Ako živite u Novom Sadu, najuzbudljiviji način da biciklom stignete do Sremske Kamenice vodi vas kroz Ribnjak i Kamenički park. Moja jednosatna tura koju često praktikujem – ide preko Mosta Duga, ispod Tvrđave, kroz Ribnjak, Kamenički park, pored Dvorca Karačonji-Marcibanji do čarde Sremac pa kroz Sremsku Kamenicu i šumu na Most Slobode i nazad u grad. Pre dve godine sam ovom rutom poveo ambasadorku Velike Britanije i grupu zaposlenih u ambasadi i prilično ih izmorio, mada se meni ovo čini kao “lagana tura”.
Dakle, idem uz podnožje Petrovaradinske tvrđave, ispod otvora tunela kroz koji je nekada prolazio voz i išao na Most Franca Jozefa. Tu će za koju godinu stajati biciklističko-pešački most koji voditi u tunel a odatle liftom do platoa Tvrđave što će biti jedna od najznačajnijih investicija u turističku infrastrukturu Novog Sada u proteklih nekoliko decenija.
Nastavljam dalje, sa leve strane se pojavljuje restoran “Balkan Ekspres 021” koji se nalazi na mestu gde je još 1705. postojala prva pivara na teritoriji današnje Srbije. Prilikom radova u podrumu objekta pronađene su stare “ledare” u kojima se pivo odlagalo.
Malo niže od restorana na obali Dunava krije se jedna legenda o novosadskom Romeu i Juliji. Naime, reč je o ljubavi između Sare Levi iz Petrovaradinskog šanca i hazburškog oficira Johana Pečnera koji je stanovao u Podgrađu Tvrđave. Sreli su se ovde gde je bila luka, gde su pristizali brodovi.
U to vreme u Podgrađu tvrđave smeli su da žive samo katolici dok su pravoslavci (Srbi, Grci, Cincari…) i Jevreji živeli u Petrovaradinskom šancu koji će 1748. dobiti status grada i ime Novi Sad.
Sara je bila Jevrejka, a Johan katolik pa je ta ljubav bila teško ostvariva, a pored toga ona je bila obećana drugom. Kako je reč o 1716. spremala se velika bitka na Vezircu i dolazak turske vojske. Tada se istovremeno dogodila i velika poplava, te je Sara otišla ka Čeneju gde je njena prodica imala salaš. Otac joj se bavio trgovinom i nije boravio u to vreme na salašu. Sara je imala dva brata, starijeg i mlađeg. Mlađi Sarin brat se razboleo, a oficir Pečner koji je poslat na salaš da vidi šta se dešava, pomogao je u njegovom ozdravljenju. Kada je njen otac čuo za to, dopustio je da se viđaju. Međutim, zli jezici su učinili svoje pa je to viđanje prekinuto, ali pre toga oficir je novosadskoj Juliji poklonio cipele.
Kako se bitka približavala tako se turska vojska sve više priobližavala Tvrđavi. Sarin otac, brat ali i voljeni Johan, su stradali od turske ruke. Kada je to saznala, Sara je otišla na obalu Dunava, nedaleko od mesta gde se restoran “Balkan expres 021” nalazi, izula cipele koje je dobila od oficira i skočila u Dunav. Legenda kaže, da niko od pecaroša ne može tu da peca, jer se vlasi plave Sarine kose upliću u strune i mreže ribolovaca. I zaista, na ovom potezu, pecaroša nema.
Vozim dalje i uz blagi uspon stižem do mesta na kojem se odvaja put za Ribnjak donji. Prolazim pored kuće Dragana Amidžića Amidže, kontroverznog biznismena koji je bio poznat po letovima avionom iznad Novog Sada a ubijen je 6. oktobra 2019. Do danas nije pronađen njegov ubica. Ispred kuće se i dalje nalaze vojna kopnena vozila i rečna plovila po kojima je njihov vlasnik bio poznat. Sve donedavno tu je bio i jedan živopisni hidro-avion kojim je Amidža sletao na površinu reke ispred svoje kuće.
Odmah do Amidžine, nalazi se i čuvena “Kuća skakaonica”, objekat zanimljivog savremenog arhitektonskog dizajna koji oblikom podseća na skijaške skakaonice.
Iza nje nižu se druge kuće sa pogledom na Dunav, neke od njih veoma lepo i ukusno dizajnirane sa uređenim baštama, neke pak na ivici kiča i neukusa. Jedna od najstarijih, podignuta je 1928. u vreme kada su bogatiji Novosađani počeli da “osvajaju” ovaj deo dunavske obale. Nedavno je promenila vlasnika koji je podigao visoku ogradu ali nije dirao sam objekat na čijoj fasadi i dalje stoji natpis “Vila Katinka”. Malo je podataka o njenim prvim vlasnicima ali je sasvim moguće da su bili Jevreji pošto u fasadnoj plastici dominira motiv Davidove šestokrake zvezde, simbol judaizma. Inače, kako su predhodni vlasnici bili u inostranstvu vila se jako dugo prodavala i pre nekoliko godina je konačno pronašla nove vlasnike.
Skrivena u bujnoj vegetaciji sa strane puta suprotne od Dunava nalazi se jedna stara česma. U kamenu su uklesane godine 1702. i 1936. Prva verovatno označava godinu kada je česma prvi put napravljena na mestu ovog izvora a druga kada je sazidana kamena oplata oko vrela. Voda se čini čista i dobra za piće.
Nastavljamo dalje pored vile sa teniskim terenom koja izlazi na samu obalu Dunava i stižemo do poslednje kuće u tom nizu. Za razliku od ostalih na Ribnjaku ona je mala, skromna, uredno obojena u plavu i belu boju, sa puno ukrasa u dvorištu, takođe obojenih u plavo i belo. U njoj živi jedna romska porodica koja nam je pre par godina priskočila u pomoć kada sam tu prolazio sa ćerkama pa je jedna od njih pala i poderala koleno.
Iznad te kuće put vas vodi ka ulici Ribnjak gornji put kojom stižete do uzvišenja koje vodi levo ka Trandžamentu a desno prema Mišeluku. Na tom putu nalazi se i čuvena kafana “Tako je suđeno” koju je 2011. pre preseljenja u Beograd otvorio poznati vaterpolista Danilo Ikodinović.
Prolazimo ispod mosta i ulazimo u Kamenički park, nekada baštu Dvorca Marcibanji-Karačonji. Pre nekoliko godina Grad Novi Sad i Pokrajinska vlada zajedničkim naporom uredili su Kamenički park, postavili stubove sa svetlima na solarno napajanje, nove klupe, saletle, staze, uredili jezerce na ulazu u park… Kada idete donjim putem u Kameničkom parku vrlo brzo ćete sa desne strane ugledati sfingu koja tu stoji još od 1834. U međuvremenu neko joj je “odsekao” glavu (koja je nestala) i “zadnji deo” koji leži par metara dalje. Prilikom uređenja parka postavljena je info-tabla ali će sanacija same skulpture sfinge očigledno morati da sačeka neka bolja vremena.
Kamenički park je nastao u periodu od 1834. do 1836. po uzoru na engleske pejzažne vrtove oko dvorca porodice Marcibanji. Dvorac je prvobitno bio u vlasništvu familije Marcibanji de Puho, a udajom grofice Marije Marcibanji za grofa Gvida Karačonjija, kao miraz je predat porodici Karačonji. Legenda kaže da je Gvido Karačonji je bio smrtno zaljubljen u Mariju Marcibanji, a s obzirom na to da je ona volela bečki društveni život, mladi Karačonji je odlučio da joj u Kamenici, pored porodičnog dvora napravi bečki ugođaj, odnosno park u kome će se odmarati od balova i dugih putovanja po Bavarskoj.
Skulpture u parku datiraju iz vremena nastanka parka i svakako je najpoznatiji skup stubova koji nazivaju ‘Pentagon’ ili “Pet glava”, a ustvari njihova originalni naziv je ‘Brežuljak ruža’. Naime, on se nalazi na centralnom vidikovcu, odnosno brežuljku parka, i predstavljena je u vidu pet stubova, odnosno kamenih postamenata sa likovima rimskih vojnika, a moguće je da predstavljaju likove porodice Karačonji. Danas su preostala četiri stuba, a sa starih fotografija parka da se zaključiti da su stubovi bili ukrašeni ružama koje je grof posadio kao znak ljubavi prema grofici.
“Brežuljak ruža” u prošlosti imao i praktičnu primenu. U njemu se okupljala gospoda iz Beča, Segedina, Pešte, Novog Sada, naročito u vreme berbe grožđa, gde su ih čekala rashlađena vina, te se pretpostavlja da je “Rosenhugel” služio kao ledara. Pored “Pet glava” i “Sfinge” u parku još postoji prilično oštećena kamena “Ležeća devojka” a neka su ga krasile i skulpture “Adam i Eva” i “Pompejski stub”.
Posebnost Kameničkog parka je i bogatstvo biljnog sveta. Kamenički park odlikuje najraznovrsnija i najbogatija dendroflora među novosadskim parkovima. Tokom njegovog nastajanja, u park su donete brojne egzotične vrste iz cele Evrope, ali većina nije opstala do današnjih dana pa danas parkom dominiraju listopadne vrste drveća. Kamenički park ujedno ima i ima najbrojniju vegetaciju u Novom Sadu i bogatstvo dendroflore broji preko 16.000 komada stabala, gde je javor najzastupljenija vrsta. Pored toga, zabeleženo je 95 vrsta i nižih taksona drveća i žbunja. Na bogatstvo biljnog sveta Kameničkog parka u velikoj meri je uticao geografski položaj. U parku postoje tri fitocenološke zajednice: u obalnom pojasu Dunava nalazi se zajednica vrbe i topole, u centralnom delu je zajednica hrasta lužnjaka koju čine hrast lužnjak, poljski brest, jasen, klem, grab i druge vrste, a na višim delovima terena sreću se klem, srebrna lipa, kalina i druge vrste u okviru zajednice hrasta lužnjaka i graba. Od 1991. dvorac porodica Marcibanji i Karačonji sa delom parka zaštićen je kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja, a od 2008. Kamenički park je pod zaštitom kao prirodno dobro treće kategorije.
Sam dvorac je građen od 1797. do 1811. i jedinstven je po tome što je jedini ili jedan od retkih klasicističkih dvoraca čija osnova nije simetrična.
Sve je počelo davne 1745. kada je general baron Ofeln odlučio da prenese sedište svog imanja iz Karlovaca u Kamenicu. Već 1758. je gazdinstvo preuzeo grof Lerinc Marcinbanji i sledeće godine sebi napravio mali letnjikovac. On je došao u Kamenicu da bi unapredio vinogradarstvo u sveže oslobođenom Sremu, koji je nekada bio poznati vinski region, ali je u vreme osmanske vlasti vinogadarstvo bilo zabranjeno i gotovo zaboravljeno. Grof Marcibanji je hteo da donese nova iskustva iz Mađarske, kasnije će na ovom mestusagraditi i mali dvorac. Oni su bili poreklom iz grada Puhova iz Češke, a poznati član Livijus Marcibanji je već imao svoje imanje u drugom vinogradarskom središtu, Čoki. Tamo su Marcibanjijevi takođe imali dvorac. Sredinom 19. veka se grof Gvido Karačonji iz Beodre (današnjeg Novog Miloševa u Banatu) oženio groficom Marijom Marcibanji i u miraz dobio ovaj dvorac. To se dogodilo 1836. i Karačonji dolazi „na gotovo“, imajući u vidu da su Marcibanjijevi već toliko razvili vinogradarstvo da su izvozili vina i u Peštu i Beč. Marton Marcibanji je 1810. godine već izvršio jednu obnovu dvorca, povećanje parka i bašte. Iako je Marton umro već 1834. godine, on je zapravo zaslužan za današnji izgled dvorca, budući da ga je profilisao kao monumentalnu jednospratnu građevinu. Dograđen je i severnispratnideo (krilo), a i sagrađen engleski pejzažni park. O tome svedoči natpis na skulpturi „Sfinga“ iz 1834. godine. Martona nasleđuje maloletni Livijus, ali on je premlad da se bavi imanjem, te se njegova sestra Marija udaje za pomenutog Gvida, i dvorac sada prelazi u vlasništvo Karačonjijevih. Iz tog krila, koje je više od ostatka dvorca, grofovi su imali nameru da posmatraju zalazak sunca nad Petrovaradinom i Dunavom, što se i danas može učiniti.
Karačonjijevi su bili već iznimno bogati, budući da su bili vinogradari i imali već dva dvorca u Beodri (danas deo Novog Miloševa), dok su u Budimu imali veliki porodični dvorac. Zapravo, oni su većim delom godine i boravili u Budimu, a u vojvođanske dvorce su dolazili leti i u vreme berbe grožđa. Gvido je bio odličan prijatelj sa Francom Listom. Grof Gvido Karačonji je postao slavan sremski vinar i okolni veleposednici i vinogradari su dolazili na imanje da probaju visokokvalitetna vina, te se potrudio i da impresionira svoje goste. Gvidov sin, grof Eugen Karačonji bio je poslednji vlasnik dvorca, koji je 1920. sa novom državom nacionalizovan, i postao državna svojina.
Što se samog dvorca tiče, on objedinjuje četiri spojena objekta, a oni tvore atrijumsko dvorište. Na spratu je dominantna kolonada sa udvojenim stubovima klasicističkog dorskog tipa, sa klasičnim bojama okera i belog. Hodnik je povezan sa glavnom salom koja je nekada bila balska dvorana, ali i danas služi za skupove. Tu su i pomoćni objekti, koji su građeni oko 1850, a ističe se Kamelienhaus, zgrada koja je, kao što joj ime govori, služila za gajenje kamelija. Takođe su se tu nalazile i konjušarnice i spremište za lađe. Taj prostor je danas postao stambeni i ne čuva svoju autentičnost, budući da je izmenjen do neprepoznatljivosti. I danas iznad ulaza postoji ploča na kojoj piše da je dvorac sagradila plemićka porodica Marcibanji de Puho, kao i porodični grb na severoistočnoj strani. U ovom dvorcu je boravio španski kralj Filip.
Dvorac i park bili su u vlasništvu grofovske porodice do kraja Prvog svetskog rata. Godine 1918. grofovsko imanje prešlo je u vlasništvo države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dvorac i deo parka od 18 hektara kasnije su prešli u vlasništvo američkog pukovnika Džona Frontingama.
Ovaj dobrotvor u dvorcu osniva Srpsko-amerikanski zavod za ratnu siročad Prvog svetskog rata, a kasnije i Domaćinsku školu. Posredstvom Kraljevske banske uprave, sam park je ostao u korišćenju kao izletište, a vlasnicima nije bilo dozvoljeno da ga isparcelišu i prodaju. Krčen bez nadzora, park je doveden na rub propasti. 1938. Društvo ljubitelja Fruške gore je ukazalo gradskim vlastima na značaj Kameničkog parka za zdravlje Novosađana, tako da ga Grad otkupljuje od dotadašnjih vlasnika i on postaje narodni park.
U vreme NDH je ovde smeštena grupa hrvatskih izbeglica iz tadašnje Italijanske Dalmacije, a 1956. se dvorcu još jednom menja namena i postaje Srednja hortikulturna škola, da bi jedno vreme ovde bio smešten i bioskop. Dvorac je danas u zakupu Voda Vojvodine, do 2050. godine, a tu su i Republički hidrometeorološki zavod i Dokumentacioni centar „Nikola Mirkov“.
Sam dvorac danas je u solidnom stanu ako se izuzme fasada koja je išarana grafitima. Postoje ideje se Vode Vojvodine isele na neku adekvatniju i manje ekskluzivnu lokaciju i pre isteka ugovora a da Grad uredi dvorac i njegovu okolinu i pretvori ga u multifunkcionalni centar sa kulturnim ali i turističkim i ugostiteljskim sadržajima.
Legenda o poljskoj grofici i mladom doktoru
O dvorcu Marcibanji-Karačonji postoje brojne legende. Milan Belegišanin u „Snovima zatravnjenih kula“, kaže sledeće: „Krakovska grofica Hana Tomaševska, na svom proputovanju kroz Evropu 1911. godine se zadržala u Novom Sadu desetak dana. Mladi lekar Jovan Popović našao se tu da joj bude na usluzi. Poslednjeg dana grofičinog boravka, mladić je odlučio da prevesla na kameničku stranu, ne bi li u senci dunavskih vrba još malo pio zrele, poljske-aristokratske krvi. Bio je kraj septembra. Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko, baš kao i grofica. Čamac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priču oproštaja i lažnog obećanja sa grofičinog vrata na njene grudi, začula se pesma. Obalom je hodio čovek veoma star i čupao neku travu što je rasla u plićaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost čoveka koliko jezovitost melodije koja je izlazila iz njegovih usta. Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala – iako je starac išao muljevitim delom, tik uz vodu nije ostavljao trag. Starac ih je pogledao samo jednom i rekao: „Idite. Uskoro će sumrak, a onda će početi pesma mrtvih. Danas im je stogodišnjica.“
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.