Bilo bi razumljivo da ljudi sa Zapada smatraju istočnu Evropu egzotičnim “carstvom” u koje misle da nikada neće kročiti, ali kada to čujete od Srba, istočnih Evropljana par excellence, koji žive u najgoroj zabiti Evrope zvanoj Balkan, onda počinjete da se pitate da li nešto nije u redu sa srpskom obaveštenošću, ili je reč u pukom snobizmu. Da bismo razbili i jedno i drugo, uputili smo se na severoistok kontinenta i otkrili nepoznato. A tako poznato, tako blisko. Ovo je priča o Pribaltiku.
PROLOG
Kada smo se spremali na ovu mini-pribaltičku turu, ponukani novouspostavljenim low-cost letovima između Beograda i Rige u Letoniji, slušali smo rečenice „A šta tamo ima?”, „To mi izgleda tako neatraktivno…” Sa ironičnim osmehom smo krenuli na turneju po 3 „sveže” članice EU i jednom koja to nije, a koja je možda još i sređenija od ove tri. Dobrodošli u Estoniju, Letoniju, Litvaniju i Belorusiju, četiri bisera Evrope koji čekaju da ih Srbi otkriju. Australijanci, Japanci i Kanađani su već preplavili hostele u ovim zemljama. Zato što im nešto fali u glavi… Ah, da. Fali im snobizma i srpske arogancije.
RIGA
Sletanje na teritoriju EU, u Rigu. Prva misao mi je da Letonija liči na Vojvodinu: ravnice, zelenilo, široke reke, samo sa mnogo više šuma. Liči još u nečemu na Srbiju: koriste istu abecedu: Č, Ž, Š. Lako se čita. Baltički jezici su naši daleki rođaci: pre nego što će se Sloveni odvojiti međusobno oko 1000. godine, nekada davno, govorili smo isti jezik sa Litvanicima i Letoncima, i taj se jezik zvao proto-baltoslovenski. Lepo, rodbina, znači. Letonci su protestanti, luteranci, i ta preciznost i povučenost se vidi na svakom koraku, mada daleko manje nego u Skandinaviji ili Nemačkoj.
Ipak je 300 godina pod Rusima učinilo svoje. Grad je, uz to što je savršeno dvojezičan i multikulturalan, postojbina možda i najlepših žena na svetu: ta genetska kombinacija Letonaca i Rusa, sa mrvicama švedskog, nemačkog i poljskog uticala je da “arhitektura žena” bude barem jednako tako upečatljiva kao i arhitektura… građevina. Grad je nalik na Prag po jednoj osobini: stari grad, tj. centar je toliko velik i toliko prenakrcan lepim i starim zdanjima da mu nema kraja i da ispočetka imaš želju da fotografišeš svaku zgradu, jer ti se čini vredna fotke. Posle 50 fotografija shvataš da je u ovom gradu svaki kadar vizuelno bogatstvo, hipotetički kadar nekog filma epohe. Da mi je biti režiser u ovakvom gradu, i da mi je da snimam… „Jesenjina”, recimo!
Riga je vezana za Jesenjina, posredno: pre 100 godina bila je to jedna od najvećih luka u Ruskom carstvu u koju su se useljavale stotine fizikalaca koji su teglili po dokovima. Jesenjin je bio „čovek trenutka”: iskoristio je dekadenciju plemstva Petrograda. Obukao je najprljaviju rubašku nekog sluge koja je smrdela na znoj i nije prao kosu danima, da bi izašao pred blazirane grofice koje su uzdisale za plavkastim „seljačetom” dok je mladi Sergej recitovao pesme o brezama i kerušama. Znao je da su u Peterburgu siti i presiti finoće i da mora da odglumi neukog primitivca koji se bavi poezijom “tek uzgred”. Kada su ga pitali: „Mladiću, jeste li vi razmišljali o literarnoj karijeri?”, Jesenjin je fejk-sirovo ušmrknuo i rekao nehajno: “Ma ne, ja krenuo u Rigu da valjam burad!”. „Nikako, vi morate biti pesnik, mladiću!”, rekao je blazirani kritičar, a stari Sergej se u sebi nasmejao i rekao u nedra: „Kakva Riga! Ja sam došao da mi napravite spomenik od tuči na glavnom trgu!” Eto, to je bio imidž Rige u to vreme: dođeš siromah i napraviš karijeru. Zato je ovo i najveći grad Pribaltika: novokomponovano bogatstvo trgovaca i uvoznika zahtevalo je velike palate i razmetanje bogatstvom, a pošto se sve dešavalo u dobu u kome je bio hit art-nouveau, to je i ceo grad poprimio pečat ovog stila: ogroman broj kuća je građen u stilu secesije, i zaštićen je minucioznim rekonstrukcijama. Ni najmanje ne zaostaje za Bečom ili Minhenom, čak obratno. Kroz grad protiče reka Zapadna Dvina koja mu daje potpuno „ravničarski” šmek, i na njoj je Riška tvrđava, nešto kao Petrovaradin spušten u ravnicu i mnogo manji, kao i Stari grad, poznat kao Vecriga na letonskom. Tu se dolazi do problematičnog zapleta: letonskog jezika i nacije, koja u Rigi ni najmanje ne igra većinu. Čak oko 55% stanovnika govori ruski kao prvi jezik, i ovo čini Letonce frustriranim. Kao kada bi Srbi stavili prestonicu u Suboticu i bili tužni što ne čuju srpski iz 100% usta. Činjenica je da Riga nije letonski grad, i da nikada nije bila letonska: prvo je bila švedska tvrđava, a Letonci su živeli na poljima unaokolo. Posle su došli Nemci kao hanzeatski trgovci pa i industrijalci, i Jevreji i Rusi, od obične radne snage do plemstva i naftaša. Pravi kosmopolitski grad, kao i svi slični lučki. Nemce je odveo Hitler posle Ribertropovog potpisa, a Jevreje nedugo zatim, posle sopstvenog. Danas je to opušten grad sa pivnicama na svakom koraku, crkvama u baroknom, ruskom i gotičkom stilu, palatama uglednih građana i atmosferom stalnog partija. U maju sunce zalazi potpuno tek u 22:45 i na trgovima se pije dok se ima snage, sa pogledom na najlepšte arhitektonske bisere. Preporučujem trg sa pogledom na Katedralu i onaj koji gleda na Gildu. No, ovde se ne sme šetati pijan, jer policija vreba. Eh? Pa, kao što je red u civilizovanom društvu, pijan čovek je opasan po sebe i po druge i mora se privesti u policiju i ispratiti kući malo docnije, da ga ne bi neko opljačkao ili se ne bi povredio. Ili nekog drugog. To se upravo i desilo jednom članu naše ekipe, koji je volšebno nestao dok je krenuo ka toaletu, da bi se javio iz “marice”, a kasnije i iz hostela. Ovo liči na sovjetske “treznionice” u koje su milicajci ubacivali pijance da bi se sutra ujutru vratili “u normalu”. Hosteli su savršeni, sa pivom dobrodošlice i stepeništima strmima kao Pakao, da se ne usudiš biti trešten. U starim zgradama u centru su, na minut od velelepnih zdanja kao što je Crkva svetog Petra, sa koje se pruže neverovatan pogled, i na koju se pruža neverovatan pogled sa svakog ugla grada, ili Kuće Crnoglavih, lepog zdanja negdašnjeg elitnog društvenog kluba hanzeatskih neženja. Uzgred, nije da Riga nije stradala u II Svetskom ratu. Pola zgrada su replike. Toliko o tome „da su nama sve srušili”. Za riškim ženama uzdišu belosvetski ženskaroši, pa i naši. Na nas naleću dva sredovečna srpska ženskaroša i objasne nam pravila internacionalnog ženskarenja i plejbojstva pod stare dane. Neprepričljivo. Otišli su bez nas u Kazanova-avanture dalje u noć. Ovde su rođeni i radili veliki umetnici, otac i sin Ejzenštajn: otac arhitekta art nouveaua, a sin režiser Oklopnjače Potemkin, kojoj se divio Berček u „Nacionalnoj klasi”. Odavde je i Vera Muhina, zaslužna za monumentalni simbol Moskve i Mosfilma „Radnik i kolhoznica”. Ona je zaslužna i što je spomenik Majci Domovini koji je njen profesor podigao u slavu letonske nezavisnosti ostao na svom mestu i posle priključenja Letonske SSR Sovjetskom Savezu: Vera ga je redefinisala – umesto Majke Letonije, žena koja je centralni deo spomenika preimenovana u Majku Domovinu, a 3 zvezde petokrake sa grba Letonije sada su imala da znače tri nove baltičke republike koje su pristupile Savezu. Muhinoj je bilo strašno da se jedno delo takve umetničke vrednosti uklanja sa trga. Danas je to jedno od omiljenih mesta okupljanja u Rigi, a u okolini, na obalama kanala, ljudi se izležavaju, studenti uče, a „kežualne” statue, ponajviše ljubavnika, čine da je opuštena atmosfera fascinantna. Grad u kome se može živeti! Za klasu više od Srbije i ex-Yu prestonica.
TALIN
Autobus Eurolinesa za Talin ima wi-fi mrežu. Talin u zoru je drastično drugačiji: liči na Skandinaviju: mračan je i čist, precizan, povučen, kako već priliči Ugro-Fincima i njihovom mentalitetu. No, samo dok se ne dođe do Starog grada. To je hanzeatski biser, i liči na izlog poslastičarnice, sa zgradama kao kolačićima. Iz vremena kada su Baltik i Severno more bili centri trgovine, pre Kolumba i Sueca. Svaka je starija od druge i sve su iz Srednjeg veka, uglavnom. Glavni trg, Raekoja plats, mesto je koje po nivou turističke izvikanosti i nivoa cena podseća na „žarišta” kontinentalnog turizma.
Sve je na putu da ceo Stari grad postane kulisa zabavnog parka za prodaju i „slikavanje. I ovde se, kao i u Rigi, devojke izuzetne lepote nadmeću kao promoterke kafea, no ne kao kod nas, vulgarno razodevene. Ovde imaju kecelje, konobarske uniformice i šarmantne osmehe. Nalik na Turke u Kušadasiju, samo što su tamo to muškarci. Na trgu dominira jedna od najstarijih gradskih kuća Evrope, koja svojim tornjem podseća na kakvu crkvu. U njoj: iznenađenje! Kafana! „Kahvik Tristan ja Isolda”. U srednjovekovnom stilu. Pravi restoran! Sa keramičkim posuđem, drvenim stolovima i celim ambijentom srednjovekovlja. Specijalitet kuće je supa od heljde koja se služi, putnicima namernicima za male pare: 1 € činija.
Zapričah se sa konobaricom, obučenom u staru talinsku nošnju. Pirsingovana mlada dama je bila oduševljena što sam iz Srbije, jer je bila kod nas i tvrdi da imamo „divne ljude”! Svet je mali, malen. Na trgu, neko se dosetio pa izneo tirkizne stolice o trošku grada da se turisti malo gušterišu na suncu Baltika. Koje ovde skoro i da ne zalazi, jer je nebo tamnoplavo cele noći. Bliže se „bele noći”. Inače, stolice imaju i prave registarske tablice! Grad je na ruti krstarenja, i pun je turista koji dođu na jedan dan da popiju i pojedu nešto u centru centra Starog grada, pa su i cene prilagođene američkim penzionerima, za razliku od Rige, koja je cenovno bliža čoveku sa ovih prostora. Na brdu je istinska tvrđava, danska, ovaj put, što ime grada i znači. Ni ovaj grad nije po kulturi blizak stanovništvu čija je prestonica postao: opet isti miks Jevreja, Nemaca, Finaca, Danaca, Rusa i ostalih Slovena.
Ruski se priča u 35% slučajeva. Zidine Starog grada od sivog kamena su impresivne i mame prst da okine fotografiju. Sauna je narodni “sport”. I skijaško trčanje. Ne znam kako i zašto u sred leta desetine ljudi običene u skijaške trikoe i sa štapovima ulaze u gradske autobuse i tramvaje, ali oni idu nekud. Toompeakirik je estonska crkva protestantske denominacije i uz Kiek in de Kök predstavlja najviše tačke Tvrđave, ali je upečatljivi simbol pravoslavna crkva Aleksandra Nevskog u neo-drevnoruskom stilu. Rusa ima na svakom koraku, što domaćih, što turista: Peterburg je u neposrednoj blizini. Izgubiti se u Starom gradu je gušt! Grad nosi u jedno prošlo doba, danskih kraljeva, švedskih vitezova i hanzeatskih trgovaca, ruskih plemića sa perikama. Zanimljiva je opsesija svih baltičkih naroda mačkama. Ima ih na svakom koraku, kao da su zaštićene, i svi ih hrane i maze.
Uzrok tome je da su u svim lučkim gradovima pristajali brodovi puni pacova i miševa koji su prenosili zaraze, pa je ogromna količina gradskih mačaka bila neophodna da se gamad eliminiše. I sada je poštovanje ostalo, pa se mačke sreću kao najčešći dezen na džemperima, trobicama, rukavicama, minđušama itd. I ovde je, kao i na celom Baltiku, nakit od ćilibara „a must”. Estonija je „najnaprednija” u sferi informacionih tehnologija i mobilne telefonije, toliko da su uklonili sve javne govornice iz centra grada, pa je naći jednu i telefonirati kući prava mala umetnost koja izaziva nogobolju i frustracije. U centru grada se prodaje i ušećereni badem, multikalorični srednjovekovni slatkiš, na licu mesta prave obučeni – u drevnu nošnju, pogađate.
I starih krčmi ima puno. I neobičnih piva. I medovine koju su pili Stari Sloveni. I raznih travarica i sjajne kuhinje. Ima i neobičnih klubova: Baar Depeche Mode koji pušta samo Depeche Mode i ima iskićene zidove posterima ovog benda. Ima i striptiz barova. Zbog čega ponovo srećemo naše novopečene drugare sredovečne plejboje. Puštamo ih da idu svojim putem. Jekaterintalj ili Kadriorg je park sa ruskom carskom baroknom palatom koju je Petar Veliki podigao svojoj ljubljenoj ženi Katarini. Mesto za odmor! Crveno-bela palata je sada muzej umetnosti, i nalazi se u delu grada u kome se govori samo ruski. Svaka kuća je od drveta i pola od njih su muzeji nekih poznatih ličnosti. Opušteni park vodi na obalu mora i lepu peščanu plažu po kojoj se hrabri Severnjaci kupaju i sunčaju. Hvala! Ja ostajem u džemperu. Labudovi se brčkaju po plićaku. Krstarice uplovljavaju a gliseri žure za Helsinki, pod budnim oko Rusalke, carskog spomenika koji stoji netaknut, kako fini severni običaji nalažu.
VILJNJUS (+ TRAKAJ)
Iz protestantizma u katoličanstvo. Litvanija je vatreno katolička, nalik na Poljsku, s kojom je bila dugo u uniji, i crkve su prepune. Čak i pravoslavne. Princip spojenih sudova. Nekada je, bilo toliko sinagoga da je 60% stanovnika koji su bili Jevreji do 1941. godine želelo da 1918. ovde naprave prestonicu Jidiš-države. Komšije se nisu složile, pa je Viljnjus pripao Poljskoj, čiji je uticaj vidljiv i dalje. Ako je Riga art-nouveau, Talin Srednji vek, onda je Viljnjus barok! Iako je toliko severoistočno, grad je suštinski evropski po stilu: kažu i da je u „Jerusalimu Severa”, kako glasi nadimak Viljnjusa, svaki pogled u centru grada morao da obuhvati bar dve crkve. Viljnjus je grad na brežuljcima i kroz njega krivudaju dve reke, Viljnja i Neris, a palate se načičkavaju na obroncima, sa crkvama između.
Ovde se vidi da ste na „jugu”: žene su upadljivije našminkane, ljudi su komunikativniji, a ima čak i pokojeg opuška na pločnicima! Litvanski jezik je najstariji i najkonzervativniji indoevropski jezik, i kažu da je za lingviste pravi mamac, jer se može uporediti samo sa sanskritom! I još po nečemu su ultrakonzervativni ovi Litvanci: poslednji su primili hrišćanstvo u Evropi – krajem 14. i početkom 15. veka, za nijansu pre od Crnaca na Kubi i u Brazilu! I dalje se smatraju svetima zelene šume („Žal-giris” = Zelena šuma, poznato svima koji vole košarku!) u koje su Litvanci i Sloveni, prinosili žrtve bogovima prethrišćanske ere.
Viljnjus je za razgledanje jednostavan: od Oštrih Vrata, poslednje od 9 srednjovekovnih kapija grada, vodi jedna neprekidna ulica do trga sa Gradskom kućom, pa opet do Katedrale. A usput: koloplet kafea, restorana, suvenirnica, vrelo života. Mora se reći da litvanska (i ruska) religioznost ostavlja bez daha. Verovatno bi i jevrejska, da se grupa zlikovaca nije dosetila da ih efikasno uništi: o čemu govori potresni i maleni Jevrejski muzej, u kome nam je vatreni kustos objašnjavao o stradanju Izabranog naroda od koječije ruke.
Na žalost, muzej se ne zove Muzej genocida, jer su hiperosetljivi Litvanci kojima je njihova ogrebotina bolnija od tuđe amputacije tim imenom nazvali Muzej KGB-a, na zgražanje celokupne svetske javnosti, a posebno našeg kustosa. Arhitektura grada nas približava južnoj Evropi: Katedrala je klasicistički bela, elegantna i ponosna. Ovde skandinavskog uticaja nema, ali spomenika „slavnoj prošlosti” ima do mile volje: Litvanci su imali kneževstvo svetskog glasa, i mnogo kneževa, za razliku od komšija. Bulevar Gedimino je mesto na kome se opušteno razgledaju tezge sa suvenirima, fasade zgrada i restorani. Kula Gediminasa od crvenih cigala izgleda sumnjivo.
Opet je to jedna replika na vrhu brda, ali bolje i to nego samo temelji. Pored pravoslavne crkve nalazi se „nezavisna država” Republika Zarečje ili Užupio, nalik na križanca anarhističke danske Kristijanije i pariskog art-Monmartra: uvrnuti umetnički projekti, mladi koji piju na svakom uglu i ateljei umetnika ukrštaju se u opuštenom ambijentu starinske arhitekture. Na pola sata odatle, Trakaj, stara prestonica Litve, na jezeru. Opet replika. Ali fotogenična, sjajna, doslovna. Mesto na kome su se naselili Karajci, turkijski narod jevrejske vere, koji pravi sarmu i nudi je po restoranima Trakaja, koji je sav od raznobojnih drvenih kućica. Idila.
MINSK
Lukašenkova Belorusija sve je, samo ne bauk iz priručnika nevladinih organizacija i strašila sa ekrana zapadnjačkih televizija. Opuštena carinica, lagan prolaz granice, prolazak kroz ravnu pitominu zelenila do Minska, prestonice. Minsk, čijih su impresivnih 83% uništili nacisti u povlačenju, podjednako impresivno je obnovljen. I to kako! Staro jezgro je renovirano, na obali Svislača, a novi delovi su urađeni u stilu „staljinske gotike”, velelepnoj kombinaciji neoklasicizma, art-dekoa i neogotike koju je drug Džugašvili preferirao.
Za Bulevarom Nezavisnosti mogao bi da zaplače neorganizovani Beograd, a 4 trake u svakom smeru, plus metro, čine da gužve niti ima, niti je ikada može biti. Grad ne zaostaje za Moskvom ni po jednom kriterijumu, osim po Kremlju i Crvenom trgu. Sve u velegradu od 1,7 miliona ljudi funkcioniše savršeno. Svaka ograda je od crvenog granita, svaki travnjak do na 15 km od cetra je podšišan kao fudbalsko igralište ili Vimbldon, svaka devojka je obučena kao manekenka, a svaki momak može da se pojavi na TV-u i da ne liči na izbacivača, hip-hip blejača ili telohranitelja, kako izgleda 90% srpskih momaka.
Nema nijednog pikavca na pločniku, sve fasade su za izložbu. Kažu da je nezaposlenost minimalna jer se nezaposleni šalju dekretom u Gradsku čistoću i Javno komunalno da kreče i čiste. Ako je Lukašenkova ideja, alal mu ćufte! Pošto je grad bio dugo pod vlašću Poljske i Litvanije, katoličke crkve se smenjuju sa pravoslavnima, koje su barokne, kao vojvođanske. Svaka ulična tabla je umetničko delo, kao i svaka etiketa za čokoladu ili pivo: na tome rade timovi dizajnera koji završavaju likovne akademije. Ti ljudi treba da daju svoj kreativni doprinos društvu, a ne da umru u neradu. Kao kod nas, bez šanse.
Zgrade socrealizma se prepliću sa parkovima i natpisima „Podvig naroda je besmrtan” ili „…živeće vekovima”. Ovde se 9. maj ozbiljno slavi, i ne pokušava se zaboraviti najmračnija ideologija od kamenog doba naovamo. I ne dozvoljava se njeno izjednačenje sa komunizmom, što je bolest od koje ni ovde u nas nisu pelcovani. O tome svedoči i fascinantni bareljef na zidu u centru: plastika ove kompozicije nikada neće biti passé! Trg nezavisnosti je jedan od najlepših i najimpresivnijih koje sam video: Parlament, statua Lenjina, bareljefi, opet. Ogromne i savršene zgrade, fontane, stanice metroa, fakulteti, Crvena katolička katedrala, mnoštvo statua. Vajarima je dato da rade i izlažu tamo gde će ih videti. Murali od raznobojnog mermera, sa kosmonautima, borcima, radnicima. Svuda starinski etno-restorani i moderni kafići i pivnice. Železnička stanica liči na aerodrom.
Pardon, bolja je od većine aerodroma. Ispred nje, prosjakinja nezadovoljna malim prilogom koji sam joj dao, kune i psuje, juri kišobranom, praćena osmesima: „Uprljali ste Minsk, stranci, idite kući!”. Bilo je i gorih reči, ali da ne preciziram. I ovde misle da je svaki turista bogataš, a prosečna plata u Srbiji je nekih 30 evra manja od prosečne beloruske. Možda je trebalo to da kažem starici sa vitlajućim kišobranom? Hej, bogatiji ste i sređeniji od nas! A vi ste… Belorusija! Da ja zavitlam svoj kišobran i ja tražim finansijsku injekciju od bogatijih rođaka? Gledaću svoju zemlju sa ironičnim smeškom kada se vratim sa Baltika. Ovo je Balkan, što kaže jedna pesma. Samo se ja time ne dičim toliko.
(Originalni tekst objavljen je 2010. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
