovi držani bez hrane i vode u jezivim higijenskim uslovima, sa samo jednim malim prorezom za vazduh. U levoj prostoriji ne većoj od 20 kvadratnih metara bilo je smeštano oko 50 muških robova, do je u desnoj, iste veličine bilo i do 70 žena i dece. Vidim užas na licu mojih ćerki, 12 i 14 godina, dok sede na kamenim ležajevima u toj ćeliji i slušaju vodiča koji im govori o uslovima u kojima su robovi držani. Veliki broj fotografija u muzejskoj postavci iznad podruma – prikazuje robove koje su oslobodili britanske trupe ali i pijacu robova sa desetinama ljudi koji čekaju da budu prodani. Deo robova ostajao je na Zanzibaru da radi na plantažama. U hronikama 19. veka pominje se da su uslovi u kojima su držani robovi bili toliko surovi da je Zanzibar jedino mesto u kojem nije došlo do pobune robova. Pod snažnim britanskim pritiskom trgovina robljem je ukinuta ali je ono na ostrvu zakonom zabranjeno tek 1897. mada su neke njegove forme, poput prisilnog braka ostale da žive još decenijama posle. 67 godina od ukidanja ropstva, ta vekovima taložena mržnja ekplodirala je u Zanzibarskoj januarskoj revoluciji 1964. i odnela na hiljade nevinih života. Zanimljivo je da su i žrtve i dželati u ovom slučaju bili iste – muslimanske veroispovesti, pošto su crni robovi tokom vekova vladavine Arapa primili islam. Da se nalazite u muslimanskoj zemlji, postaje vam jasno nakon par minuta vožnje kroz sela u unutrašnjosti ostrva. Žene sve pokrivaju glavu, čak i male devojčice od 4 godine, kada im inače počinje školovanje koje je obavezno i besplatno. Kada je reč o muškarcima, oni se oblače kao i u hrišćanskim delovima Afrike, bez ikakvih spoljnih obeležja religije ili pripadnosti etničkoj grupi.
AUTOBIOGRAFIJA PRVE ARAPSKE ŽENE
Nekadašnja Sultanova palata postala je nakon revolucije sedište lokalne vlade i dobila naziv People’s Palace, da bi 1994. postala muzej koji prikazuje viševekovnu vladavinu omanskih sultana nad ostrvom. Muzej je u stanju raspada, razjedaju ga vlaga i očigledno loše održavanje, ali i to ima određeni tropski šarm.
Posebna soba u muzeju posvećena je princezi Salme bint Said, najmlađoj, 36. ćerki Sultana od Zanzibara i Omana Saida Al-Busaida. Princeza Salme je nakon smrti oca i majke (robinje sa Kavkaza) preselila iz palate u grad – upoznala nemačkog trgovca Rudolfa Hainriha Ruetea. Salme i Rudolf su bili prve komšije i ona je sa svog prozora mogla da posmatra večere koje je Rudolf priređivao u svojoj kući kako je kasnije u autobiografiji opisala. Rodila se ljubav, Salme je zatrudnela i kada je to već postalo očigledno morala je na britanskom brodu napusti Zanzibar. Par je prvo živeo u Adenu, gde je princeza prešla u hrišćanstvo i uzela ime Emili, venčali su se i na kraju preselili u Hamburg u Nemačku. Prvo dete im je umrlo na putu za Nemačku a posle su imali još jednog sina i dve kćerke. Ubrzo umire i Rudolf i Salme pritisnuta finansijskim problemima 1886. piše knjigu: „Memoari arapske princeze sa Zanzibara“ koja, kao prva autobiografija koju je napisala jedna arapska žena – postaje međunarodni literarni hit i pored nemačkog, doživljava izdanja i u Velikoj Britaniji, Irskoj i SAD. Izdanje na engleskom ponovo je štampano na Zanzibaru 2018. i može se kupiti u Sultanovoj palati. Iako je knjigu pisala kao hrišćanka koja živi u Evropi, ona u njoj brani trgovinu robovima i tvrdi kako će bez robovske radne snage biti uništeni brojni posedi na Zanzibaru, pa na jednom mestu prelazi u čisti rasizam: „Oni koji su u SAD, Brazilu ili na Zanzibaru imali dodira sa crncima znaju da se oni i pored brojnih kvaliteta koje se oni ne mogu privoliti na rad na drugi način osim silom!“. Ona pravda robovlasnički sistem u svojoj domovini i činjenicom da se „muslimani prema svojim robovima odnose na drugačiji način od hrišćana, oni su im gotovo kao članovi porodice“, o čemu su evropski posmatrači, kako smo videli, imali sasvim drugačiji stav. Oto fon Bizmark je imao planove da njenog sina Rudolfa postavi za sultana Zanzibara kako bi nakon Tanganjike na kopnu, zavladao i ovim arhipelagom. Od toga nije bilo ništa, pošto su Britanci bili brži. Emili je od 1889. do 1914. živela u Bejrutu. Umrla je 1924. u Jeni u Nemčkoj gde je i sahranjena.
MAMAC ZA JUGOSLOVENSKU „DECU CVEĆA“
Zanimanje stranih turista za Zanzibar počelo je još šezdesetih kada su hipici tražili egzotične tropske destinacije poput Goe, Katmandua ili Zanzibara a posebno je pojačano od kako je 2000. Stoun Taun došao na UNESCO-vu listu Svetske kulturne baštine. U 2017. se broj turista udvostručio u odnosu na godinu dana ranije – i iznosio je 376.000. U vreme „Hipi rute“, 1976. Duško Lokin je izdao singl ploču „Povedi me u Zanzibar“ potaknuvši interesovanje „dece cveća“ iz SFRJ za ovo ostrvo. Proteklih desetak godina broj turista iz Srbije i regiona raste iz godine u godinu a direktni letovi low-cost kompanije „Fly Dubai“ iz Dubaija dodatno su uvećali tu cifru. Zanimljivo, najviše je Italijana, iako za to ne postoji ni jedan poseban razlog: Italija ima svoje more (nekoliko njih), nikada nije bila kolonijalni osvajač južnije od Somalije… Međutim, oni su se jednostavno zaljubili u Zanzibar i na svakom koraku ćete čuti italijanski jezik, pasta je prisutna u gotovo svim restoraniama a u odličnoj pici sa plodovima mora uz sjajno južnoafričko vino uživali smo gotovo svako veče na plaži našeg hotela, na stolovima napravljenim u drvenim ribarskim čamcima nasukanim na pesak Indijskog okeana.
Restoran „The Rock“ je verovatno najviše fotografisano mesto na ostrvu. Nalazi se na steni koja je nekad služila lokalnim ribarima za sušenje mreža. Vodi ga, naravno – Italijan i u njemu se služe odlične paste sa lokalnim namirnicama, od plodova mora do tropskog voća. Turiste pored peščanih plaža privlače i različite aktivnosti vezane za biljni i životinjski svet: džinovske Aldabra kornjače na Prison Islandu, poklon britanskog guvernera Sejšela iz 1919. koje su se u međuvremenu namnožile do brojke od 300 od kojih najstarija ima 194 godine i svojim očima, istim kojim gleda vas je gledala Dejvida Livingstona. Ostrvo na kojem su smeštene nekada je bio zatvor a kasnije i karantin za posade brodova koji su dolazili na Zanzibar. Druga velika atrakcija ovde je plivanje i ronjenje sa delfinima na otvorenom moru na krajnjem jugu ostrva. U mestu odakle polaze čamci u potrazi za delfinima nalazi se jedinstveni Baobab Cafe, izgrađen kraj ogromnog oborenog stabla baobaba.
Dobra je vest što je Zanzibar 2006. zabranio uvoz i upotrebnu plastičnih vrećica. To je donekle popravilo situaciju na prilično komunalno neuređenom ostrvu. Opšti je utisak da je, osim luksuznih hotela, na Zanzibaru sve prilično zapušteno i prepušteno vlagi – kuće, škole, vladini objekti, čak i džamije, palate i muzeji. Fondacija Age Kana obnovila je nekoliko najznačajnijih zgrada u Stoun Taunu, poput House of Wonders, međutim ukoliko se na tropskoj klimi održavanja ne rade redovno – sve vrlo brzo propadne i posivi. Za pohvalu je i obilje „ležećih policajaca“ koji sprečavaju potencijalnu divlju vožnju jer smo tokom jednosatne vožnje od aerodroma do hotela izbrojali bar desetak seoskih škola i sve su – pored puta.
Pored sjajnih bisera orijentalne arhitekture i umetnosti u Stoun Taunu nailazim i na delove grada koji podsećaju na Novi Beograd, zgrade izgledaju poput građevina prikazanih na izložbi „Towards Concrete Utopia“ u njujorškom muzeju MoMA. Reč je o stambenim kompleksima podignutim šezdesetih godina od strane bratskog DDR-a. Naime, revolucionarna vlada Zanzibara je nakon 1964. nacionalizovala svu arapsku i indijsku imovinu, kuće, zgrade, plantaže i fabrike i stupila u prisne veze sa SSSR-om i ostalim socijalističkim državama. Uvek agilni DDR je naravno i tu prednjačio, pa se dogodilo da je nekom uvrnutom ironijom istorije Nemci ipak „dočepaju“ ostrva, ne preko Bizmarka i princeze Salme, već ovog puta u svom novom komunističkom izdanju.
(Objavljeno u nedeljniku “Vreme”, februar 2019.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
