“Krofne, kukuruz, smokve, krofne…”, snažni glas meštanke mediteranske građe odjekuje više od decenije uz plažu hotela “Maestral” u Pržnu. Ove godine sa njom nije ćerka koja je uvek pomagala majci i nosila “robu”: “Udala se, otišla, ne želi više da radi!”, veli žena dok gura kolica natovarena voćem, sveže pečenim krofnama i kuvanim kukuruzima.
Problem nedostatka radne snage ne muči samo prodavačicu iz Pržnog. Nema dovoljno konobara, kuvara, pomoćnog osoblja u restoranima, obezbeđenja u lokalima – tako je širom crnogorske i hrvatske obale a ništa bolje stanje nije ni u Beogradu ili Zagrebu jer su svi iz “hospitaliti” sektora – koji su mogli – otišli da rade na more za višestruko veće plate.
Tu muku neće ovog leta imati hotelski kompleksi i restorani na Svetom Stefanu i u Miločeru jer su oni letnju sezonu dočekali zakatančeni – sa stolicama podignutim na stolove kao nakon svakog fajronta.
A plaže? Kažu da je tako bilo u Havani 1. januara 1959. kada je diktator Batista u avionu sa sanducima zlata pobegao kod svog ortaka Turhilja u Dominikansku republiku. Narod je nahrupio u kockarnice, hotele i na luksuzne plaže… Kraljičina, Kraljeva i plaža Svetog Stefana kada sam se prošle nedelje tu prošetao bile su pune građana, “dogodio im se narod” što bi neki rekli. Nigde ni traga i pomena da su ovde nekada letovale svetske face poput Leonarda Di Kaprija, Sofije Loren, Bobija Fišera, Borisa Spaskog, Klaudije Šifer, Elizabet Tejlor, Kirka Daglasa, Andrea Bočelija, Silvestera Stalonea, Roberta De Nira i ostalih koji su se kupali na čuvenom bazenu na zadnjem delu ostrva ili na privatnoj hotelskog plaži ispred njega.
Pa ipak, ovo nije Kuba 1959, u Crnoj Gori nije bilo revolucije, čak je i Predsednik ostao isti… Šta se onda dogodilo?
Naime, nakon što su zakupac Adriatic Properties i hotelski operater Aman Resorts najavili da ove sezone neće otvarati hotele Sveti Stefan i Miločer, prilaz obali je postao slobodan, plaže su ostale neuređene, bez mobilijara, a u njihovom zaleđu su zatvoreni spa objekti, restorani, kafei i drugi prateći sadržaji. Reč je o ekluzivnim lokacijama koje su decenijama bile rezervisane za hotelske goste, spremne da za jedno noćenje plate i više hiljada eura. Ulaz je bio dozvoljen i drugima, ali uz astronomske cene, pa je komplet ležaljki sa suncobranom dnevno koštao i do 150 eura. Kada smo prošle godine tu prošetali, zbog epidemiološke situacije kompleti ležaljki bili su udaljeni jedni od drugih i po pet metara.
Odluci zakupaca da zatvore hotele je prethodilo nekoliko protesta dela meštana početkom godine, podržanih od strane čelnika budvanske lokalne vlasti, kada su uklonjene ograde na prilazu hotelima i plažama. Oni su se protivili izgradnji nekretnina u okviru novog hotela Kraljičina plaža koje investira Adriatic Properties, a tražili su i bezuslovan pristup zakupljenim hotelskim plažama.
Predsednik Crne Gore Milo Đukanović izjavio je nedavno da je samo apsolutno neodgovorna vlast mogla da učini da reprezentativni dio turističke ponude Kraljičina plaža bude ravna ruglu, i da Crna Gora, kako je rekao, izgubi investitora: “Vjerujemo da ste vidjeli na društvenim mrežama na šta liči najreprezentativniji dio obale Kraljičina plaža. Prodaja piva i ćevapa za jedan euro”, rekao je Đukanović. Protekle nedelje hit na društvenim mrežama u Crnoj Gori ali i regionu bila je fotografija čoveka koji na plažu Svetog Stefana unosi – pravi pravcati urolani tepih.
A kako je priča o turizmu na Svetom Stefanu počela? “Pedesetih godina 20. veka iz samog političkog vrha Jugoslavije potekla je ideja da se ribarsko selo Sveti Stefan pretvori u luksuzni grad-hotel. Ovu ideju je prvi pokrenuo tadašnji visoki savezni funkcioner Edvard Kardelj. Njegovu ideju zdušno su podržali Blažo Jovanović, tada prva politička ličnost Crne Gore, kao i tadašnji poznati slikari Petar Lubarda i Milo Milunović!”, piše u svojoj knjizi “Budva, od mita do stvarnosti” dugogodišnji crnogorski turistički radnik i stručnjak Vlado Duletić. Niko od aktera ove priče više nije živ, pa ni sam autor knjige. A čini se da je umro i njihov san.
Utisak je da se opštinske i državne vlasti u Budvi i Crnoj Gori nisu najbolje snašle na mnogim poljima a posebno kada je o turizmu reč. Naime, Budva je bila poznata sa jedne strane po “masovnom turizmu” a na drugom polu bili su hoteli za svetsku elitu. Okosnica masovnog turizma zbog kojeg je Budva dobila brojne pežorativne nadimke poput “Leskovca na moru” bile su bučne diskoteke na otvorenom. Pre dve godine je, naime porušeno svih šest velikih diskoteka na otvorenom – “Trokadero”, “Rafaelo”, “Paris”, “Ambiente”, “Maltez” i “Miami”, kao 14 lokala brze hrane. Sviđale se one nekome ili ne – ali upravo su ove diskoteke bile glavni mamac za desetine hiljada mladih iz celog regiona koji su dolazili u Budvu u provod. Odmah tu bio je i veliki lunapark na otvorenom u kojem sam se sa ćerkama uvek ludo zabavljao u “automobilima za sudaranje”. Sada ni tog lunaparka nema – neko je došao na suludu ideju da ga ugura u vruću, neklimatizovanu halu Jadranskog sajma u kojoj viruse korone koji lete po vazduhu možete da vidite golim okom.
Drugi segment Budve – elitni turizam koncentrisan na pomenute hotele Sveti Stefan i Miločer, Kraljevu i Kraljičinu plažu – takođe je doživeo sunovrat jer su objekti pod katancima a plaže su umesto ekskluzivnih dobile status “divljih”.
Kada plivate stotinjak metara dalje od plaže u Pržnu i okrenete se vidite kako iz inače “načičkanih” ulica ovog nekada mirnog ribarskog sela izranja gigantska betonska struktura – obrisi budućeg hotela “Kraljičina plaža” čije je invenstitor takođe Adricatic Propreties sa početka priče. To “betoniranje obale” kakvo ne možemo da vidimo u Italiji ili Grčkoj, glavna je boljka turizma u Crnoj Gori i na pojedinim mestima u Hrvatskoj. Deo istog koncepta koji je od Kopaonika i Zlatibora napravio šume betonskih zgrada umesto šuma borova i omorika. Pitanje koje svako razuman postavlja je – ko će doći da letuje ili zimuje na takva mesta ne zanima investitore i korumpirane zvaničnike koji im izdaju dozvole. Oni će svakako od novca zarađenog na ovaj način decu slati na školovanje u “normalne” zamlje i kupovati nekretnine u Londonu, Beču ili Trstu “gde se zna red”.
Inače, ovo nije prvo posrtanje Svetog Stefana u njegovoj 61 godinu dugoj hotelskoj istoriji. Prvo je bilo 1991. kada je zbog rata u Jugoslaviji ostao bez međunarodne turističke elite kojoj je bio namenjen. Drugo posrtanje stiže već godinu dana kasnije kada je Sveti Stefan dat u zakup Jezdimiru Vasiljeviću, vlasniku “Jugoskandika” koji je u crno zavio mnoge štediše u Srbiji i Crnoj Gori. Nakon kraha banke i propasti “gazda Jezdine” imperije, Sveti Stefan kreće u postepeni put oporavka. Prvi put sam bio na njemu 1997. i tada je, iako nalik izlizanom plišu još imao neki glamur – iako u kockarnici nije bilo scena iz filmova o Agentu 007, za ruletom su bili uglavnom lokalni mafijaški bosovi i oni koji su želeli to da postanu. U restoranu “Pod maslinom” preko puta ostrva gozbe je pravio Bogoljub Karić koji je svojim gostima služio filete od ajkule koju je, poveravao se, lično ulovio.
Poslednji put kada smo mi obični smrtnici mogli da spavamo na Svetom Stefanu, bilo je to leto 2006. sa Sandrom i ćerkom Indijom u njenom stomaku proveo sam nekoliko dana na ostrvu. Moj omiljeni mali bazen na zadnjem delu Svetog Stefana bio je prekriven osušenim iglicama sa susednih borova koje niko nije sklanjao – ali je i dalje imao svoj neprolazni šarm. Sledeće 2007. hotel je dat u zakup “Aman Resortu” na 30 godina, kasnije je zakup produžen na 42 godine, ugovor je preuzela kompanija Adriatic Propreties a Aman je nastavio da vodi hotelski biznis. 2013. je hotel otvoren za prve goste a godinu dana kasnije na njemu je održano glamurozno venčanje Jelene i Novaka Đokovića. Ekskluzivne fotografije sa tog venčanja uspeo sam da ispregovaram za magazin “Hello!” i taj broj od 14. jula 2014. će biti upamćen kao srpski nedeljnik sa najvećim prodatim tiražom u 21. veku.
Prošli smo pored plaže na kojoj istini za volju nismo videli prodavce ćevapa iz Đukanovićeve izjave, mada je sasvim moguće da ih je neki posetilac poneo zajedno sa svežim paradajzom. Uskim zemljouzom kojim je ostrvo spojeno sa kopnom dolazimo do zidova Svetog Stefana, nekadašnjeg ribarskog sela Paštrovića. Bela tabla od kamena posvećena borcima NOB i žrtvama fašističkog terora postavljena je tu povodom 10 godina od oslobođenja u vreme dok su na ostrvu još živeli meštani. Slova su bleda, obrisale su ih bure i nevere, metereološke i istorijske, jedva se nazire šta na tabli piše. Levo od table stoji kapija od kovanog gvožđa ofarbana u crno kroz koju prolazite u lavirint ulica Svetog Stefana. Kapija je sada zatvorena, brava omotana debelim lancem strpljivo čeka da Svetac završi svoje tihovanje.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.