Jarbol američkog vojnog broda USS Phliadelphia nadvisuje Crveni zamak na obali Sredozemnog mora u Tripoliju, glavnom gradu Libije. On je tu da podseti na Prvi berberski rat koji je od 1801. do 1805. Tripolitanija (deo današnje Libije), vodila protiv tek osnovanih SAD. Povod za rat bilo je američko odbijanje da piratima sa libijske obale plaća “zaštitu”. Oni su tako ušli u istoriju kao prva zemlja koja je objavila rat SAD
Kada nam je ambasador Libije u Beogradu predložio da otputujemo u tu severnoafričku zemlju i napravimo seriju reportaža i razgovora sa njihovim zvaničnicima, u početku sam bio nepoverljiv. Zabrinjavajuće veliki broj ljudi kojima sam rekao gde teba da putujemo pitao me je: “Pa zar oni nisu pod Izraleskim raketama”, mešajući Libiju i Liban. Otišao sam na Google i ukucao “How safe is Libya?”. Razultati koje sam dobio nisu bili ohrabrujući: “Terorizam, kidnapovanja, visok stepen kriminala…”, nizale su se ocene vlada SAD, Kanade, Velike Britanije koje nikako svojim državljanima ne preporučuju putovanje u ovu državu. Pozvao sam nekoliko prijatelja iz Ministarstva spoljnih poslova i ambasadora u susednim zemljama i dobio odgovore tipa: “Pa, nisam siguran! Ali pozovi našeg ambasadora u Tripoliju Dragana Todorovića…”. Pozvao sam ambasadora Todorovića koji mi je srdačno odgovorio: “Kad dolazite? Obavezno se javite! Ovde je sasvim bezbedno!”. Definitivno smo se odlučili da putujemo kada mi je i Jovana Kvržić, srpska travel-blogerka rekla da je pre nekoliko nedelja bila u Libiji i da je zemlja fantastična i potpuno bezbedna: “Toliko je bezbedno da je čak dosadno!”, rekla mi je Jovana uz ogradu da ona možda nije prava osoba za ovu vrstu saveta jer je pre Libije bila u Avganistanu.
Za dobijanje libijske vize pored dve fotografije i popunjavanja uobičajenih formulara treba vam i negativan PCR-test na “majmunske boginje” (!).
Putujem sa kolegama Žikicom i Mladenom, novinarom i fotografom u pratnji Jusufa iz ambasade Libije kojeg poznajem nekoliko godina unazad. Iz Beograda u Tripoli letimo preko Istanbula a na letu sa nama su u i nekadašnji opozicioni lider i predsednik Saveta bezbednosti UN Vuk Jeremić kao i fudbaler Dušan Tadić.
U aerodromskom autobusu na Tripoli Mitiga Aerodromu do nas stoje dva čoveka u kasnim šezdesetim, možda i sedamdesetim godinama koji pričaju srpski sa bosanskim akcentom. Pitam ih da li rade za neku srpsku firmu ovde. Jedan od njih odgovara odrično: “Ne, mi radimo za libijsku firmu!”. Našalio sam se, mislio sam benigno: “Znači, jugoslovenska radna snaga je i dalje na ceni!” i dobio odgovor: “Nemoj da provociraš i širiš propagandu! Gledaj svoja posla!”. Kada sam posle rekao da smo novinari, bili su još nepoverljiviji i cinično prokomentarisali: “Jel ste sa Jeremićem u grupi?”, aludirajući na našeg gorepomenutog saputnika na letu Beograd – Istanbul. Ostaje nam samo da nagađamo kakvom vrstom tajnovitog posla se dvojica naših vremešnih sugrađana u Libiji bave.
Pola sata kasnije bili smo ispred hotela na obali Sredozemnog mora. Procedura ulaska u hotel kao i u većini zemalja u ovom regionu podrazumeva skeniranje prtljaga i prolazak kroz metal-detektor.
U nas sa širokim osmehom čeka ambasador Dragan Todorović, iskusni diplomata koji je 2007. na beogradskom FPN doktorirao na temu “Sunitsko-šiitski raskol i njegov uticaj na bezbednost Bliskog istoka”. Govori tečno arapski, perskijski, engleski i francuski. Objavio je i knjige “Hezbolah: Božija partija”, “Izborni sistem Libana”, “Savremeni terorizam – al Kaida u islamskom Magrebu” i “Razvoj islamističkog pokreta u Libiji” pa je idealan sagovornik za aktuelne bliskoistočne teme.
Prva tačna naše posete bio je obilazak velikog građevinskog poduhvata “Third ring road”. Reč je o velikom kružnom auto-putu oko Tripolija čijim će završetkom biti rešene velike saobraćajne gužve u gradu. Dok razgovaramo se ljudima koji vode ove radove i kasnije sa ministrom građevinarstva i infrakstrukture, svi ističu kako je u Libiji jugoslovensko graditeljstvo bilo na visokoj ceni i govore da se zemlja nekon decenije ratova sada obnavlja i vrata su nam ponovo otvorena. Oni isto tako imaju internet i čitaju šta se dešava pa su gotovo svi bili u toku sa kolapsom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibijom 15 ljudi.
Abu Bakr Al-Ghawi, ministar građevinarstva i infrastrukture priča nam o projektima na kojima njegovo ministarstvo radi i kaže kako od strane kolege, resornog ministra Gorana Vesića ima poziv da poseti Srbiju i razgovara o budućem angažovanju naših kompanija na radovima u Libiji. Rekli smo mu da je ministar tog jutra uhapšen i da će mu verovatno domaćin biti neko drugi.
Odlazimo u Medinu Tripolija, stari deo grada u kojem je moguće osetiti pravi duh ove zemlje.
Kada su Italijani 1911. od Otomanskog carstva preoteli Libiju trebao im je evropeizirani trg pa su srušili Hlebarski suk – i nazvali ga Italijanski trg – Piazza Italia. On je posle Drugog svetskog rata kada su Italijani otišli preimenovan u Trg nezavisnosti, pa onda u Zeleni trg kada je Gadafi objavio svoju Zelenu knjigu i Zelenu agendu. Od 2011. se naziva Trg mučenika u čast onih koji su poginuli u najnovijoj Revoluciji 2011. Na trgu je postojalo i jedno italijansko pozorište, Miramare, koje je posle postalo Kraljevsko pozorište. Srušio ga je Gadafi posle dolaska na vlast kako bi dobio što veći prostor da bi mogao da se obraća velikoj masi u svojim govorima. Kako to u istoriji biva, baš ta masa ovde ga je svrgnula. Takođe, početkom 21. veka, Gadafi je ucenio italijansku državu i Berluskonija da će da sruši i ostale zgrade iz kolonijalnog perioda italijanske uprave (1911-1943) ako ih oni sami ne restauriraju poručivši im: “Nemam ja majstore koji poznaju italijansku arhitekturu, pa jedino mogu da ih srušim i napravim nove, ako vi nećete da ih sredite jer su mi ruglo u centru”. I, Berluskoni je dao novac.
Jarbol američkog vojnog broda USS Phliadelphia nadvisuje Crveni zamak na obali Sredozemnog mora u Tripoliju, glavnom gradu Libije. On je tu da podseti na Prvi berberski rat koji je od 1801. do 1805. Tripolitanija (deo današnje Libije), tada otomanska provincija sa velikom autonomijom, vodila protiv tek osnovanih SAD. Povod za rat bilo je američko odbijanje da piratima sa libijske obale plaća “zaštitu”. Oni su tako ušli u istoriju kao prva zemlja koja je objavila rat SAD. Američki vojni broj USS Philadelphia je prvo 1803. zarobljen od strane Libijaca da bi mu se sledeće godine američki marinci prikrali i zapalili ga. Libijci su sačuvali jarbol sa broda kao “suvenir” na prvi američki prekomorski rat i prvu objavu rata SAD-u od strane neke zemlje. Kao uspomena na taj rat ostao je i stih u himni američkih marinaca:
“From the Halls of Montezuma
To the shores of Tripoli;
We fight our country’s battles
In the air, on land, and sea”
Imali smo prilike da obiđemo Crveni zamak iako je isti trenutno zatvoren za posete jer traje njegova rekonstrukcija.
Prvu tvrđavu na tom mestu sagradili su Feničani još u 8. veku pre nove ere. Posle su je rušile i ponovo gradile razne vojske i carstva, zaključno sa Otomanskim da bi 1911. nakon zauzimanja Libije od strane Kraljevine Italije, zamak postao rezidencija guvernera. 1919. je pretvoren u muzej a 1922. i 1923. renovinan pod palicom italijanskog arhitekte Armanda Brasinija. Tridesetih godina guverner Italo Balbo je uselio svoje kancelarije u zamak da bi 1938. ispred njegovih zidina dao da se podigne statua Benita Musolinija. Kada je britanska vojska 1942. zauzela ovaj deo Severne Afrike zamak je stavila pod svoju upravu i 1948. u njemu ponovo otvorila muzej koji je to nastavio da bude pod kraljem Idrizom i posle za vreme Gadafija. Pretrpeo je manja oštećenja tokom Libijske revolucije i Prvog građanskog rata 2011, bio zatvoren 2015. da bi ga vlasti ponovo otvorile 2021.
Prva scena koju zatičemo u Medini bili su ljudi sa metalnim kolicima (kod nas popularno nazvanim “japaneri”). “U njima se prevozi novac iz menjačnica!”, objašnjava nam ambasador Todorović. Par koraka dalje bilo nam je jasno o čemu govori: scena je izgledala poput onih sa njujorškog Volstrita. Desetine ljudi stoji na pločniku ispred menjačnice i izvikuje ponude za kupovinu i prodaju deviza.
Inače, Libija je trenutno podeljena na dva dela – manji, zapadni, sa sedištem u Tripoliju koji vodi međunarodno priznata Vlada nacionalnog jedinstva i veći, koji zauzima centrali i zapadni deo države na čelu sa Vladom nacionalne stabilnosti sa sedištem u Torbuku.
Prošlogodišnja tragedija u gradu Derna u istočnom delu Libije kada je usled kolapsa brane tokom nevremena u poplavama poginulo zvanično 6.000 a nezvanično i do 24.000 ljudi, ujedinila je zemlju pa je pomoć stizala iz oba dela zemlje.
U Libiji je od 2020. mir, ljudi putuju slobodno iz jednog u drugi deo zemlje a stanovnici oba dela zemlje su, kako je reč o istom narodu, veoma ljubazni kada čuju da neko priča dijajektom iz onog drugog dela države. Tako da se može očekivati da se uz posredovanje Turske i Egipta kao najvažnijih regionalnih sila koje utiču na libijsku politiku, postigne skoro potpuno ujedinjenje zemlje.
Nešto ranije tog jutra, ministar rada Ali Al-Abed poklonio nam je maketu Slavoluka Marka Aurelija a dan smo završili upravo pored njega, u restoranu “Athar” koji služi savršeni libijski kuskus. Ministar Al-Abed nam je rekao da Libija ponovo ima potrebu da velikim brojem radnika iz različitih oblasti. Posebno u zdravstvu u kojem plate za medicinske sestre idu i do 3.000 eura.
Dan kasnije, Mohamed Hamuda, glasnogovornik Vlade nacionalnog jedinstva Libije kaže kako njegova zemlja očekuje da kompanije iz Srbije dođu i nastave ono što je prekinuto raspadom Jugoslavije i ratovima u Libiji. “Zemlja se nalazi u fazi velike obnove, grade se auto-putevi, bolnice, škole… Potrebne su nam i kompanije iz tih oblasti ali i radna snaga, posebno kada je reč i zdravstvu koja je sada liberalizovano i postoji veliki broj i privatnih bolnica. Cena litre goriva je 0.029 eura (da, dobro ste pročitali – 3.39 srpskih dinara). Niža je samo u Iranu (0.027 eura za litar).
Pomenuti Slavoluk Marka Aurelija, podignut je 165 godine n.e. Tadašnji upravnik grada Gaius Calpurnius Celsus podigao je ovaj spomenik u slavu pobede Luciusa Verusa, brata cara Marcusa Aureliusa a povodom njegove pobede nad Partima u Rimsko-partskom ratu 161-166.
Inače, Medina Tripolija je odlično očuvana ako se usporedi sa sličnim gradovima u ovom delu sveta. Među najzanimljivijim građevinama nalazi se svakako Kuća Jusufa Karamalnija, paše otomanske Tripolitanije koji je vladao državom krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka.
Unutar Medine je i Gurgi džamija koju je 1833. sagradio Jusuf Gurgi pa je ujedno i poslednja islamska bogomolja koju su Turci podigli u Tripoliju. Posebno su zanimljive zgrade starih konzulata Francuske i Velike Britanije u kojima su u “konzulskim vremenima” Otomanske imperije o kojima piše i Ivo Andrić, diplomate iz zapadnih zemalja širile uticaj svojih država i naroda.
Katolička Crkva Santa Maria degli Angeli iz 17. veka bila je zatovrena Gadafijevim dolaskom na vlast 1969. da bi od 2022. otvorena kao prostor za izložbe a fasada joj je potpuno rekonstruisana i sveže okrečena.
Tu je i otomanska Sahat kula iz 19. veka a pored nje na desetine različitih prodavnica u kojima su do sredine prošlog veka veoma brojni bili i Jevreji i hrišćani.
Sudbina libijskih Jevreja je posebno zanimljiva. Kada su Italijani preuzeli zemlju od Turaka zatekli su 21.000 Jevreja što je činilo 4% populacije, najviše ih je bilo u Bengaziju i Tripoliju. Represiju za vreme Musolinijeve vladavine većina je ipak preživela pa su 1941. Jevreji činili 25% stanovnika Tripolija a u gradu su postojale čak 44 sinagoge. Posle rata u Libiji su se dešavali pogromi u kojima su Jevreji ubijani, prebijani a njihova imovina uništavana – 1945, 1949. i poslednji 1967. nakon Izraelsko-arapskog “Šetodnevnog rata”. Pod Gadafijem nastavljena je državna represija pa je tako 2003. poslednja libijska Jevrejka – Rina Debach (80) napustila zemlju.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
