Beo kao sir, u drečeće žutim dubokim kupaćim gaćama, sa cipelama na nogama i naočarima na licu Tom Ripli stajao je na plaži u Monđibelu okružen preplanulim i zgodnim Italijankama i Italijanima. Pogledom je tražio Dikija Grinlifa kojeg će do kraja filma ubiti i oteti mu identitet. Oni koji su gledali čuveni film “Telentovani gospodin Ripli” Entonija Mingele iz 1999. ili čitali istoimeni roman Patriše Hajsmit – setiće se ove scene koja je snimljena na plaži Antonio na ostrvu Iskija. Met Dejmon, Džad Lou, Gvinet Paltrou, Kejl Blančet i Filip Simor Hofman ostvarili su ovde sjajne uloge a film je nominovan za čak pet Oskara. U manje poznatoj ranijoj francuskoj verziji ovog filma – “Pod užarenim suncem” iz 1960. – ulogu Toma Riplija igrao je Alen Delon.
Izmišljeni kalabrijski gradić Monđibelo pored Iskije u filmu iz 1999. “igra” i malo ostrvo Počida smešteno nedaleko odatle.
Plaža Antonio odabrana je sasvim sigurno zbog impresivne Aragonske tvrđave koja dominira pri pogledu na more. Tvrđava Alfonsa od Aragona iz 15. veka je smeštena na malom ostrvu spojenom sa Iskijom 200 metara dugim zemljouzom. Mesto pomalo podseća na Sveti Stefan u Crnoj Gori. Ovde su isto žitelji isto proterani sa ostrva ali ne poput Paštrovića – da bi se razvijao turizam nego da bi ono 1823. bilo pretvoreno u zatvor. Tek nakon dolaska Garibaldija 1860. i ujedinjenja Italije – zatvor je raspušten i država je tvrđavu prepustila ratnoj siročadi na brigu. Međutim, 1912. odlučeno je da se ona proda na aukciji – tako da je danas ova turistička atrakcija – u privatnom vlasništvu. Novi vlasnik, advokat Nikola Ernesto Matera i njegovi naslednici – brinu se o tvrđavi od tada do danas. Nakon što je država 1967. zabranila bilo kakvu gradnju na njoj – posle mnogo restauracija ona je sada u odličnom stanju i na njoj se nalazi nekoliko kafea i restorana, kapelice, muzejske i galerijske postavke, među kojima i pomalo bizarna izložba posvećena najrazličitijim srednjovekovnim metodama mučenja.
Tvrđava ima lift usečen u steni koji vas vodi na njen sam vrh pa se preporučuje penjanje na taj način a spuštanje pečice duž živopisne staze sa sjajnim pogledom na more i gradić. Sličan lift podići će vas sa plaže u Sorentu gore u centar grada a nije retkost takvo “dizalo” videti ni u hotelima na vrhovima stenama u Sorentu i Amalfiju kako bi gosti na najlakši način sišli do mora. Liftovi u stenama su uglavnom bezbedni i ne kvare se, ali mogu da zamislim ljude koji pate od klaustrofobije pri pomisli da mogu da budu zarobljeni u liftu u sred stene.
Seli smo da se odmorimo u kapelici posvećenoj Bogorodici od uspenja koju su meštani sazidali nakon što su se na ostrvcetu spasili bežeći od lave posle erupcije vulkana Monte Tripodi na Iskiji 1301. godine. Na ostrvu i oko njega od 2003. održava se i sada već čuveni “Ischia Film Festival“.
Na drugom del Iskije nalazi se gradić Forio. U njegovom centru je “Hotel Di Lustro” sa svega deset soba. Otvorio ga je 1931. Gaetano di Lustro u zgradi iz 17. veka koju je njegov deda Filipo dobio kao nagradu što se borio za Napoleona kod Abukira u Egiptu 1779. kada je francuski osvajač porazio turskog Mustafa Pašu.
Hotel danas vode Gaetanove ćerke Đuzepina (68) i Marija Tereza (60) a po njihovom čuvenom pretku Filipu dobila je ime i ulica u kojoj se pansion nalazi. Međutim, svetsku slavu ovaj mali hotel nije doživeo zbog Napoleonovog vojnika. U sobi broj 3. na drugom spratu – puna tri meseca tokom proleća 1949. živeo je slavni američki pisac Truman Kapote. Iako 25-godišnjak, Kapote je već tada bio popularan u Americi nakon njegovog romana prvenca – “Drugi glasovi, druge odaje”. Knjiga gostiju koju u recepciju i dalje čuvaju sestre Di Lustro, svedoči da se 23. marta 1949. po rednim brojem 591 čekirao Truman Kapote dok je njegov dugogodišnji ljubavnik Džek Danfi uzeo sobu broj 2. odmah do Kapoteove. Pod brojem 593 u sobu broj 5 čekirao se Tomas Lanier Vilijams, zapravo slavni Tenesi Vilijams, već tada čuven po drami “Tramvaj zvani želja” koji je dve godine ranije imala premijeru na Brodveju. Stariji meštani Forija još se sećaju “niskog, plavog momka piskutavog glasa” koji je sa svojim prijateljima pravio lude žurke na balkonu hotela u kojem su odseli. Kapote je proslavio Iskiju u svojoj reportaži objavljenoj u knjizi “Local Color“.
Sedamdeset godina nakon Kapoteovog boravka u ovom hotelu, putnici iz celog sveta i dalje dolaze u Forio i traže da spavaju u njoj ili bar vide sobu broj 3, onu u kojoj je boravio slavni pisac. Kapote je tokom svog boravka na ostrvu pisao mnogim prijateljima u SAD: “Ovde je stvarno lepo ali i čudno! Mi smo zauzeli skoro ceo sprat sa pogledom na more, sunce je blistavo kao dijamant i svuda se oseća ugodan miris glicinije i limunovog lišća!”, kaže u pismu Sesilu Bitonu.
U svojoj reportaži “Iskija” Kapote piše: “Od kako smo došli pre četiri meseca, noći su postale vrele, more mnogo mirnije, još uvek zeleno u martu, postalo je plavo u junu… Đokonda, spremačica, kaže da je ovo najduže proleće dok kako zna za sebe! Najduže i najlepše!”
Kapote se nikada nije vratio na Iskiju a kasnije se ponovo proslavio romanima “Doručak kod Tifanija” i “Hladnokrvno ubistvo”. Umro je 1984. mesec dana pre svog 60. rođendana od komplikacija izazvanih cirozom jetre i višestrukom intoksikacijom lekovima i narkoticima.
Do Iskije se putuje jednosatnom vožnjom katamaranom iz luke u Napulju, isto toliko putovali smo i mi ovog puta sa Kaprija. Sredovečna žena, vozač taksija sa otvorenim krovom pored volana imala je dva bela konja, velikog i malog. Na retrovizoru umesto Bogorodica ili krsta – visila je mala maketa “Guči” torbe. Odvezla nas je iz centra, sa platoa gde je Tom Ripli izašao iz autobusa u “Monđibelu” – do plaže Antonio. Ukusan ručak u restoranu “La Perla” na plaži (burata, parmiđana, lignje i vongole sa bocom belog vina) dvostruko jeftiniji nego ista količina hrane i vina na Kapriju. Kupanje u moru sa pogledom na Aragonsku tvrđavu i tuširanje uz žeton posle toga. Jedan žeton od jednog eura ti obezbeđuje minut vode iz tuša, moraš da budeš brz.
Sunce je upeklo u luci u 16.20 kada smo se ukrcali za povratak na Kapri. Nismo ovoga puta obišli malu kafanicu sa par stolova desetak metara levo od mesta gde se iskrcavate na katamaran. Ako se nekad nađete na Iskiji, obavezno sedite tu i za 8 evra naručite najbolju na svetu sipu u ljutom sosu od paradajza.
Objavljeno u “Dnevniku”, 14.07.2019.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
