Baština – Na severu Banata u varošici Čoka nalaze se ostaci nekadašnjeg privrednog carstva jevrejske porodice Lederer koja je preživela Holokaust i skrasila se u Južnoj Africi gde i danas sa svojim potomcima živi Magda Lederer (92)
U nestvarno lepom ali potpuno praznom parku u centru Čoke, nekadašnjoj dvorskoj bašti, nalazi se Dvorac Lederer. Naslanjamo bicikle na stabla u parku i gazeći po tepihu od opalog lišća obilazimo oko zaključanog dvorca.
Dvorac je podignut posle 1781. kada je Lerinc Marcibanji kupio pustaru Čoka. Izgradnju dvorca dovršio je tek sledeći vlasnik, Švab Karolj, tek oko 1870. godine. Artur i Karolj Lederer kupili su posed krajem 19. veka. U posedu spahijske porodice Lederer inače jedne od najbogatijih jevrejskih porodica u to doba imanje ostaje sve do Drugog svetskog rata.
Iako nagrižena vlagom, zgrada je u relativno dobrom stanju (ako se poredi sa većinom ostalih dvoraca u Vojvodini) i kategorisana je kao spomenik kulture od velikog značaja. Na zadnjoj strani dvorca nalazi se mermerna tabla na kojoj piše: “Zahvaljujući K.P. Jugoslavije i Drugu Titu, radni kolektiv Poljoprivrednog dobra “Čoka” primio je na dan 8. septembra 1950. na upravljanje ovo dobro!”.
Žena koja je prolazila tu bukvalno se rasplakala od sreće kada je čula da postoji projekat “Dvorci Srbije – Zaštita kulturne baštine” sa planom da se revitalizuju dvorci širom Srbije: “Iz vaših usta u Božije uši – ulepšali ste mi dan! Gledam ovo ruglo već godinama i duša me boli!” Meštani kažu da je u dvorac bilo lakše ući u Ledererovo vreme nego danas.
Nastavljamo dalje ka izlasku iz mesta i ulazimo u krug Vinarije Čoka. Pitamo jednog zaposlenog ko bi mogao da nam ispriča nešto o istorijatu vinarije i pokaže nam podrume. On nas upućuje na sekretaricu generalnog direktora u kućici na kraju fabričkog kruga.
SUD OD 67.000 LITARA
Dok čekamo momka koji treba da nas provede po vinariji, u velikom staklenom sanduku razgledam neobičan prizor. U nas gleda ogromna preparirana ptica. Reč je o Velikoj droplji koja je je najteža ptica letačica na svetu. Naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije. Mužjaci droplje su dugački 90-110 cm, sa rasponom krila od 2,1 do 2,5 m. Obično su teški 10-16 kg, mada je najveći zabeleženi primerak težio 21 kg. Danas ih u severnom Banatu ima svega osam.
Stigao je Nenad, crnomanjasti momak u belom mantilu, poveo nas u podrum Vinarije Čoka i počeo priču o njenoj burnoj istoriji. Prvo poglavlje priče o Vinariji Čoka počinje 1903. izgradnjom velelepnog vinskog podruma. Sa izgradnjom drugog dela podruma u kojem su bili smešteni betonski sudovi, iznutra obloženi pločicama, vinarija Lederer 1908. ulazi u novu fazu razvoja. Jedna od glavnih atrakcija ovog dela podruma bio je sada već čuveni sud u koji je moglo stati više od 67 hiljada litara vina. U njemu je Lederer zakazivao partije kartaških igara, koje su, u pratnji romskih svirača, trajale i po nekoliko dana.
1912. je godina završetka poslednjeg, po mnogima najlepšeg dela podruma sa drvenom buradi koja su deo njegove čuvene sedme ulice. Kako se podrum nalazi četiri metara ispod nivoa reke Tise, Lederer je opasnost od vlage rešio izgradnjom i danas funkcionalnog drenažnog sistema, zasnovanog na visoko higroskopnom tiskom pesku, koji se posipa na dno podruma, menjajući se više puta u toku dana novim, prethodno isušenim na suncu.
Podrum je impozantan, ogromna burad su za razliku od onih u Vinariji Erdevik – sačuvana i uz malo “šminke” mogao bi da postane prvorazredna turistička atrakcija.
Istorijskih arhivi svedoče da je Jevrejska porodica Lederer početkom 20. veka došla iz Budimpešte, kupila dvorac u centru mesta kao i vinariju.
Ledererovo imanje se u spisima 1938. opisuje u superlativima: 200 hektara vinograda, ogromni svinjci sa 15.000 komada, hiljade volova, 400 hektara zasejano cvećem, čije se seme izvozi u Englesku, podrumi za vino kapaciteta preko milion litara, električna centrala, fabrike špiritusa i za preradu mesa… Ledererova vina su stigla i do Britanskog dvora o čemu stoje zapisi.
SVADBA KRALJA ALEKSANDRA
Par dana nakon naše posete dvorcu i vinariji i moji postova na društvenim mrežama, Dragan Komlušan iz Čoke mi je poslao snimak televizijske emisije u kojem on i drugi sagovornici pričaju o burnoj istoriji porodice Lederer kao i desetak dragocenih fotografija iz života ove značajne porodice. Na jednoj je Magda Lederer (92) sa velikom belom mašnom na glavi u društvu majke i brata; na drugoj se deca voze u “kozijem fijakeru”, pa vidimo njenu majku Magdolnu obučenu po poslednjoj modi iz Pariza, teniske terene u parku, Đorđa Lederera na konju… Među crno-belim snimcima i jedna fotografija u boji – Magda su unucima i praunucima 2018. slavi svoj 89 rođendan.
A kako je sve počelo? Paulina Švab i Jakab Lederer iz Budimpešte imali su dva sina – Artura i Karolja. Artur je preuzeo imanje u Čoki i doselio se ovde. U braku sa Alis Levi dobija tri sina: Najstariji Ištvan gine na ruskom frontu u Prvom svetskom ratu, srednji sin Laslo falsifikuje dokumente i odlazi maloletan u rat iz kojeg se vraća se ali posle rata umire od “španske groznice”. Najmlađi – Đerđ (Đorđe) se školuje za bankara i preuzima imanje Lederera. Đerđ se 1927. ženi sa Magdolnom Rajnpaht sa kojom ima dvoje dece – Magdu, koja je još živa i Đerđa mlađeg.
Deda Dragana Komlušana je radio kao kuvar kod Lederera pa je od njega čuo detalje: “Vodili su računa i o siromašnima, svakog dana bi se kuvalo 150 obroka za one koji nisu imali šta da jedu. Takođe, za Božić bi Lederer nešto poklanjao svojim zaposlenima, a to je bilo praktično pola Čoke – to su bili uglavnom vino i rakija iz njegovih vinograda!”
1929. imanje Lederera je na Svetskoj izložbi u Lisabonu osvojilo “Gran pri”. Kažu da je Lederer bio u odličnim odnosima sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem kome je uvek slao poklone. “Lederer je na venčanje kralja Aleksandra i rumunske princeze Marije poslao mog dedu i njegovog rođenog brata da budu kuvari! Kako je kulinarska kultura tada bila znatno viša u Vojvodini nego u Beogradu, dva vrsna kuvara iz dvorca Lederera bila su od velike koristi pri spravljanju kraljevske svadbene trpeze!”, priča Komlušan.
U parku dvorca u centru Čoke nalazili su se teniski tereni, dolazili su redovno učitelji tenisa. Bilo je nekoliko fontana i vodoskoka kao i staklena bašta u kojoj je Lederer gajio tropsko cveće. 1960. je izbio požar nakon kojeg je zamenjen krov dvorca. Iste godine ograda oko dvorca i parka koja je bila pravljena u stilu secesije – srušena je a njeni delovi su razvučeni po celoj zemlji, najviše ih ima oko nekih generalskih vila u Beogradu. Od tada je park javni prostor.
U dogovoru sa Ledererom, iz Subotice u Čoku dolazi porodica Korhec i započinje tu mesnu industriju koja je proslavila ovo mesto a danas se kao jedna od brojnih žrtava tranzicije koja je poharala mnoga mesta u Vojvodini – nalazi u stečaju i ne radi.
Ledererova i Korhecova deca, kao “zlatna mladež” onog doba igrala su se zajedno, trenirala tenis, dolazili su privatni nastavnici jezika da ih podučavaju.
PRIČA STEVANA RAIČKOVIĆA
U priči ‘Fijaker gospodina Lederera’ u zbirci pripovedaka “Veliko dvorište” Stevan Raičković opisuje zanimljivu epizodu iz života mladog Đorđa Lederera. Započela je nova školska godina. Deca u razredu već su se privikla jedna na druge. Jednog jutra pred školom se zaustavio crni fijaker. Iz njega je izašao jedan krupan čovek, a za njim sličan bucmasti dečak. Obojica su se izgubila u školsku zgradu. Nedugo nakon toga, u razredu se pojavi školski poslužioc i pozove profesora izvan učionice. Na povratku, s profesorom je u razred ušao i onaj dečak iz fijakera. Zvao se Đorđe Đurika Lederer i bio je novi đak u razredu. On je bio sin gospodina Lederera, bogatog veleposednika iz Čoke preko Tise. Bio je smešten u drugu klupu da sedi s najsiromašnijim dečakom u razredu, Zekovićem.
Đurika je delio svoju obilatu užinu s dečacima iz prve klupe. Deca ko deca, uskoro su počela da iskorištavaju Đuriku. Jednom je Đuriki slučajno kapnula mast na Zekovićev kačket. Digla se opšta graja, na što je Đurika otišao u prodavnicu i Zekuviću kupio sasvim novi, lepi kačket. Od tada su drugi počeli namerno da se nameštaju pod Đurikinu mastionicu. Tako je morao da kupi Čeraniću novi karirani sako, nakon što je „slučajno“ njegov kaput uništen. Isto je pokušao i Čamprag kada je po zimskom kaputu prosuo čitavu mastionicu, optužujući za to Đuriku. Ovog puta razred nije stao na Čampragovu stranu i ceo zimu je morao da nosi kaput s flekom od mastila. Kada bi se časovi završili, svi su jedva čekali da se skupe oko fijakera koji je došao po Đuriku. Neki bi se zakačili za zadnji kraj i tako se povezli do mosta preko Tise. Od tuda bi svako trčao svojoj kući.
“RATNI PROFITERI”
Karolj Lederer iznenada umire 1930. i tu počinje sunovrat porodice. 1933. prodaju kuću u Budimpešti. 1941. Nemačke trupe ulaze u Banat a celokupno imenje Ledererovih uzima nacistički funkcioner Herman Gering koji je pređašnjim vlasnicima dao četiri sata da pobegnu. Ledereri odlaze prvo za Sentu pošto u Bačkoj, koja je bila pod kontrolom Hortijeve Mađarske, nije sprovođen organizovani Holokaust nad Jevrejima kao što je to bio slučaj u Banatu pod Nemcima i Sremu u sastavu NDH. Tek nakon pada Hortija i nemačke okupacije Mađarske 1944. mađarski Jevreji su poslati u Aušvic.
Porodica Lederer je uspela da izbegne tu sudbinu jer su iz Sente pobegli u Budimpeštu gde, skrivajući se u podrumima velikog grada dočekuju kraj rata. 1945. vraćaju se u Jugoslaviju očekujući da će im kao preživelim Jevrejima biti vraćen posed. Međutim, klasni neprijatelj bio je tek nešto milosrdniji od nacista – Ledereri su bili optuženi za ratno profiterstvo (!) i strpani zatvor. Dve godine kasnije, po izlasku iz zatvora 1947. uspevaju da pobegnu u London a nakon toga 1948. u Južnu Afriku gde porodica Lederer živi i danas.
Magda Lederer koja danas ima 92 godine je 2004. posetila Čoku gde je sa svojim pravnim timom započela proces restitucije u kojem joj je vraćeno oko 800 hektara zemlje. Prilikom posete vinariji, bila je kažu, srećna, što je bar nešto ostalo od privrednog carstva njenog oca – i dozvolila je sadašnjim vlasnicima da koriste njihovo porodično ime za prvu liniju njihovih vina.
Ako naletite u nekom restoranu u vinskoj karti na “Lederer”, nazdravite u čast porodice koja je predvodila ekonomski napredak jednog dela naše zemlje a danas mi – bukvalno – nismo u stanju ni da okrečimo ono što su oni izgradili.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
