Gangster koji se bojao Boga
Jevrejima sve do pedesetih godina prošlog veka (da, već je tada Amerika porazila Hitlera u ratu!) nije bilo dozvoljeno naseljavanje na Majami Biču severnije od 3. ulice. Mnogi hoteli imali su natpise “Always A View, Never A Jew” i “Restricted Clientele”, “Gentiles Only” što je u prevodu značilo da ne primaju jevrejske goste
U nekadašnju Beth Jacob sinagogu, danas Jevrejski muzej u 3. ulici na Majami Biču nije moguće ući kao u svaki drugi muzej. Zazvonio sam i uskoro se pojavio policajac, Afroamerikanac i pitao me šta želim. “Jel mogu da uđem u muzej?”, upitao sam zbunjeno. “Videćemo!”, nasmejao se tad – “Zavisi od toga šta nosiš u rancu!”, nasmejao se tad. Propustio me je kroz metal-detektor i detaljno mi pregledao ranac. Dan kasnije u Fort Lauderdejlu, nedaleko od Majamija – terorista je iz prtljaga (koji neko pre toga nije dobro pregledao?) izvadio automatsku pušku i ubio 5 nedužnih putnika.
Ulaznicu po ceni od 8 dolara naplatila mi je bakica sa ruskim akcentom, kasnije ću u muzeju videti njenu sliku kao petogodišnje devojčice. Eva Švedova je rođena 1949. u Pinsku u Belorusiji, tadašnjem SSSR-u, studirala je u Lenjingradu i kasnije radila kao dizajner električnih uređaja na sovjetskim podmornicama. Osamdesetih, kada je Grobačov tokom “Perestrojke” počeo da dopušta sovjetskim Jevrejima odlazak u SAD i Izrael – preselila se u Majami.
Andrea Kovač, druga bakica-volonterka u muzeju, mađarska je Jevrejka koja je sa roditeljima napustila domovinu posle Mađarske revolucije 1956. Živeli su nakon toga pola veka u Venecueli da bi se pre deset godina kada je Hugo Čavez došao na vlast – preselili u Majami. Venecuele se seća po najboljem, danas je, kaže, tamo “jako teško za život”.
PUTOVANJE “UKLETOG BRODA”
Andrea nam priča epizodu iz istorije Majamija koju sam već znao: naime, Jevrejima sve do pedesetih godina prošlog veka (da, već je tada Amerika porazila Hitlera u ratu!) nije bilo dozvoljeno naseljavanje na Majami Biču severnije od 3. ulice. Mnogi hoteli imali su natpise “Always A View, Never A Jew” i “Restricted Clientele”, “Gentiles Only” što je u prevodu značilo da ne primaju jevrejske goste. Neke od tih natpisa moguće je danas videti u Jevrejskom muzeju. A upravo se jevrejske arhitekte i preduzimači zaslužni za procvat čuvenog Art Deco distrikta u Majami Biču, prvo ispod 3. a kasnije i u severnijim ulicama. Danas je taj deo grada uz Ocean Drive – najznačajnija turistička atrakcija Floride pored Diznilenda u Orlandu i aligatora u močvarama Everglejdsa.
Kada je o Jevrejima reč, još jedna neslavna priča iz istorije SAD dogodila se nedaleko odavde. Naime, 1939. godine Hitler je dopustio da određen broj Jevreja napusti Nemačku; 937 njih se ukrcalo na brod “St. Luis”. “Putovanje prokletih” (1974. snimljen je istoimeni film sa Fej Danavej), krenuo je ka Kubi gde je samo 29 putnika dobilo dopuštenje da se iskrca. Potom je brod stajao u teritorijalnim vodama SAD, preko puta Majami Biča (kažu da se mogao videti sa krova sinagoge u 3. ulici) ali je i tadašnji predsednik F.D. Ruzvelt odbio da Jevrejima sa broda dopusti da iskrcaju. “St. Luis” se vratio u Evropu, 288 putnika je prihvatila Velika Britanija a ostale Belgija, Francuska i Holandija, od kojih je većina stradala u Holokaustu nakon što su nacisti okupirali te države.
Nakon Drugog svetskog rata veliki broj Jevreja došao je u Floridu iz Evrope a neki su se zbog klime doselili i iz ostalih država SAD. Majami Bič je bio ugodno mesto za život jevrejskih penzionera sve do 1980. kada je Fidel Kastro dopustio da oko 124.000 Kubanaca na brodovima i čamcima napusti ostrvo. Većina njih bili su zatvorenici i gotovo svi iskrcali su se na Majami Biču pretvorivši ovaj deo Floride u pakleno poprište obračuna narkodilerskih bandi o čemu većina čitalaca najviše zna iz filma Brajana De Palme “Lice sa ožiljkom” sa Al Paćinom u ulozi Tonija Montane. Zbog svakodnevnog nasilja na ulicama, većina mirnih jevrejskih penzionera preselila se u druge delove Majamija i Floride. Danas je Majami Bič ponovo bezbedno mesto koje privlači milione turista svake godine. Sinagoga je 1986. godine zatvorena da bi deset godina kasnije postala muzej.
HEDI NIJE PREŽIVELA HOLOKAUST, ALI NJENI KROJEVI JESU
Vratimo se dakle Jevrejskom muzeju u 3. ulici koji krije mnoge neobične priče, od kojih sam ja izdvojio dve posebno zanimljive.
1997. godine porodica Strnad iz Milvokija u SAD pronašla je koverat sa pismom iz 1939. na kojem se nalazio pečat koji potvrđuje da je njegovo slanje odobreno od strane nacističkih vlasti. Pismo je iz Čehoslovačke, tada već pod okupacijom nacista – svom rođaku Avlinu u Milovki poslao Paul Strnad. Paul je molio Alvina da njemu i njegovoj ženi Hedi pomogne da se domognu Amerike. Hedi je pre rata bila poznata modna dizajnerka u Čehoslovačkoj i Pol je u pismu poslao osam nacrta za haljine koje je ona napravila kako bi ih Alvin pokazao njenim potencijalnim poslodavcima u Milvokiju.
Pol i Hedi nisu dočekali kraj rata, nekoliko meseci pre oslobođenja Aušvica prebačeni su u ovaj zloglasni logor iz Terezina “rajskog kampa” koji je nacistima služio kao primer pred međunarodnim inspekcijama kako zatočeni Jevreji imaju humani tretman.
Gotovo šezdeset godina pismo je ležalo u jednom sanduku na tavanu porodice Strnad iz Milvokija dok nije ponovo ugledalo svetlost dana. Porodica Strnad ga je predala Jevrejskom istorijskom društvu i Milvokiju a kada je 2008. otvoren Jevrejski muzej u tom gradu, pismo je postalo deo stalne postavke. 2014. muzej je u saradnji sa krojačima iz lokalnog pozorišta “oživeo” osam Hedinih skica iz Holokausta koje je Paul poslao svom rođaku u Ameriku. Izložba koja uključuje i svih osam Hedinih haljina, trenutno na turneji po SAD a u Jevrejskom muzeju u Majamiju nalazi se do 19. marta ove godine. “Ova priča govori da u Holokaustu nije uništeno samo šest miliona života! Nestali su brojni talentovani i kreativni ljudi koji bi, da su preživeli, učinili svet boljim mestom za život!”, pojasnila mi je svoje viđenje izložbe ruska Jevrejka Eva sa početka priče.
KAKO JE LANSKI TUKAO NACISTE U NJUJORKU
Druga priča tiče se čoveka sasvim drugačijeg bekgraunda. Naime, na svakom od prozora sinagoge nalaze se imena darodavaca koji su donirali izradu impresivnih vitraža. Na jednom od njih, desno od ulaza, sa pogledam na 3. ulicu – ispisano je – Meyer Lansky.
Reč je o zloglasnom vođi mafije koji je redovno dolazio u ovu sinagogu, tražeći valjda, od Boga oproštaj za počinjena (ne)dela. Mejer Lanski, duogodišnji partner Laki Lučijana i Bagzi Zigela, bio je inspiracija brojnim autorima knjiga i filmova o mafiji, čitaocima verovatno najpoznatija verzija je – Hajman Rot, jevrejski ganster sa Floride iz filma “Kum 2”.
Rođen 1902. u selu Grodno, u tadašnjoj carskoj Rusiji (danas Belorusija), sa porodicom je preko Odese emigrirao u SAD bežeći od jednog od brojnih antisemitističkih pogroma.
Već kao tinejdžer u Njujorku gde su se kao i većina radašnjih jevrejskih imigranata naselili, Lanski upoznaje Bagzija Zigela i zajedno ubrzo postaju najkrupniji gangsteri “ere prohibicije”.
1936. Lanski kreće da razvija svoje kockarsko carstvo na Floridi, Nju Orlenasu i Kubi. Deset godina kasnije postaje jedan od glavnih finansijera u Bagzi Zigelovom hotelu “Flamingo” u Las Vegasu i otvara račune u Švajcarskoj kako bi zaštitio novac zarađen “prljavim operacijama”.
Na početku Drugog svetskog rata, dok SAD još nisu bile u radu sa Nemačkom i Japanom – Lanski privremeno suspenduje svoje kriminalne aktivnosti kako bi se “pozabavio” suzbijanjem pro-nacističkih mitinga, tada prilično brojnih Hitlerovih simpatizera u SAD. O jednom takvom događaju u Jorkvilu, nemačkom kvartu na Menhetnu, Lanski je kasnije ispričao:
“Bina je bila dekorisana svastikama i slikom Adolfa Hitlera. Bilo nas je 15 i krenuli smo u akciju. Neke od njih smo izbacili kroz prozor, većina nacista je u panici pobegla… One koje smo sustigli – propisno smo isprebijali! Hteli smo da im pokažemo da Jevreji neće uvek mirno sedeti i trpeti udarce!”
KONGRES MAFIJE U HOTELU “NACIONAL” U HAVANI
Lanski je 22. decembra 1946. u hotelu “Nacional” sazvao čuvenu “Konferenciju u Havani”, verovatno najveći sastanak mafije sa zapadne polulopte u istoriji. Konferencija je okupila najznačajnije mafijaške bosove i glave porodica iz cele Amerike. Laki Lučiano je tim povodom stigao iz Italije sa falsifikovanim pasošem, a za zabavu je bio zadužen, pogađate – Frenk Sinatra. Reminiscenciju na ovaj događaj nalazimo takođe u filmu “Kum 2” u sceni susreta mafijaša u Havani.
Lanski je razvijao svoje kockarsko carstvo na Kubi sve do novogodišnje noći 1959. kada je Kastro sa svojim trupama umarširao u Havanu. Dan ranije, Lanski privatnim avionom odlazi na Bahame.
Pored “Kuma 2”, Lanski se pojavljuje kao lik ili inspiracija za ulogu u brojnim drugim filmovima – on je Maks Berkovic (igra ga Džejms Vud) u “Bilo jednom u Americi”, Ben Kingsli ga igra u filmu “Bagzi” iz 1991, Patrik Dempsi u filmu “Mobsters” (1991.) a Dastin Hofmanu “Izgubljenom gradu” (2005.)
1970. pokušao je da odlaskom u Izrael izbegne optužbe za utaju poreza u SAD ali je nakon dve godine usledila ekstradicija i Lanski je vraćen u Ameriku. Poslednje dane života proveo je šetajući svog psa i sedeći u sinagogi na 3. ulici. Umro je 15. januara 1983. u 80. godini. FBI je verovao da Lanski na tajnim računima ima oko 300 miliona dolara (današnji ekvivalent za deset puta veći iznos), ali nikada ni cent tog novca nije pronađen.
(Objavljeno u “Dnevniku”, januar 2017.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
