Spread the love

Na “Al Italijinom” letu Milano-Madrid Sandra, asthma | Mića i ja. Smejemo se prilično glasno tokom celog puta. Primećujem da se jedan čovek dva reda ispred nas okreće i smeška a isto se ponaša još jedan u redu ispred nas. Razumeju srpski? Onaj prvi se negde pred kraj leta konačno okrenuo: on je iz Beograda, viagra sale živi u Madridu, ako nam nešto bude trebalo evo njegovog broja, a jel smo prvi put u Španiji, ima naših dosta, uglavnom rade na građevini, a ima i jedan novinar naš u Madridu, piše za “Politiku”…

– Čitao sam, pisao je nešto u vezi španskog viđenja problema Kosova, ako je to taj…– prekidam monolog tek da bih nešto rekao. Sandra me caka nogom i pokazuje na amblem na zadnjem delu kačketa onog drugog momka koji se smejao. Albanski crni orao. Sudeći po godinama, nije imao više od 15 godina kada je 1999. Kosovo faktički prestalo da funkcioniše u sastavu Srbije. Ipak, razume srpski. I smeje se. Kamo sreće da je razumevanje među onima koji govore srpski i albanski svih ovih godina bilo bar na nivou prepoznavanja tuđih šala.

Moje iskustvo sa Španijom do sada se svodilo na knjige (poslednju koju sam pročitao sa tom tematikom “Slepi čovek iz Sevilje”, Roberta Vilsona u izdanju “Lagune” toplo preporučujem), filmove i par poseta Barseloni. Kako je fenomenalna Gaudijeva Barselona poslednjih godina postala za moj ukus “preturistička”, Madrid je za mene bio prijatno iznenađenje.

Zanimljivo je da se prestonica viševekovne pomorske i kolonijalne sile (od “otkrića” Amerike 1492. do gubitka Kube i Portorika – poslednjih španskih kolonija u Novom Svetu – četiri veka kasnije) – nalazi se u srcu poluostrva, daleko od obale mora, nema nijedne velike reke koja tu protiče, ni veliko jezera ako se izuzmu ona veštačka u srcu parka Bueno Retiro. Dokaz da se ne mora biti na moru da bi se vladalo morima.

Pomenuti park Bueno Retiro (“Dobro odmorište”) u kome sam trčao svakog jutra tokom našeg četvorodnevnog boravka u Madridu – jedno je od najlepših mesta na planeti. A bio sam na mnogo takvih.

Fenomenalne biljke iz celog sveta, veštačka jezera, spomenici, art nouveau paviljoni, nadrealistički kreirane krošnje drveća… Kako li tek izgleda u maju! Kvart Salamanka u kome se nalazi naš hotel “Petit Palace Art Gallery” nedaleko od Avenije Colon u samom je susedstvu parka. Hotel je odlično dizajniran u duhu Modrianovih i slika Kazimira Maljevića.
Sastanak u sedištu magazina “Ola!” (“Hola!”, “Hello!”) povodom pokretanja licencnog izdanja za Srbiju. Magazin postoji od 1944. godine kada je rođen u Barseloni u sred rata u Evropi (rat u Španiji je okončan pet godina ranije) i Frankove diktature – kao lokalni katalonski list. Na naslovnim stranama brojeva prvih deset godina bili su kardinali, pape, časne sestre i naravno – Generalisimus Franko…

Tek tokom pedesetih “Hola!” se seli u Madrid a nakon venčanja Princa Renijea i Grejs Keli 1956. sa kojeg je “Hola!” imala ekskluzivno pravo izveštavanja – list kreće u pravcu celebrity magazina. 1984. godine dobija prvo licencno izdanje – “Hello!” u Velikoj Britaniji koji je trenutno i najtiražniji magazin u porodici od nekoliko desetina licencnih izdanja magazina širom sveta od Meksika do Tajlanda!

Priča o “Oli!” pomalo me podseća na onu o “Svetu” koji je u početku takođe bio lokalni novosadski list, nije doduše na naslovnim stranama imao kardinale, pape i Franka ali jeste Mladića, Arkana, Karadžića, Čanka, Ćosića, Đinđića, Draškovića, Mićunovića, Slobu i ostale nimalo showbiz likove. Kao i “Ola” u Španiji i “Hello” u Velikoj Britaniji, “Svet” je danas najtiražniji celebrity nedeljnik u Srbiji. Čudan ali eto, ne i jedinstven put.

Nakon sastanaka svakog dana jeli smo sjajnu hranu: sve vrste paelje, bogovski hamon (šunku), španski omlet, masline, račiće, gambore… i sve to zalivali litrama riohe. Obišao sam tri najznačajnija muzeja u gradu: Museo Nacional Del Prado (u je Gojina „Gola Maja“, remek dela Velaskesza, Tintoreta, El Greka…), Muzej Kraljice Sofije (Pikasova “Gernika”, Dalijev “Veliki mastrubator” i hiljade drugih remek dela drugih španskih slikara) i Museo Thyssen-Bornemisza (platna slikara kao što su Dega, Renoar, Pisaro, Mone, Gogen…).

Poslednjeg dana izlet u Toledo: Stari grad je sjajan, naročito Katedrala, franjevački samostan San Juan De Los Reyes, Jevrejska četvrt, Sinagoga i Muzej Vitorio Macho. Pomalo mi budi uspomene na prošlogodišnju vožnju biciklom po Mdini, “gradu tišine” u srcu Malte. Samo što je Toledo mnogo veći, bučniji i puniji turista.

Potpuno neočekivana bila mi je sličnost Madrida i Njujorka – naročito deo avenije Calle De Alcala u centru grada koji je tamošnja verzija Tajms skvera sa svetlećim reklamama pa čak i španskim verzijama slavnih mjuzikala “The Producers” i “Mamma Mia!”. Ajde što su Bruksovi “Producenti” prevedeni to sam i mogao da shvatim ali songovi ABBA-e u “Mamma Mia” – na španskom to mi je već bilo previše!